Bliski istok, Severna Afrika i turska ekspanzija >

Rasplamsavanje starih sukoba

U Kairu su demonstranti zauzeli izraelsku ambasadu. Ankara preti da će njena ratna mornarica probiti pomorsku blokadu Izraela u pojasu Gaze. Turska i Izrael zamrzli su vojne i sve druge sporazume i opozvali ambasadore. Ankara preti da će turski ratni brodovi sprečiti i postavljanje platformi za eksploataciju gasa ispred kiparske obale, u kojima učestvuju i izraelske firme. Atina najavljuje odmazdu ukoliko dođe do "napada na Kipar". Turska se sve više ponaša kao regionalna sila i lider muslimanskog sveta i sve jasnije napušta ideju o približavanju Evropskoj uniji. Izrael gubi ono malo partnera koje je imao u regionu, u kome zveckanje oružjem preti da preraste u oružane sukobe

Petak posle podne. Hiljade demonstranata opseda izraelsku ambasadu u Kairu. Gvozdenim šipkama, čekićima i kamenicama probijaju preko dva metra visoku ogradu oko zgrade koja ima 21 sprat, upadaju unutra, skidaju izraelsku zastavu i bacaju dokumenta kroz prozor. Ambasador, diplomatsko osoblje i članovi porodica glavom bez obzira beže na aerodrom i prebacuju se u Tel Aviv. Razjareni demonstranti sukobljavaju se sa egipatskom policijom, pale policijska vozila, provaljuju u obližnju policijsku stanicu. Vojska se drži po strani. Troje ljudi je poginulo, više od hiljadu povređeno, među njima i 46 policajaca. Prelazne vlasti Egipta pokazuju da su nemoćne da kontrolišu razjarene mase na ulici, odnosi između Egipta i Izraela, na kojima počiva višedecenijska stabilnost čitavog regiona, ozbiljno su poljuljani. U subotu Izrael protestuje zbog "teške povrede" diplomatskih normi i običaja, uključuje se i predsednik SAD Barak Obama i poziva vlasti u Egiptu da obezbede nesmetano funkcionisanje izraelske ambasade u Kairu.

Demonstranti su se prvobitno okupili na trgu Tahrir da bi protestovali zbog "preblagog" sudskog postupka protiv bivšeg egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka. Masa je zatim krenula u pravcu izraelske ambasade da bi tu sebi dala oduška, bezbednosne snage nisu dovoljno energično intervenisale. Tradicionalna netrpeljivost prema jevrejskoj državi eskalirala je još pre nekoliko nedelja kada je pod nerazjašnjenim okolnostima izraelska vojska u akciji protiv palestinskih terorističkih grupa ubila petoricu egipatskih pograničnih policajaca. Mada se Izrael zvanično izvinio, mnogi Egipćani zahtevaju od trenutno vladajućeg vojnog saveta da promeni kurs prema Izraelu. U zapadnom svetu vlada bojazan da bi posle prvih demokratskih izbora u Egiptu, na kojima se očekuje pobeda islamističkih, manje ili više radikalnih partija, upravo to moglo de se desi što bi dovelo do još veće destabilizacije regiona.

SMIRIVANjE STRASTI: Prelazne vlasti u Egiptu i vojni savet, koji defakto ima vlast, baš kao i zvanični Izrael, trude se da smire situaciju. U Kairu obećavaju oštre sankcije protiv demonstranata koji su provalili u izraelsku ambasadu i bolju zaštitu diplomatskih predstavništava. Ministar za informacije Osama Haikal izjavio je da će egipatske vlasti primenjivati sve odredbe vanrednog stanja, koje je u Egiptu na snazi više od 30 godina, a koje dozvoljava hapšenja i osude po kratkom postupku, i koje nije suspendovano ni posle pada Hosnija Mubaraka 11. februara ove godine.

Predsednik vlade Izraela Benjamin Netanjahu zahvalio se egipatskim snagama bezbednosti što su obezbedile evakuaciju izraelskog diplomatskog osoblja. On je najavio brzu rekonstrukciju ambasade i povratak diplomatskog osoblja, poredio prevrate u arapskom svetu sa "istorijskim zemljotresom" i opomenuo da svi moraju da sačuvaju mir i prisebnost. "Izrael će se držati mirovnog sporazuma sa Egiptom", rekao je Netanjahu. Egipat je, pored Jordana, jedina arapska država u okruženju koja je 1979. godine zaključila mirovni sporazum sa Izraelom. Od tada je Egipat od SAD dobijao milijarde dolara vrednu vojnu pomoć.

