Zašto me napadaju

Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo

Kada je reč o tome da li FHP smeta nekim drugim nevladinim organizacijama, pre bih rekla da nevladine organizacije koje preko inicijative REKOM napadaju FHP to čine jer smatraju da ta inicijativa smanjuje šanse za njihove projekte, nezavisno o kakvim projektima je reč

Godinama sam u "patriotskoj" štampi viđena kao "izdajnik", kao i drugi kritičari poricanja odgovornosti za zločine u ime Srbije. Vremenom je zvanična Srbija prihvatila minimalni deo odgovornosti, sadržan u stavu "sve strane su činile zločine", što je uticalo i na odnos prema "izdajnicima". Događalo se da i poneke novine iz kategorije "patriotske štampe" objave profesionalan izveštaj o događaju u kojem učestvuje "izdajnik". Međutim, od pokretanja Inicijative za osnivanje REKOM, tačnije od marta 2010. godine kada ta inicijativa postaje prepoznatljiva u javnosti i praćena u medijima, započinje nova vrsta napada, koji sadrže ocene moje ličnosti, kojih nema u sadržaju ranijih napada. Osim toga, tzv. patriotski mediji nisu više jedini koji prenose napade, koji sada dolaze iz krugova nevladinih organizacija. Ja sam postala kriminalna osoba, koja raspolaže milionima evra, troši ih na svoju promociju, autoritarna osoba koja je privatizovala Inicijativu REKOM, do toga da sam upropastila i zaustavila proces osnivanja Regionalne komisije za činjenice o žrtvama, uništila šanse za regionalno pomirenje. Osim toga, u tim napadima ja sve više dobijam na moći. Ja sam ta koju navodno slušaju donatori, sprečavam da određene nevladine organizacije dobiju donacije. U tim napadima se za svaki podatak koji se tiče uspeha Inicijative REKOM, npr. broj prikupljenih potpisa u Banja Luci, kaže da je falsifikat. Moje duboko uverenje je da ima dva razloga za ovu novu vrstu napada: suprotstavljanje ideji da se prekine praksa bezimenih žrtava i gubljenje vrednosnog sistema, koji je ranije pokretao nevladine organizacije da se bore za "vrednosne" projekte, kao npr. uspostavljanje tranzicione pravde. U prvom slučaju postoje politički razlozi kojima se određene nevladine organizacije rukovode, npr. da je važnije utvrditi odgovornost za agresiju, prioritet je nacionalno samokritičko preispitivanje, strah od izjednačavanja odgovornosti, a ima i sumnje da Inicijativa REKOM vodi ukidanju Republike Srpske i dr. U drugom slučaju nevladine organizacije se više na okupljaju oko ideja koje su ih u prošlosti povezivale, npr. kritika Miloševićeve politike. Povezuju se na osnovu projekata i odnosa sa institucijama.

Kada je reč o tome da li FHP (Fond za humanitarno pravo) smeta nekim drugim nevladinim organizacijama, pre bih rekla da nevladine organizacije koje preko inicijative REKOM napadaju FHP to čine jer smatraju da ta inicijativa smanjuje šanse za njihove projekte, nezavisno o kakvim projektima je reč. Ne znam kako drugačije da objasnim da u procesu REKOM nema nevladinih organizacija koje ne iznose političke argumente zbog kojih nisu deo procesa. FHP je uređena organizacija, koja na odgovoran način vodi regionalnu koordinaciju procesa REKOM. Postoje pravila, kako u sprovođenju aktivnosti tako i u trošenju sredstava i finansijskom izveštavanju. Duboko verujem da su partnerske organizacije u projektu proces REKOM naučile kako se razvija ideja, ciljevi, zadaci, kako se vodi proces, zašto je važno dokumentovanje procesa, i da moje insistiranje na doslednom sprovođenju koncepta nije autoritarizam nego profesionalizam.

Očajna sam što sam primorana da učestvujem u nepristojnim razgovorima o donatorima a ne u preko potrebnim razgovorima o suočavanju sa prošlošću. Najbolje je da se novinari obrate donatorima koje navode pokretači hajke na FHP i mene, a to su Civil Rights Defenders, NED, Evropska komisija...

FHP ima monopol na rad. Ono što mi radimo niko drugi ne radi, ali ne zato što nema posla za druge. Nemam objašnjenje zašto niko ne prati suđenja za ratne zločine, zašto se niko nikada nije bavio dokumentovanjem ratnih zločina (mislim na nevladine organizacije), zašto niko drugi nije pripremao transkripte sa suđenja pred Haškim tribunalom na lokalne jezike, da li smo time što smo pre četiri godine krenuli da stvaramo "Kosovsku knjigu pamćenja" postali monopolisti.

