TV manijak >

Most na reci Sawi

Nekada su uspehe socijalističke obnove i izgradnje beležile Filmske novosti. Petoljetke su se najavljivale i realizovale u filmskim žurnalima gde je omladina pevala, radila i zaklinjala se Titu. Velike građevine su uvek bile opsesija političara, monumentalna zaveštanja za budućnost, memento moći. Sličan neimarski zamah, setićete se, pokazao je Milošević nakon bombardovanja, gde je protoneimar bio i danas aktivni drug Mrka. On je tada, baš kao i danas određivao rokove, grlio se sa majstorima, pretio neradnicima i presecao vrpce pri otvaranjima. Prosto je neverovatno kako mu je izmakao ovaj most preko Ade, gde je gradonačelnik Đilas obećao i realizovao izgradnju. Naravno, pri otvaranju je prisutan bio i predsednik Tadić, koji je čak otišao i korak dalje dajući sopstveni predlog za ime mosta, "most Zorana i Nenada", referišući na pokojne gradonačelnike Đinđića i Bogdanovića.

Studio B je televizija koja prati sve beogradske građevine. Gledali smo direktan prenos spajanja obala Save, reporteri i kamere su bili u helikopterima i na zemlji. Da bi slika bila potpuna, nadahnutim izveštajima su se pridružili i RTS i B92.

Građani su u anketama oduševljeno komentarisali tok gradnje i izgledalo je kako su oči cele Srbije uprte u ovaj poduhvat. Mi gradimo most – most gradi nas!

Za mene je dodatno zanimljiva uloga kanala Diskaveri, koji je postao najveći svetski promoter Beograda. Sudeći po anketama (ali i izjavi kneginje Jelisavete u Prelistavanju) nema Srbina, a posebno Beograđanina ili Beograđanke, koji nisu gledali emisiju o našem mostu na Diskaveriju. I premijeru i reprize! Dakle, ovo je dragocena informacija za kablovske emitere – naš narod voli da gleda emisije o građevinarskim poduhvatima. Do danas, recimo, nismo mogli da proverimo koliko je istinita tvrdnja da naši gledaoci vole i kanale o prirodi i životinjama. Pod hitno moramo da zamolimo TV autore da snime emisiju o beogradskim psima lutalicama, ili džinovskim somovima na Adi, ili belim tigrovima u zoološkom vrtu.

Ja sam se, recimo, toliko navukao na građevinsku problematiku da svakoga dana pratim na Studiju B kako raste škola. Saznao sam o novim načinima gradnje, o firmama koje se bave hidroizolacijom, vodovodom, grejanjem, fasadama, a onaj starmali reporter mi se baš dopada jer pridaje istorijski značaj svakoj ugrađenoj pločici, svakom otvoru za ventilaciju, svakom sredstvu za izolaciju. Sviđa mi se što dečko ima i radnu odeću za građevinu, duks i one bakandže, pa šlem, ima uvek lepu reč za sve majstore i šegrte na građevini OŠ "Dragan Lukić". Tu se ime škole već zna, nije bilo potrebe da dolazi Predsednik, inače prosvetni radnik, baš bih voleo da čujem koji bi bio njegov predlog.

Toliko se gradilo, a priznajem da nisam video nikoga da zeva okolo, nigde nisam video ni flašu (zaboravljenu) zidarskog piva, zalepljenu sliku golišave lepotice, opuške, omot od alpske i čaše od jogurta, išlo se čak toliko daleko da nisam video ni klopu iz manjirki, da se pojede nešto kašikom. To je sigurno bilo, al’ mi je promaklo, gde može tol’ko da se radi a da se ne jede!

Ako uporedimo TV izveštavanje o građevinama kod nas i u svetu, naročito na Zapadu, videćemo da kod nas uvek postoji onaj "višak značenja" koji nadilazi samu građevinu ili arhitekturu. Dok zapadni pragmatizam veliča originalna tehnološka rešenja, grandioznost, lepotu ili kroćenje prirode, za nas je to uvek simbol. Ime građevine vezujemo za političare, ili čak Dražu (koji je pogubljen na Adi), ili Novaka, ili ćemo nastaviti tradiciju pa Gazeli pridodati Žirafu. Nadam se da Žirafa u Srbiji nije trajna asocijacija na Jagodinu, ili Palmu, što ne bi bilo po volji beogradskim vlastima.

Uopšte rečeno, most u svojoj suštini ima funkciju skraćenja puta, pojednostavljuje kretanje i napredovanje, a onda i povezuje ljude. Tokom ratova u Beogradu, mostovi su uvek bili kritična tačka, setite se samo "čuvara mostova" i straha od njihovog rušenja. Gradnja mosta bila je lajtmotiv našem jedinom nobelovcu. Međutim, mostovi su u našoj novijoj istoriji postali i mesta prelaska priznate ili nepriznate granice. Tako su istorijski toponimi postali mostovi u Gradišci, Maslenici, Rači ili Kosovskoj Mitrovici.

Ja ovom mostu želim da bude samo ono što jeste – spoj dve obale, da ostane most bez istorijskih, političkih ili ideoloških asocijacija i turbulencija. Kratko i jasno – najkraći put!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---