Egipatski mediji prenose glasine da je šef egipatske prelazne vlade Esam Šaraf u subotu ponudio ostavku, jer vlasti nisu bile u stanju da izađu na kraj sa demonstrantima na ulicama, ali da je vojni savet to odbio. Vojska i policija nalaze se u stanju pripravnosti.

PRAVO LICE ARAPSKOG PROLEĆA: Neki zapadni mediji pisali su da romantično "arapsko proleće pokazuje svoje pravo lice", neki pak da zauzimanje izraelske ambasade u Kairu podseća na napad na američku ambasadu u Teheranu 1979. godine. To je, makar za sada, preterano, s obzirom na to da su i egipatske vojne i civilne vlasti, i omladinski pokret mladih 6. april koji je predvodio egipatsku revoluciju protiv Mubaraka, osudili ovaj događaj. Što ne menja činjenicu da je javno mnjenje u Egiptu u velikoj meri antiizraelski nastrojeno, i da se to nikakvim diplomatskim akcijama neće promeniti. Koliko je Izraelu stalo do stabilnih odnosa sa Egiptom, najbolje pokazuje neuobičajena uzdržanost Tel Aviva. Vlada je uspela da smiri uzavrele glave u sopstvenim redovima i medije kao što su novine "Maariv", koje su napad na izraelsku ambasadu predstavile kao da "počinje cunami".

Izraelski politikolog Šlomo Avineri kaže da se u Egiptu vide tragične posledice slabosti egipatske prelazne vlade i političkog razvoja posle obaranja Mubaraka, posle koga nije oformljena stabilna vlast. Egiptom, po njegovim rečima, privremeno vlada vojna hunta koja nema legitimitet i koja je pokazala nemoć naspram plebsa na ulici.

Koliko je trenutno stanje nepredvidivo i opasno, pokazuje i to što je za vreme napada na izraelsku ambasadu u Kairu došlo do potpunog prekida komunikacija na relaciji Tel Aviv – Kairo. Izraelske novine "Harec" pišu da ni Netanjahu lično nije mogao da dobije vezu sa šefom egipatske vojske Mohamedom Hoseinom Tantavijem. Netanjahu je navodno morao da traži Obamu, koji je opet dobio tek ministra odbrane SAD Leona Panetu, da bi ovaj pronašao Tantavija, za šta mu je, kažu, bilo potrebno čitava dva sata. Za to vreme, pukom srećom nijedan izraelski diplomata nije ubijen ili povređen. Za vreme Mubaraka, preko šefa obaveštajnih službi Omara Sulejmana Egipat je bio u neprestanom kontaktu sa Izraelom.

Baš kao i čitavom zapadnom svetu, i Izraelu je više odgovarala predvidiva diktatura nego nepredvidiva demokratija u Egiptu. Samo mesec dana nakon pada Mubaraka, ministar spoljnih poslova Egipta Nabil Elarabi nagovestio je promene smernica egipatske spoljne politike: normalizaciju veoma loših odnosa sa Iranom koji datiraju od islamske revolucije 1979. godine i otvaranje naspram Hamasa u pojasu Gaze. Za vreme Mubaraka, Hamas je bio tretiran kao palestinska verzija Muslimanske braće, koju je egipatski režim oštro potiskivao. Ova promena u Egiptu, kao i provala antijevrejskih osećanja, izazivaju veliku podozrivost Izraela. Smatra se da Egipat otvaranjem želi da poveća svoj uticaj u regionu, a pre svega u pojasu Gaze. Sa zebnjom se čeka ishod parlamentarnih izbora.

TURSKI FRONT: Gotovo istovremeno otvoren je i diplomatski front sa Turskom. U diplomatskoj ofanzivi praćenoj teškim rečima, koje su melem za uho muslimanskog sveta, premijer Tajip Erdogan izjavio je da Turska ima humanitarnu pomoć za Palestince i da te pošiljke "niko više neće napadati", kao što je to bilo u slučaju broda "Mavi Marmara". Ako Izrael ponovo pokušao da napadne turske brodove sa humanitarnom pomoći, naići će na "adekvatan odgovor", rekao je Erdogan, i nagovestio da će turska ratna mornarica pratiti buduće pošiljke namenjene pojasu Gaze. Osim toga, Erdogan je nagovestio da će Turska "sprečiti jednostranu eksploataciju" resursa u istočnom Sredozemlju od strane Izraela, te da će ubuduće svi veoma često imati prilike da se susretnu sa turskom ratnom mornaricom.