Kada je reč o aktuelnim sporenjima u okviru civilnog sektora, više bih volela da ima polemike o argumentima protiv REKOM-a, kao što je Branislav Ristivojević sa Pravnog fakulteta iznosio, iz nedelje u nedelju, na portalu Nove srpske političke misli, ili o argumentima protiv "Kosovske knjige pamćenja", koju ćemo predstaviti javnosti 3. septembra, a sve drugo je priča o nečemu drugom, a ne o suočavanju sa prošlošću.

Da li sam autor teksta "Filozofija NVO palanke"?

Miljenko Dereta, Građanske inicijative

Odsustvo dijaloga u civilnom sektoru je poprimilo dramatične razmere. Zatvoreni u minijaturne tematske i programske zabrane, opsednuti kratkoročnim preživljavanjem NVO-i skoro u potpunosti previđaju promene šireg društvenog konteksta i nove izazove koje, između ostalog, i EU integracije pred njih postavljaju

Sve tekstove koje napišem ja i potpišem punim imenom i prezimenom i sigurno nisam jedini koji tako radi. Zato ne želim da prećutim da pitanje da li je gospodin Dragan Popović svoj tekst pisao po mom zadatku i diktatu smatram uvredljivim za obojicu.

Zabrinjavajući je znak dubine moralne krize u kojoj se nalazimo činjenica da se smatra očekivanim i prihvatljivim da iza tekstova koje čitamo u medijima uvek "NEKO STOJI" i da postoji armija poslušnika spremna da ih potpisuje. U tom smislu zanimljivo mi je da niko iz samozvane i samoizolovane "Druge Srbije" nije javno postavio pitanje KO stoji iza buncanja E-novina o Građanskim inicijativama, meni i mojoj porodici? Verovatno zato što znaju.

Želim da podsetim kako se i zašto podigla ovolika buka koja je NVO stavila u centar medijske pažnje jer mislim da su lončići o tome namerno polupani. Dakle iz Banja Luke je došla vest da neki partneri iz BiH i Hrvatske u Inicijativi REKOM nisu zadovoljni kako Fond za humanitarno pravo vodi projekat i informacija da se Nataša Kandić povukla iz tela koje procesom rukovodi. To se preklopilo sa pitanjima registracije Ujedinjenih regiona kao udruženja građana i sve većeg broja NVO-a koje registruju političke partije koje sam ja otvorio u nekim svojim tekstovima i izjavama. Onda se to sve pomešalo i, pre svega, pokazalo ogromnu količinu neznanja i predrasuda koje u našem društvu postoje po pitanju civilnog društva.

Ne postoji sukob u nevladinom sektoru jer on nije koherentni pokret i hijerarhijska struktura, već zbir potpuno ravnopravnih, ali po svemu ostalom različitih organizacija. Ta različitost podrazumeva i jednakost drugačijih pristupa istim temama. Problem se javlja pri pokušaju da se jedan pristup proglasi obaveznim, "pravovernim" i moralno podobnim. Čini mi se da se to u Srbiji, ili tačnije rečeno u Beogradu, dogodilo po dve osnove.

Prva "podela" je po pitanju da li su NVO-i svojom misijom i svojim aktivnostima okrenuti prema prošlosti ili prema budućnosti. Meni se čini da je jedan broj "belih medveda", kako ih naziva Dragan Popović, ali nažalost i organizacija iz domena ljudskih prava, zaspao u devedesetim i pokušava da nametne kao programski (ali i moralni) imperativ da se sadašnjošću i budućnošću možemo baviti tek pošto budemo dosegli apsolutnu istinu po pitanju prošlosti. Ja smatram da sve pomake koji su do danas ostvareni u pogledu objektivnijeg sagledavanja prošlosti treba odmah, na dnevnom nivou, ugrađivati u vrednosni sistem srpskog društva, između ostalog, i kroz institucije države. Tako su Građanske inicijative otvorile pitanje uvođenja Deklaracije Skupštine Srbije o zločinu u Srebrenici u školske programe. Profesorka Zagorka Golubović je izvanredno sažela ovaj problem rekavši: "Ja nisam za to da se zaboravi sve ono što je bilo, ali ako se samo na tome insistira, mi ćemo onda ostati u prošlosti, nećemo nikad zakoračiti u sadašnjost, a kamoli u budućnost".

