Sporni dogovor o limitu zaduživanja SAD >

Hepiend »Marša ka ponoru«

Problem sa deficitom američkog budžeta koji se pretvorio u "političko-finansijski triler" nije samo problem Amerikanaca. Jer, SAD su finansijski najmoćnija država sveta, a američki dolar je svetska rezervna valuta – pa bi ne samo obustava zaduživanja SAD na svetskom finansijskom tržištu već i samo poskupljenje njenog zaduženja zbog porasta političkog rizika neminovno izazvali novi talas svetske recesije i neke slabije ekonomije na drugom delu planete oterale u bankrotstvo

Prvog avgusta, samo 24 sata uoči očekivanog famoznog "tehničkog bankrota" SAD zbog političkog spora oko povećanja limita zaduženja Obaminoj administraciji, sve se nekako okončalo kompromisnim sporazumom demokrata i republikanaca. Na osnovu tog sporazuma će se doneti zakon da se vladi SAD podiže plafon zaduženja za 2400 milijardi dolara, uz njenu obavezu da u narednim mesecima donese plan budžetskih ušteda za 2700 milijardi dolara u narednih deset godina, kako ne bi bili povećani porezi bogatijim slojevima.

Tako se, navodno, veselo, kao "istorijski dogovor", kako se izrazio sam predsednik Barak Obama, završilo kockanje sa finansijskom stabilnošću čitavog sveta, jer čak 4125 milijardi dolara od ukupnog javnog duga SAD od oko 14.000 milijardi dolara, Amerika uzajmljuje iz inostranstva – a sukob oko zakona o povećanju tog duga mogao je oboriti rejting najveće ekonomske sile na planeti, povećati kamate, oslabiti dolar, povećati cene nafte i gurnuti ceo svet u novi ciklus recesije. Zato je ovaj julski sukob demokrata i republikanaca i bio nazvan "maršem ka ponoru". Istina, celu tu zavrzlamu oko navodno pretećeg bankrota SAD, još pre nekoliko sedmica londonski "Ekonomist" je nazvao farsom.

I u prvim komentarima u američkoj štampi, sada već postignuti sporazum o novom limitu zaduženja ne prolazi mnogo bolje. Na primer, u izjavi za "Njujork tajms" profesor sa Jejla, Džefri Garten, kaže da je u pitanju "slab dogovor", da "nismo ništa uradili, osim što smo trenutno izbegli katastrofu", te da Americi i dalje nedostaju "i fiskalna strategija i strategija rasta". Na drugoj strani, Pol Krugman, poznati svetski ekonomski analitičar, svoj tekst je naslovio sa "Predsednik se predao", a i on smatra da ništa pametno nije učinjeno, a "mnogi će reći da je izbegnuta katastrofa", što u suštini nije tačno. To jest, ako ga dobro razumemo, Krugman očigledno misli da gorivo katastrofe i dalje tinja. Uostalom, sa budžetskim deficitom od 9,2 odsto BDP-a i javnim dugom u visini 100 odsto godišnjeg BDP-a, SAD ne bi mogle ni da se učlane u Evropsku uniju, ali i dalje imaju najviši rejting zaduživanja – AAA, a američke obveznice su dosad smatrane gotovo gotovinom.

KINESKE BRIGE: Zanimljivi su i kineski komentari navodnog "hepienda" u Vašingtonu, jer je Kina najveći poverilac SAD. Tako agencija Sinhua celu aferu kvalifikuje kao "opasnu neodgovornost" i jetko podseća da u samoj igri oko limita duga "odjekuju upravo kritike koje su SAD do juče upućivale Meksiku i Evropi" o neodgovornom odnosu prema dugovima. Jer, kako kaže kineski komentator, postignuti sporazum ima više pompe nego sadržine. Kinezi su, zapravo, najviše strahovali, a i dalje strahuju, od pada vrednosti dolara, jer bi bila smanjena njihova konkurentska sposobnost na američkom tržištu, a, dakako, i njihova dolarska potraživanja vredela bi manje. Ta opasnost na srednji rok ostaje da visi u vazduhu, pa se u Pekingu otuda i cela ova igra sa svetskim finansijskim tržištem smatra neodgovornom.

Doista, malo ko je mogao očekivati da će predizborna bitka za drugi mandat predsednika SAD Baraka Obame početi već ovog leta sa takvom žestinom, iako će se izbori održati tek krajem iduće godine, i da će se ta bitka za bolju predizbornu poziciju između demokrata i republikanaca izroditi u poigravanje na ivici finansijskog ponora.

Iako u trenutku kada ovaj tekst kreće u štampariju američki kongres i senat tek realizuju proceduru donošenja usaglašenog teksta zakona o podizanju limita zaduženja američke vlade – pošto je prethodni plafon od 12.300 milijardi dolara dostignut još 16. maja ove godine – sva je prilika da su suštinski problemi zapravo odloženi kako bi državni trezor SAD mogao da plaća račune i emituje nove obveznice. U toku julske dramatizacije ovog slučaja zvanično je bilo izračunato da predsednik Obama i njegov kabinet već od 3. avgusta neće moći da plaćaju obaveze i da će već tog dana deficit između priliva i odliva iznositi 20 milijardi dolara. No, tome je ipak dodato da državni trezor može manevrisati još jednu sedmicu, ali da bi se taj deficit mogao popeti do 74 milijarde dolara do 15. avgusta, pa bi američka vlada morala objaviti bankrot. To bi svakako bilo loše za autoritet predsednika SAD, ali ne bi bilo dobro ni za popularnost republikanaca, koji su sve vreme zatezali uže, jer bi korisnici raznih socijalnih i zdravstvenih programa ostali bez pomoći. U celoj toj priči, da podsetimo, spominjana je i mogućnost da, umesto bankrota, predsednik Obama izabere primenu amandmana 14 na Ustav SAD, po kome je ovlašćen da ne dozvoli da odluke Kongresa (gde većinu imaju republikanci) državu dovedu do nesolventnosti. No, kako su SAD pravna država, u tom slučaju bi usledile ustavne tužbe protiv predsednika, sa tezom da narušava podelu između izvršne i zakonodavne vlasti – a ta sudska predstava ne bi odgovarala Obami i njegovim demokratama. I tako ukrug.