Tursko-izraelski odnosi drastično su se pogoršali kada su prošle godine izraelski specijalci, sprečavajući da brodovi sa turskom humanitarnom pomoći za Gazu probiju izraelsku blokadu, na brodu "Mavi Marmara" ubili devetoricu turskih aktivista. Izrael je tvrdio da su njegovi vojnici napadnuti, da su delovali u samoodbrani, da su aktivisti bili naoružani i da je na brodovima bilo oružja namenjenog Palestincima. Sukob se nedavno ponovo rasplamsao kada su Ujedinjene nacije objavile izveštaj u kome se tvrdi da je akcija izraelske vojske bila "ekscesivna" i "neprimerena", ali se izraelska pomorska blokada pojasa Gaze tumači kao "legitimna". Izveštaj se u velikoj meri smatra porazom Erdoganove politike.

Pre dve nedelje Ankara je proterala izraelskog ambasadora i zamrzla vojni sporazum sa Izraelom. Izrael uporno odbija da se izvini Turskoj za ubijanje devetorice njenih državljana, kao što je to učinio u slučaju petorice egipatskih pograničnih policajaca.

Naravno da je ubrzo usledila reakcija Izraela. Izjave Erdogana su "loše i teške, ali mi ne želimo dodatno da podgrevamo svađu", izjavio je Dan Meridor, šef izraelske obaveštajne službe. Ukoliko, međutim, Turska pokuša da probije izraelsku blokadu pojasa Gaze, Tel Aviv će to smatrati povredom međunarodnog prava. Jer, na kraju krajeva, i UN su tu blokadu ocenile kao legitimnu.

U Izraelu istup Turske smatraju "teškom provokacijom", ali se polazi od toga da se Turska kao članica NATO-a neće usuditi da ode tako daleko, da pokuša da svojim ratnim brodovima probije blokadu Gaze. "Džeruzalem post", pozivajući se na izvore iz izraelske vlade, tvrdi da će Tel Aviv učiniti sve da obuzda opasan "rat rečima". S obzirom na krizu sa Egiptom i izglasavanje o prijemu Palestine u UN 19. septembra pri Generalnoj skupštini (vidi okvir), ne čudi što Netanjahu pokušava da smiri strasti na sve strane.

Za razliku od njega, desno-konzervativni ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman preti Turskoj da bi joj bolje bilo da "tretira Izrael sa dužnim poštovanjem, ili...". Ili bi Izrael mogao u budućnosti tesno da sarađuje sa Jermenijom, zemljom tradicionalno sukobljenom sa Turskom zbog genocida nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata koji Turci poriču. Neki izraelski mediji tvrde i da će se Liberman sledećeg meseca u SAD sresti sa predstavnicima jermenskog lobija i ponuditi im saradnju. Još mnogo gore zvuči pretnja da bi Izrael mogao da ponudi "svaku moguću pomoć" i militantnim Kurdima – vojnu obuku i naoružavanje.

U međuvremenu su izraelske vlasti šikanirale turske turiste na aerodromu u Tel Avivu, a istom merom je uzvraćeno izraelskim državljanima na aerodromu u Istambulu. Potom je Erdogan otišao korak dalje i rekao da neće ostati na proterivanju izraelskog ambasadora i zamrzavanju vojnih odnosa i da će "u potpunosti" obustaviti saradnju vojne industrije sa Izraelom, kao i da će biti zamrznuti svi drugi odnosi.

Dok Turska u prepucavanju sa Izraelom stiče poene i ugled u muslimanskom svetu, u Izraelu mnogi smatraju da jevrejska država sebi ne može da dopusti pogoršavanje odnosa sa Ankarom.

TURSKO-GRČKE PRETNjE: Pale su teške reči i između Turske i Grčke. Kada je Tajip Erdogan najavio upotrebu ratne mornarice ukoliko Izrael pokuša da postavlja naftne platforme u međunarodnim vodama blizu Libana, pomenuo je da bi se, istim povodom, to moglo desiti i pored obala Kipra. Potpredsednik grčke vlade Teodoros Pangalos upozorio je Tursku da će Grčka podržati Republiku Kipar i da će svaki napad ili vojna akcija protiv te države biti smatrana napadom na Grčku.

