Brdo Grad, gore iznad Kosjerića – 31. čobanski dani >

Šljiva plava, raste trava...

Svečani defile, sa barjaktar, sa dva u svi širiti policajca na konji, krenu po seno stazi, jedan ispod šatre uze sve na svoju ruku prenosi, Pozdrav za trubače, pozdrav za učiteljicu, dobro došli šampioni...

Proteklog vikenda Ministar policije Ivica Dačić, sa to obezbeđenje, helikopter koji ga motrio, spuštao se Drinom. Od Rogačice do Ljubovije. Ministar kulture Predrag Marković, sa svojim prtljagom, bio gore, oko Subotice, resorno prisustvov’o obeležavanju početka žetve. Dačić bio još kojekude, sve dole do Surdulice.

Istog, prošlog vikenda, na Brdu Grad, desetak kilometara iznad Kosjerića, odakle se mnogo daleko i mnogo dobro vidi, održani Čobanski dani. Manifestacija, ime kaže, koja neguje i afirmiše stare običaje. Pored ti’ običaja, i gore, na Brdu, bilo muzike, šatri, i koječega, ali, iako je svega toga, a naročito muzičkih Umetnica i Umetnika, bilo kol’ko ‘oćeš, sve to državu i opštinu nije koštalo ni jedan jedini dinar. To naglasio predsednik opštine Kosjerić Dragan Vujadinović, DS narodni poslanik koji vratio mandat i doš’o u zavičaj da menja stvari. A kako čovek menja stvari, vidi se iz podatka da više od tri petine opštinskog budžeta, u vreme kad većinu para u lokalnim samoupravama pojedu plate udomljenih Članova, odlazi na komunalnu infrastrukturu.

PUT SENA: Dakle, nedelja što prošla, Brdo Grad, gore, preko sedam brda, iznad Kosjerića. Kad reporter stig’o bilo podne, i bila velika vrućina. Po programu bio Čobanski doručak, kiselo mleko, razne đakonije, sve prostrto na razasutom senu. Kad je reporter ugazio u seno, sve već bilo regulisano, samo prazne posude, povezane žene su skupljale, prtile posuđe.

Tu i neposredno bio veliki, mnogo veliki, vo na ražnju, i restoran Blagaja, tek ozidan sa krov terasu sa koje puc’o vidik na čet’ri strane. Dole, na zemlju, do taj zidan Blagaja objekat deset spojenih Blagaja šatri. Ima plakati koje vele ko će peva u taj hektar šatri, Radiša Urošević, Biljana Sečivanović. Dalje, uz zemljani put, posut senom – kanda je i dovde došlo nešto od Idejnog koncepta Kusturice – još šatri, piše da će peva Anabela, da će peva Betula, i niz tezgi sa raznu ponudu. Ima sve od garderobu, ima nanule, jastučići, vunene čarape, još tog programa, staklene flaše u koje nekako stala drvena slova sa razna srpska imena, i ima sita i sepeti, velike i pletene korpe...

Na drugu, početnu stranu, baš do borovu šumu, bina, sposobna, sa golemo ozvučenje, sa sve. Preko bine natpis, Čobanski dani, pokrovitelji, Opština Kosjerić, Restoran domaće kuhinje Blagaja... Na binu u toku proba učesnika programa, isproba se ženska izvorna grupa, muški viknuše Sviće zora, evo belog dana, još bolje viknuše, Raste trava, šljiva plava joj, joj, joj, pa obrnuše, Šljiva plava, raste trava, joj. joj, joooj...

Ispod tu binu, na pokošenom delu, koji bejaše ograđen crvenom trakom, počeše Čobanske igre. Prvo bi skakanje uvis, iz mesta. Jedan go do pojasa, koji je pred letvom zamahiv’o rukama, zamahnu i pobednički preskoči 150 centimetara. Uzeše skaču u dalj, isto iz mesta. I uzeše da se nadvlače sa klipkom, kraćom palijom koju su dvojica hvatala i pokušavala jedan drugog da podignu. Obaviše i to. Dođe na red rvanje. Sve krupni, ‘voliki momci. Obuhvate rukama jedan drugog, pa ko koga obori na leđa. Jedan, u odnosu na ostale, stariji, i sitniji, obali istrbušenog grmalja, dva puta i uzastopce. Istrbušeni uze traži treći okršaj, preti da će ga slomiti ko pecaljku, sitniji je odbij’o dalje hvatanje u kosti, grmalj nije odstup’o, sudije proglasiše da se rvanje prekida, pređoše na nadvlačenje konopca, nadvlačiše se, sve dok jedna grupa ne popada u pokošenu travu.