DOMINO-EFEKT: Problem sa deficitom američkog budžeta, međutim, nije samo problem Amerikanaca, pa se ni ovaj "političko-finansijski triler" nije mogao posmatrati samo kao film za domaću upotrebu – i to je suština cele ove afere. Jer SAD su finansijski najmoćnija država sveta, a američki dolar je svetska rezervna valuta – pa bi ne samo obustava zaduživanja SAD na svetskom finansijskom tržištu već i samo poskupljenje njenog zaduženja zbog porasta političkog rizika (to jest došlo bi do porasta kamata na američke državne obveznice) izazvali novi talas svetske recesije, jer bi svi ostali pozajmljivači novca morali translatorno da podignu svoje kamate (kako ne bi ostali bez investitora). Podigao bi se, na primer, sigurno i Euribor, referentna kamatna stopa Evrope, a samo jedan decimal naviše, koštao bi, na primer Srbiju, 400 miliona evra povećanja kamatnih obaveza. Neke još zaduženije zemlje, prošle bi i gore.

Sve to bi automatski zaustavilo teškom mukom ponovo podignut talas privrednog oporavka širom planete i verovatno bi izazvalo i niz "manjih" državnih bankrotstava u visoko zaduženim zemljama. Pri tome bi investitori u američke obligacije premeštali novac u zlato ili u naftu, što bi, opet, izazvalo poskupljenje "strateških roba" koje bi dotuklo i inače uzdrmane privrede u najvećem broju zemalja koje su bez svojih energenata i sirovina.

A to, opet, reč je o vrzinom kolu, ne bi odgovaralo ni SAD, ni razvijenim zemljama, ni velikim zemljama u usponu (BRIK), a u krajnjoj liniji ni glavnim kreditorima SAD. Jer vodeći inostrani kreditori budžetskog deficita SAD su Kina (1115 milijardi dolara), Japan (817 milijardi), Velika Britanija (181 milijarda), Rusija (175 milijardi), Brazil (167 milijardi), Tajvan (153 milijarde), Hongkong (131 milijarda) i Švajcarska (111 milijardi), kao i grupa zemalja izvoznica nafte i grupa karipskih banaka. Ove zemlje bi, teoretski, mogle računati na bolji godišnji kamatni prinos od ovog tekućeg, od oko 3,5 odsto, ali samo teorijski: Kako je i prethodna recesija pokazala, ono što na početku recesije izgleda kao dobra vest za određenu grupu, ubrzo i za povlašćene postaje veoma loša vest, pošto recesija sve prihode ekspresno obara nadole, a povećava socijalno nezadovoljstvo i političke rizike širom zemljine kugle do usijanja.

Uostalom, i u tome je glavni paradoks, kad bi američko zaduživanje "izgubilo tempo", što je moguća perspektiva, za mnoge velike zemlje, a naročito za Kinu, postavilo bi se i pitanje – gde uložiti pare? Jer sve dosadašnje priče o "napuštanju dolara" kao rezervne svetske valute, priče su za malu decu – nema te svetske grupacije koja danas može da zameni "američki finansijski burag" i nema te privrede u svetu u koju i dalje čitav svet ima toliko poverenja kao u američku. Ulaganja u evro, na primer, podigla bi mu vrednost i čitavu evropsku privredu učinila nekonkurentnom na svetskom tržištu, pa bi onda odatle pretio globalni fijasko, i tako redom.

Kao što je već poznato, igra o kojoj pričamo do javne scene prodrla je polovinom jula, kada je republikanski lider Džon Boner odbio plan predsednika Obame da mu se odobri porast limita zaduženja za 2500 milijardi dolara. Na taj način bi njegova vlada mogla pokriti već odobrene budžetske deficite do kraja 2012. godine, dakle do posle nove runde predsedničkih izbora. Republikanci, koji imaju većinu u Kongresu (demokrate su je zadržale u Senatu), to nisu prihvatili i nudili su plan da odmah odobre povećanje limita za nešto manje od 1000 milijardi dolara, pa da Obama kroz šest meseci, baš kada krene finiš izborne kampanje za novi predsednički mandat, ponovo bude prinuđen da krene "mečki na rupu", sa planom budžetskih ušteda, umesto sa planom povećanih poreza za najbogatije, kako bi se sačuvali u narodu popularni socijalni programi. Zbog toga je Obama odmah rekao da ne dolazi u obzir "kratkoročno rešenje", na koje je, čini se, ipak pristao u finišu natezanja oko bankrota, ali sa znatno višim plafonom zaduženja do završetka predsedničkih izbora kao "nagradom" za odustajanje od povećavanja poreza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---