Možda je u pitanju samo retorika kojom Turska demonstrira svoju snagu, a Grčka pričom o spoljašnjim izazovima bar malo zatrpava krizu koja razdire zemlju, ali neprijatan osećaj izaziva pominjanje oružja između dve države sa tako dugom listom nerešenih problema, makar obe bile članice NATO-a. Među najveće spada podela Kipra na grčki i turski deo, ali ima omraza koje se vuku još od grčko-turskog rata koji se vodio od 1919. do 1923. godine. Dok Grci smatraju da su se tada borili za grčke teritorije koje su Turci vekovima držali pod okupacijom, Turci tvrde da su odbranili svoju zemlju koju su Grci zauzeli. Na kraju rata je turska vojska odbacila Grke iz Male Azije, a Mustafa Kemal Ataturk postao je heroj nacije. Rezultat rata je bila i "razmena stanovništva", stotine hiljada Grka iz Turske je otišlo u Grčku, dok su Turci iz Grčke krenuli u obrnutom smeru. Istorija je prepuna primera da u vreme kriza sva brza rešenja mogu da deluju privlačno, i za one koji su u problemima i za one koji misle da su dovoljno jaki, a stare mržnje su idealan okidač i ventil.

TURCI I VOJSKA: Nagli agresivan proboj Turske sa očiglednom namerom da postane bitan faktor svetske politike mnogi povezuju sa promenama koje se dešavaju u ovoj zemlji, od kojih se neke mogu nazvati tektonskim. Od 1960. vojska je u Turskoj tri puta rušila vladu, poslednji put 1997. godine, tvrdeći da brani sekularizam koji joj je u nasleđe ostavio Ataturk. Međutim, čini se da je vlada Tajipa Erdogana uspela da slomi "lanac komandovanja" u kome vojska uvek ima poslednju reč. U prošlogodišnjoj operaciji "Čekić" više od 200 oficira turske vojske uhapšeno je i optuženo za izdaju, nastavljaju se i smene "nepodobnih" generala. Iza rastućeg samopouzdanja Turske stoji i snažan privredni rast, strane investicije. Mnogi u svetu smatraju da bi najbolji rezultat "arapskog proleća" bila transformacija arapskih zemalja u države nalik sadašnjoj Turskoj.

U svakom slučaju, posle mirovnog angažovanja u mnogim kriznim područjima, Turska je počela da pokazuje i mišiće, najpre u odnosima sa Izraelom. Reakcija u većem delu arapskog sveta bila je očekivana. U Kairu, gde se održava sastanak Arapske lige, Erdogan je ove nedelje dočekan kao nacionalni heroj, a njegova trijumfalna turneja uključuje i posete Tunisu i Libiji.

Trenutno se čini da je Turska načinila zaokret od Evrope, a ka naglašenijoj islamizaciji. Turci su očigledno umorni od čekanja pred vratima Evropske unije. Pred tim vratima čekaju još od 1959. godine, kada su predali aplikacije za članstvo, a tek 2005. su počeli pregovore. Turski zvaničnici sada često tvrde da EU i ne želi Tursku kao punopravnog člana, zato što je muslimanska zemlja. Vreme će pokazati da li su sadašnji potezi taktika Turske kojom bi naterala Evropu da ubrza njen put u Uniju, ili je iza svega ambicija koja se sve češće pominje i u Turskoj i u ostatku sveta, da ova zemlja želi da se nametne kao lider muslimanskog sveta.

Ne bi trebalo, međutim, misliti ni da je taj svet jedinstven i da jedva čeka da na njegovo čelo stane samo jedna država. Turski glas sada zvuči moćno, ova zemlja je u ofanzivi na mnogim poljima, ali na to sigurno ne gledaju blagonaklono drugi pretendenti na vodeće mesto među muslimanima, poput Saudijske Arabije ili Irana. Ne treba zaboraviti ni neprijatna sećanja na viševekovnu okupaciju arapskih zemalja od strane otomanske imperije. Savezništva u ovom delu sveta se brzo sklapaju i još brže rasturaju, a dojučerašnji heroji nacija lako padaju u prašinu, što se videlo u poslednjih nekoliko meseci u Tunisu, Egiptu, Libiji. Osim toga, i neprijatelji su često prinuđeni na saradnju, naročito ako su u pitanju zajednički problemi.

SIRIJA: Trenutno Turska i Izrael dele zajednički strah kome je ime Sirija. Zvanično, Turska je dugogodišnji prijatelj režima Bašara el Asada, još od okupacije Golanske visoravni 1967. godine Izrael je najveći neprijatelj Sirije. Upadljivo uzdržana reagovanja sa obe strane prate haos koji u ovoj zemlji traje još od marta ove godine.