Druga podela je delimično nametnuta prvom i odnosi se na, po mom mišljenju, anahronu i površnu osudu bilo kakve "saradnje sa državom" koja se maltene poistovećuje sa kolaboracijom sa neprijateljem. Pritom se ne objašnjava kako se zove proces kada su NVO-i direktno učestvovali u donošenju zakona protiv diskriminacije, slobodnog pristupa informacijama, zakona o udruženjima i fondacijama, pozitivne regulacije položaja osoba sa invaliditetom itd. Ova tema je toliko složena da Građanske inicijative pripremaju jedan skup NVO-a na kome želimo da otvorimo dijalog o tom pitanju.

Sa Popovićevim tekstom se uglavnom slažem, pre svega jer se delimično prepoznajem u ćutljivoj većini koju proziva. Odsustvo dijaloga u civilnom sektoru je poprimilo dramatične razmere. Zatvoreni u minijaturne tematske i programske zabrane, opsednuti kratkoročnim preživljavanjem NVO-i skoro u potpunosti previđaju promene šireg društvenog konteksta i nove izazove koje, između ostalog, i EU integracije pred njih postavljaju. A pitanja "nevladinog, trećeg sektora" jesu pitanja slobode građana i građanki, slobode udruživanja, slobode misli i govora, slobode okupljanja, pitanja građanske participacije u političkom životu koja su ugrožena na najširem globalnom planu, a potpuno su izvan naših uskogrudih lokalnih interesa i fokusa.

Priča o lovorikama je svinjarija

Borka Pavićević

Taj izraz i taj vapaj, i ta žudnja i taj predmet želja jasno se vide kroz izraz "pare", "pare", "pare". To je jedna projekcija nesrećne zajednice bez para, ali uzrok njihove nedostatnosti svakako nije prevashodno u ozbiljnim nevladinim organizacijama

Čini mi se da je rasprava, pogotovo ona u "Utisku nedelje", otišla potpuno pogrešnim putem. Niti se ustanovljava šta je to civilni sektor, šta ga definiše, niti kakav je njegov odnos prema državi. Time su nesporazum i nerazumevanje postali potpuno jasni, a to se ispoljilo i u raspravama o Zaštitniku građana, ili ombudsmanu; naime, šta je uloga i smisao autonomnih institucija u ovom društvu i državi?

Reći da prvaci Druge Srbije žive na lovorikama potpuna je svinjarija, sem ako te lovorike nisu trnovite. Nije pristojno da sada ja klasifikujem ljude, a pogotovo žene, u Drugu Srbiju, ali zna li se koja je količina i kakvoća posla urađena od istorijskog i istoriografskog do esejističkog, pa i projektno-genetnog, pa ako hoćete i aktivističkog. Bilo bi mi krajnje uzbudljivo da ih nabrojim, od stručnog i produktivnog, do analitičkog i aktivističkog. Nadam se da će se pristupiti ozbiljnoj analizi, a ne budalaštinama proisteklim iz tračeva, palanke, gluposti i panjkanja, a naročito neodoljive javne potrebe da se svi ovi važni poslovi podvedu pod jedno i kompromituju, to jeste da se kaže "svi su isti".

U Srbiji ima raznih medveda o čijoj bi zaštićenosti trebalo da se govori, o budžetskoj liniji 481, na primer, koja je uglavnom udeljena Crkvi kao nevladinoj organizaciji, i o devedeset tri miliona namenjenih veroučiteljima za njihov "edukativni" program u pogledu racionalnog vaspitanja dece i omladine.

Odvratno je provocirati da vam se spočitava šta je ko od ozbiljnog posla uradio, od tranzicione pravde kojom su se kompetentni ljudi bavili do ozbiljne produkcije ostvarene sa veoma malim brojem ljudi. Zašto se ne raspravlja o svim institucijama države koje ne obavljaju "svoj posao", već su ga obavljale nevladine organizacije, i koliko su sveopšteg nedostatka i nesreće amortizovale.

O kakvom zavetu ćutanja se govori kada mnogi ljudi iz Druge Srbije, i iz nevladinih organizacija, imaju svoju javnu reč, pismenu ili usmenu, javnu, da li se ona dovoljno čuje, to je drugo pitanje.

Kada se ne zna šta da se čini, počne se o klanovima. Samo koliko ih je bilo u pozorištu, zavisno od propasti ili uspeha sezone. Svakom onom ko zna šta radi, a to i ume, klanovi nisu ni pomoć, ni isprika, takva je priča izvinjavajuća zabluda za neuspeh i nemoć. Onaj ko ima ideja i organizovanosti, niti može uspeti, niti propasti zbog klanova.

