---

Roman >

Tomić u kocki

Ante Tomić: Punoglavci
Rende, Beograd 2011.

Štošta je neobično u vezi sa, je li, "genezom" roman(čić)a Ante Tomića koji je nedavno, gotovo istovremeno, objavljen u Srbiji i u Hrvatskoj (Naklada Ljevak) pod naslovom Punoglavci. Naime, romaneskni tekst identičan ovome zapravo se premijerno pojavio još pre nekoliko godina pod naslovom Vegeta blues, i koliko se sećam, deljen je uz dnevne novine, u formi knjižuljka mekih korica, onako, kao herc-romani. Vegeta blues bio je deo čudne nagodbe ("ugovora s đavolom"?) koju je pisac sklopio s famoznim prehrambenim koncernom Podravka, a koji je – slobodno interpretirano – bio u tome da će megapopularni pisac napisati knjigu u kojoj će se svako malo pojavljivati narečena Podravka, to jest neki od njenih čuvenih proizvoda. Dakle, Firma će dobiti vrlo neobičnu, sofistifikovanu reklamu s umetničkim dignitetom, a pisac će dobiti puno para...

Iako sam voleo i cenio Tomića kao pisca (a ni autorova osobnost – slobodno mi zamerite na privatizaciji! – nikako mi nije mrska), prema samoj ideji sam osećao izrazitu odbojnost, i mislim da se ona nekako prelila i u odnos prema tekstu. Pročitao sam Vegeta blues još u rukopisu i, iskreno – odmah ga temeljito zaboravio. A radoznalom Tomiću vrdao kako nijesam čit’o. U osnovi, nisam uspeo ni da formiram bilo kakvo mišljenje o tekstu; svako pojavljivanje vegete ili čega drugog iz "Podravke" u knjizi ubolo bi me u srce... Dakako, nisam pao s Marsa, dobro znam da je recimo filmska industrija puna otvorenog i prikrivenog advertajzinga, o TV-sitcomima i sličnom da i ne govorimo, jasno mi je i da ni ne znam kako "buntovni" rok bendovi ne kreću na turneje (o festivalima bolje da ćutimo!) bez spiska sponzora i "prijatelja benda" čiji će šljaštavo izreklamirani brendovi nadbrenditi bendove na sceni, ali ipak, zaboga i pobogu, zar i u Književnosti, pa još na brdovitom Balkanu, pa još ovako! Ukratko, "spoljne" okolnosti oko ove knjige zaklonile su mi vidik na prozni tekst, i rekao bih da nipošto nisam bio jedini koji je imao taj problem. Uostalom, očigledno je da je to svih ovih godina kopkalo i samog pisca: zato je i, s određenim vremenskim odmakom, poželeo "klasično" knjižno izdanje, i to pod novim, "normalnim" naslovom, ne bi li se sasvim udaljio od izvornog recepcijskog konteksta, i tako možda iznova odmerio težinu sopstvenog književnog teksta.

Na drugo – a suštinski ipak "prvo"! – čitanje, Punoglavci uistinu znatno dobijaju na punoći. Radi se o knjižici bez prevelikih ambicija, ali skoro savršeno "iskontrolisanoj", o kratkom romanu koji se gotovo dodiruje sa žanrom "omladinskog romana", ili čak neke ženskije i lirskije varijante "proze u trapericama", a da u konačnici zahvata mnogo više i dublje nego što bi se iz tih (kvazi)žanrovskih odrednica dalo naslutiti. Tomić je svoje junake vremenski-prostorno locirao u samo središte one retrospektivne idile iz nostalgičnih snova o Zlatnom Dobu jugosocijalizma: dakle u godinu 1975. (Goli otoci, Rankovići, gladi i neimaština i ostala ružna prošlost su vrlo daleko, Tito je još vrlo živ, a ružna ratna budućnost je vrlo nezamisliva!), u mirni gradić negde u unutrašnjosti kontinentalne Hrvatske, sve u svemu, u trenutak koji mnogim generacijama danas izgleda kao nekakvo vanvremensko Rajsko Doba (a gde, dakako, umnogome radi i čuveni optimizam pamćenja), ovde autorski podvučen kroz brižljivu, a nenapadnu rekonstrukciju bezbrojnog niza slatkih i bezobraznih detalja jedne epohe. Dvanaestogodišnja devojčica, koju samo što nije počeo da trese pubertet, dolazi preko leta sa roditeljima kod bake i deke u to uspavano ravničarsko mesto, i tu će joj se – kako sama mnogo kasnije zaključuje – desiti sve ključno u životu: prva zaljubljenost i prvo razočaranje u izdaju i kukavičluk slabog i nedostojnog Muškog, ali i obećavajuće (a nerealizovano...) poznanstvo s drugim, koji bi mogao biti (mada neće biti) Onaj Pravi; potom, neizazvani a neizbežni sraz sa malom, zatvorenom sredinom koja agresivno deluje prema pridošlicama i drugačijima, bilo da su "purgeri" ili "bosančerosi", a opet, iznutra ganjana ne nekakvim imanentnim "zlom" nego sopstvenim strahovima i kompleksima; sitne natruhe nacionalnih i verskih predrasuda koje će u nekim tada još nezamislivim vremenima narasti u orgiju mržnje i nasilja; spoznaja da "odrasli", pa makar i roditelji, nisu ni savršeni ni dužni da to budu; i iznad svega tihi, beskrajno spori, mada opet sveprisutni i nezaustavljivi raspad jednog duboko patrijarhalnog sveta, kao možda i najopsesivnija tema Tomićeva, koja se provlači, ovako ili onako, kroz ceo njegov književni rad.

Sve je to tu u Punoglavcima, na jedva malo preko sto strana, a ispričano iz retrospektivne vizure odrasle naratorke koja se, pak, koliko je god moguće, iznova uvlači u glavu i srce dvanaestogodišnjakinje. Baš kao što je tu i karusel toplo osenčenih likova, porodičnih i vanporodičnih (baka Ljerka i djed Karlo dobrano odskaču...), diskretna (u poređenju s "klasičnim" Tomićem) ali uobičajeno neodoljiva duhovitost i nepotkupljivi tomićevski "skener" za sitne, benigne Ljudske Slabosti i za trošnost ljudskih uverenja... Kad podvučeš crtu: nije ovo ni Muškarac bez brkova ni Poskokova Draga, ali jeste Tomić jedan-kroz-jedan, i sasvim je vredan čitalačkog vremena i pažnje! A Podravka? Ma da, tu je sve, i vegeta, i juha iz kocke, i gulaš i marmelada, ima ih na, šta znam, tuce mesta u knjizi, ali gle, u većini slučajeva sasvim dobro funkcionišu kao svojevrsni agensi moderniteta, kao moguće metafore jednog drugačijeg življenja, kakvo su balkanskoj provinciji obećavale "prosperitetne" sedamdesete. Uostalom, ako to mogu koka kola ili marlboro, što bi metaforički potencijal vegete bio manji, bar u ovom delu sveta? Dakle, Ante se Tomić majstorski izvukao iz juhe koju je sam zakuhao i u slast pojeo, ali to ne znači da bi trebalo da isto učini još jednom, ili da bi drugi trebali da okušaju sreću! Jer, kad se sa srcem kuha...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---