Izraelci deluju kao da su zbunjeni i da ne znaju kako da reaguju na prevrate u arapskom svetu. Bašar el Asad jeste protivnik, ali protivnik koga Izrael poznaje i s kojim je neki dogovor bio moguć. Turska, čiji je Sirija sused, strahuje od eskalacije sukoba u toj zemlji i velikog talasa izbeglica koji bi se najpre mogli preliti u Tursku. Uz pozive na smirivanje, opomene Asadu da je preterao u obračunu sa protivnicima, očigledan je i strah obe zemlje od posledica bezvlašća u koji bi Sirija lako mogla da potpuno potone.

KURDSKO PITANjE: Još jedan od problema koji deli više zemalja regiona je i "kurdsko pitanje", koje u situaciji kada se region talasa ponovo izbija na površinu. U vestima se pominje da na severu Sirije već mesecima traju borbe između sirijskih Kurda i snaga bezbednosti. Na jugoistoku Turske ponovo su eskalirale borbe između kurdske gerile i turske vojske. U poslednjih mesec dana, u napadima boraca Radničke partije Kurdistana (PKK) ubijeno je 40 osoba. Turska vojska je prošle nedelje izvela niz vazdušnih napada na mete PKK na severu Iraka gde je, kako tvrdi, ubila oko 100 kurdskih pobunjenika. Turci kažu da će zatražiti i bespilotne letelice za dejstvovanje protiv Kurda u severnom Iraku, poput onih koje koristi američka vojska u Avganistanu i Pakistanu.

Osamdesetih i devedesetih godina turska je vojska svakog proleća, "kad gora zazeleni", kretala u tradicionalnu ofanzivu protiv kurdskih pobunjenika na jugoistoku zemlje, redovno ulazeći duboko u severni Irak. Intervencija savezničkih snaga u Iraku 2003. je mnogo toga promenila, Kurdi su na severu Iraka dobili državu koja je faktički nezavisna, osim na papiru. Situacija je u tom delu zemlje neuporedivo mirnija nego u ostatku Iraka, malo je sektaškog nasilja i samoubilačkih napada. Irački Kurdistan je mesto na koje često dolaze Iračani iz ostatka zemlje da nakratko pobegnu od crne svakodnevice, zbog odmora ili biznisa. Pored biznisa, cveta i korupcija zbog koje je lokalno stanovništvo u Sulejmaniji, jednom od najvećih gradova tog regiona, pre nekoliko meseci organizovalo velike demonstracije.

Na jačanje kurdske države na severu Iraka Turska ne gleda blagonaklono, smatrajući da je ta teritorija baza iz koje polaze napadi na turske snage bezbednosti. Turci se uzdaju i u pomoć Irana, koji takođe sa nelagodom motri na kurdske gerilce sa druge strane granice, bojeći se prelivanja kurdskog separatizma na svoju teritoriju. Iran i Tursku vezuje i oko 18 miliona iranskih Azera, koji čine skoro četvrtinu stanovnika ove zemlje, koje u Iranu zovu Turci.

IRAN: U moru dramatičnih vesti koje svakodnevno stižu iz regiona kao da je trenutno u zasenak pao Iran, čiji je sukob sa Zapadom oko korišćenja nuklearne tehnologije godinama bio jedna od najvažnijih svetskih tema. Predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad kao da seiri nad svim događajima po muslimanskom svetu, deli javno lekcije povodom zbivanja u Tunisu, Egiptu, Libiji, ali ne bi trebalo previše da se opušta. Koliko god zapadne sile izgledale zauzete po drugim neuralgičnim tačkama i ratištima, Iran je meta koja je samo trenutno odložena u stranu.

Posle decenija u kojima su čak i mnogobrojni ratovi u regionu delovali nekako predvidljivo, jer su na čelu država bili i ostajali lideri za koje se uglavnom znalo šta misle i žele, Bliski istok i Severna Afrika kao da ulaze u neprozirnu budućnost. U delu sveta u kome ne manjka mržnje, nacionalne, verske, sektaške, gde se lome interesi velikih sila oko nafte, gasa, strategijskog položaja, oružja, promene izazivaju zebnju pre svega zbog saznanja da su retko kada donosile bolje sutra, čak i kada je sadašnjost nevesela.

Ismail, biznismen koji se školovao u Beogradu i Zagrebu i koji sada živi u Kairu, u razgovoru kaže novinaru "Vremena" da se atmosfera u Egiptu promenila i da namerava da svoj biznis seli u neki sigurniji deo sveta. "Sve je, kao, u redu, posao opet ide, ali nesigurnost visi u vazduhu. Možda će biti bolje, ali ja sam se ranije isto ovako osećao u Kuvajtu, Iraku, Siriji, pa i kod vas, u Jugoslaviji. Više ne mogu da rizikujem i čekam, moram da odem."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---