Republika

Početkom devedesetih, kad ono počeo raspad Jugoslavije, taj rat, kad su na sve strane nicale srpske autonomne oblasti, u radničkom naselju u Valjevu, imena Kolonija, Bogoljub Arsenijević Maki je osnovao SAO Republiku Koloniju. Vid otpora Miloševićevom režimu, performans ili dobra zajebancija, istorija još nije rekla zadnju, tek Republika Kolonija je imala svoju zastavu, predsednika, ministre, sve što treba, pa i granice svoje teritorije. Imala je i tu i takozvanu spomeničku arhitekturu, u centru naselja Arsenijević je od siporeks blokova uradio ogroman ud, iliti muški polni organ, koji je nazvao Spomenik Srpskom predsedniku. Spomenik je srušila tadašnja milicija, tako je Arsenijević onemogućen da završi delo, a nameravao je da, kako se umetnički izrazio, na Predsednika natakne ogromnu siporeks guzicu koja bi se zvala Vojvoda Šešelj.

Republika Kolonija je pala u zaborav, još stoji tabla na ulazu u radničko naselje, i sa Bogoljubom je bilo što je bilo, tek prošle godine ga je drug Predsednik amnestir’o zbog dela koja su ga teretila za učešće u Pretpetookobarskim promenama, a šta je bilo s Nama...

Sa Nama bilo što biti mora, i što sleduje po te zakonitosti, manjina od pre dvehiljadite postala većina. Jašta nego legalna i legitimna kad joj se priključili oni koji su opet izabrali pravu stranu. Samo što, ko je bio manjina, ost’o manjina, u tom pravu i participaciji, da ne kaže sledovanju, normalnog života. Ili će biti da je većina i dalje ostala većina, po tome da joj se život, po vertikali i horizontali, što reko insan Sidran Izbosne, svodi na golo preživljavanje. Zajebana je to matematika, ali tak’o je valjda sledovanje kad je Naša demokratija u pitanju. Najmanje je važno ko si, ‘de si, i ‘de si bio, važno je da si Član, da si Upisan. Nije važno Gde, jer ovde se i ne zna ko je na vlasti. Na vlasti je Vlast, i ona se prema ostalim građanima, da ne kaže narodu, koji nije kod Njih, ponaša kao kolonizator, podmiruje samo Svoje i svoju Familiju. Došlo dotle da oni koji nisu u partijama treba da se otcepe, osnuju svoju republiku. Toliko i sve otišlo u muški polni organ, i u PM, da svako treba da se zabarakadira u Ličnu republiku.

Sva prilika, kao što treba, da ovo prelazi u Svakidašnju jadikovku. Šta ono ovaj pesnik ‘tede da kaže, da, da je sve pogolemo otišlo u Onu stvar. Statistika veli sve više nezaposleni’, statistika veli i da, uprkos velikom zalaganju za smanjenje Javne potrošnje, broj zaposlenih u Javnim preduzećima i gradskim upravama raste. Javljaju da dole, u Kruševcu gradu, u poslednjih nekoliko godina, u te Naše javne službe i Naša javna preduzećeta, zaposleno oko 400 novih Naših ljudi. E, koliko je samo kruševaca, ćićevaca i ostali’ varvarina.

Još javljaju da izabrani instruktori za predstojeći Popis stanovništva. Vele sve Moj do Moga, nadoknada samo 500 evra, uglavnom Naši ljudi iz gradskih uprava, Naši iz partija, i Naši iz familije. Sa pos’o rukovodile, i rukovode, Naše Popisne komisije, naknada samo 1000 evra. Tek sledi izbor popisivača, očekuje se da i oni budu Naši. Student iz Novog Sada, koji nije izabran za instruktora, iš’o da se žali gde treba, rekli mu da može, ali usmeno, još mu usmeno rekli, Šta se žališ, ionako nisi primljen.

Došlo dotle da ne mo’š budeš portir portira, a kamoli imaš stolicu, radni sto, da se ne govori o laptopu, torbi za isti, autu, švalerci, vozaču, u upravnom odboru Kontrole leta, ako nisi Naš. I sve to, kad avanzuje u neku Kontrolu leta, bezrezervno podržava Našu stvar, čak se ide dotle da bi i poginuli za tu Našu stvar. Nije naš čovek mutav, sve to prirodno inteligentno, ako treba i sve će po spisku za Našu stvar. I ne samo to, kad uđe u pos’o načisto se promeni, i to pozitivno, puno samopouzdanja, utegne se, redovno prisustvuje Našim manifestacijama i Zajedničkim uspesima, i baš tebe te, kad vidi da nisi Nji’ov, gleda ko smrdljiv sir i provrišt’o raso.

Ali, šta će bude, braćo i sestre, ako svi postanu Naši? Jerbo, kako je krenulo, a narod prirodno inteligentan, i to bude jednog lepog dana. Kao rešenje se nameće rešenje i recept gospodina Dragana Markovića Palme. Zna se da u taj Palma život, ženidba i udadba, sama smrt, besplatni + stimulirani... Jako besplatno i javno delio i steone bavarske junice. Tačno 240 komada. Svaku junicu, od tačno 2000 evra po komadu, javno, i u prisustvu Našeg Prvog potpredsednika Vlade i ministra policije Dačića, iz bubnja izvukla Suzana Mančić. Jeste da to nema, ili još nije pročitano, kod Tarabića, ali moguće, kad svi budemo Naši, da se tako dobija i radno mesto, taj radni sto, švalerka, sinekure za upravni odbor... Ako ništa, stvar će bude javna.

Ja, umal’ da zaboravi, ruski ambasador Konuzin na srpskom otvorio Sabor trubača, rek’o, Život Srba nije lak, narod dva dana pušten da radosno oda po nezavršenom Mostu preko Ade. Pošto konkurs za ime mosta koristi priliku da predlog, neka se zove, neka se zove, Jedna zemlja, dva sistema. Nije lošo, a i Kinezi bi, iz svoji razlozi, stali iza toga. Ako neko, glede svega, ima pita, Što se bolan kuresaš, ima odgovor, Ima se bre kuresa, vazda violinista u kupleraju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---