Podne bi odmaklo, zvezda je pržila, šatre su mamile sa svoju muziku, sa bine je bistrila muzika Bilje Krstić. Po programu bi vreme ručku, reporter sa dobijenim bonom krenu u te odaje. Kad sagleda šatru, reporter iskusno zakuca na zidani Blagaja objekat, na vratima rekoše da tu samo za Opštinare, i sa pozivnice, u njega bon nije za tude. Ali, reporter uđe kao samo nešto vidi, a kad uš’o, kad ga udarila klima, samo seo. Još kad otiš’o u čelo pozdravi predsednika Vujadinovića, im’o samo, sa usebe pomoćnicu, da se raskomoti. A im’o i gde, sve to belo bog te jb, beli zidovi, beli stolnjaci, preko stolice bele navlake, a preko te bele navlake vezane crvene mašnice. Gore u čelu, za taj glavni astal podeliše priznanja. Konobari doneše aperitiv, stupiše trubači u žute majice. Doneše pršutu, i to kakvu pršutu braćo i sestre, predsednik Vujadinović, u pratnji jednog što povezo stomak, krenu od čela velike sale, domaćinski se kucnu, nazdravi, sa svakim gostom. Javi se orkestar iz ćoška, kod pečenja, i to kakvog pečenja braćo i sestre, za sve goste najaviše specijalnu gošću, onu što joj poster visi na šatri Sečivanović. Upališe i lusterčiće koji su bili na plafonu, pojačaše klimu, stupi žensko, sva u neki crni volani i karneri, pa kad se reče, Noćas mi srce pati...

PISANI MATERIJAL: Reporter uze nastavi pos’o, onog ‘volikog vola uzeli delju, pod šatre se tek zagrevalo, gdekoje pokazno kolce je zanosilo u ‘ladovinu. Od gornje šume, po taj seno put, krenu Svečani defile, napred barjaktar na konju, za njim dva policajca, sa svi širiti, sa sve pogled pravo, na svoji konji, pa ostali učesnici, trubači u žute majice, deca, stariji, sve to u narodnu nošnju i svaki običaj. Predsednik Vujadinović, koji izaš’o sve to pozdravi, u prolazu reče da Ništa ne košta, od jedne od šatri jedan je preko mikrofon i samoinicijativno sve prenosio, Pozdrav za trubače, pozdrav za učiteljicu, dobro došli šampioni...

Sve to ode do bine, rasporedi se, trubači na binu, desno policijski konjanici, koje sve sa konjima intervjuisa jedan sa kamerom, levo, onaj barjaktar sa čela kolone. Predstaviše žiri, koji beše naspram bine, dadoše aplauz, nastadoše pripreme, dalje raspoređivanje učesnika. Reporter malo zajde iza, u tu borovu šumu, tamo gungula učesnika, jedna u nošnju uzela fasciklu pa se iznova, i iznova preslišava pred nastup.

Na binu, u te nošnje narodne, stupiše voditeljka i voditelj, rekoše ko organizator, ko pokrovitelj, ko sponzor, ono žensko, sa kilo ipo šminke oko očiju, uze, bez ijednog uf, saopšti neki pisani materijal, Slične kulturno-zabavne i turističke manifestacije imaju mnoge poznate evropske regije, pa bi sa sigurnošću mogli reći da je i Kosjerić u evropskoj porodici međusobno integrisanih područja, koja daju veliki doprinos propagiranju i razvoju kulturno-umetničkog stvaralaštva i prezentaciji nacionalnih turističkih osobenosti.

Najaviše Predsednika opštine, izađe, kao čovek od te zemlje, Dragan Vujadinović, sa šajkaču, čobanski štap, torbicu, Poštovani posetioci, dragi narode, hvala vam što ste u ova dva dana potisnuli brige i probleme, zaboravili na otkose i maline, i došli na ovaj neponovljivi spoj prirodnih lepota, divnih pogleda, odakle se vidi Srbija, Crna Gora, Bosna, neponovljivi spoj narodnih običaja, Grand zvezda, hladnog pića i dobrog jela. Posebno se zahvaljujem svim donatorima koji su obezbedili da se vaše pare, budžetske pare, ne troše ni u jednom jedinom dinaru, a posebni gospodinu Vidanu Mihailoviću, koji, ne samo da je generalni sponzor, već je za 29 radnih dana na Brdu Grad napravio prvi zidani komercijalni objekat sa klimom... Onda ispred Generalnog sponzora na binu izađe direktorka firme, gospođica Slađana Mihailović. Beše to Ono žensko što vazdan vežbaše čitanje u šumi iza bine, reporter se zapita, šta li će sad govori, koje tradicionalno pevanje interpretira, kad se ona uvežbano izrecitova, Dobar dan, dobro došli, naša kompanija je generalni sponzor i investitor prvog turističkog objekta na Brdu Grad, za uspešnu realizaciju ovog objekta zahvaljujemo se na pomoći predsedniku i rukovodstvu opštine Kosjerić i vrednim radnicima. Tačka.

Opet se javi ono žensko sa kilo i po šminke, Čovek počinje da peva kada se u njemu nagomilaju emocije koje drugačije ne može da izrazi, a Srbi pripadaju narodima... jopet predstaviše Stručni žiri, dadoše aplauz, javi se cura Blagica iz Požege, Gde si bilo jare moje/ gde si bilo dušo moja... javi se jošte jedna cura sa Rasti, rasti moj zeleni bore... pesma, k’o u pesmi, stade pesmu da sustiže.

Reporter opet zajde u šumu iza bine, tu gungula učesnika koji čekali na nastup, cura u narodnoj nošnji, koje su, sa brojevima, čekale prozivku za izbor Najlepše čobanice. Program uze da se odmotava i pod šatre, ispod jedne samo čini, Zvezde više ne trepere otkad nema nje... da bi sve nadjačala odvrnuta umetnica sa mreža čarape iz drugog čadora sa svoju numeru Bila crna, ili plava/ ko za tebe da je stvorena... Bližio se smiraj dana, ozdo, od Kosjerića, pristizalo je sve više automobila, tek tad je sve moglo da počne, i da se tera po sve tradicije i običaji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---