Koliko znam, teško je vršiti pritisak na donatore. Uostalom, šta znači "donator"? To je pomoć, to su sredstva za posao, mogućnost da se realizuje ono što se ima u glavi i u nogama. Ima, nažalost, ljudi kojima ni pare, danas se tako zove novac, ili materijalna sredstva, ne mogu pomoći.

Uostalom, taj izraz i taj vapaj, i ta žudnja i taj predmet želja jasno se vide kroz izraz "pare", "pare", "pare". To je jedna projekcija nesrećne zajednice bez para, ali uzrok njihove nedostatnosti svakako nije prevashodno u ozbiljnim nevladinim organizacijama.

Šta je sa "parama" ostvareno, šta je sadržaj za čije ostvarivanje su "pare" uložene, čini mi se da je to važniji razgovor. I istovremeno, zna li se koliko je naših najpametnijih glava godinama radilo i bez "para", pa ima ih koji rade i danas.

O svemu tome ne može se govoriti mimo konteksta i hronologije, iz sadašnje potrebe da se nagrize i kompromituje baš sve, istovremeno neću pominjati stvarnu cenu određenih važnih gestova u našoj dvadesetogodišnjoj istoriji. Ipak, nešto malo više dostojanstva bilo bi neophodno da bi se o bitnim stvarima govorilo, i da bi se one "stavljale na mesto".

Ako hoćemo da imamo sliku, uvid i predstavu u ono što se događa u nevladinom sektoru, onda treba da se pozabavimo i učincima, bilo da je reč o produkciji zalaganja za ljudska prava, ili konfrontaciji.

I, ne znam da li će biti bolji odnosi u civilnom sektoru, ali svakako se ide na to da odnos prema civilnom sektoru bude gori, ovoga puta na tranzicioni način, i na način "para, ne zabranama i političkim pritiskom, već mrvljenjem, žvakanjem i prežvakavanjem, zamenom političkih pitanja za tračeve, istine za govorkanja. I još jednom, kakav je ovde red, odlaganjem pravih pitanja i znanja kako se može raditi, i šta bi bio put da ova sredina učini nešto sama sa sobom.

Rasprava je banalizovana

Sonja Biserko

Do najvažnijeg dela rasprave koja bi se odnosila na nevladine organizacije koje formiraju političke stranke, iako dotaknut, praktično nije ni došlo. Utisak je da je smišljeno potisnut u stranu, jer bi razgovor o njima pokazao da je reč o stvaranju mreže nevladinih organizacija koje bi trebalo da dopunjavaju budžet političkih stranaka

Do aktuelne rasprave o nevladinim organizacijama nije došlo slučajno. Uvažavajući činjenicu da je svaka rasprava legitimna, pa i o civilnom sektoru, utisak je da je u ovom slučaju fokusirana samo na neke od organizacija, prevashodno one koje se bave ljudskim pravima, raspadom Jugoslavije, ratovima i njihovim posledicama. Rasprava je banalizovana i nije se dotakla suštinskih tema. Ne može se zaobići činjenica da su neki NVO-i već 20 godina aktivni na ovoj sceni. U početku kao najizrazitiji protivnici rata, a kasnije i još uvek na prevazilaženju posledica, pogotovo kad je reč o žrtvama, manjinama i izbeglicama. Te organizacije su predstavljale tačku otpora u Srbiji svemu onome što je predstavljao Miloševićev režim. Na tu tekovinu se upravo oslonio i DOS i ona mu je poslužila kao moralna i politička legitimacija pred svetom.

Taj deo sektora, posebno organizacije koje su ukazivale na pogubnost nacionalizma, bio je permanentno izložen ozbiljnoj represiji, ne samo za vreme Miloševića već i tokom predsedničkog i premijerskog mandata Vojislava Koštunice.

Međutim, do najvažnijeg dela rasprave koja bi se odnosila na nevladine organizacije koje formiraju političke stranke, iako dotaknut, praktično nije ni došlo. Utisak je da je smišljeno potisnut u stranu, jer bi razgovor o njima pokazao da je reč o stvaranju mreže nevladinih organizacija koje bi trebalo da dopunjavaju budžet političkih stranaka.

Dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU podrazumeva promenu fokusa i načina rada organizacija za ljudska prava, kao i svih ostalih. U tom kontekstu i strateško partnerstvo civilnog sektora i države biće sve značajnije. Državi je potrebno jako civilno društvo. Zato je neophodno pomoći jačanju mreže civilnog sektora kako bi što efikasnije doprineo unutrašnjim reformama i evropeizaciji Srbije. Time će i Srbiji biti ubrzan put ka članstvu u EU.