Novogovor >

Jeu de Paume

aleksandar ćirić

Kada je Evropa počela da se budi iz srednjevekovnog mraka, kažu, ondašnje gradsko stanovništvo je uza sve druge stvari negovalo i profana nadmetanja u bacanju kamena, trčanju, rvanju i pelivanstvu. Igre loptom doživljavaju procvat. S jednakom verovatnoćom se poreklo francuske Jeu de Paume, „igra dlanom" može dovoditi u vezu s Arapima i VII stolećem, koliko i dokazivati da je u Francuskoj ili na Pirinejima nastala bez spoljnog uticaja. Ono što je iz današnje perspektive čini posebnom jeste način zbrajanja poena, zadržan u modernom tenisu: 15, 30, 40, gem.

Igralo se na otvorenom prostoru, terenu podeljenom na dva nejednaka dela. Ekipa kojoj bi zapalo da igru počne na težoj polovini mogla je da osvoji protivničko polje – što je bio cilj – samo pod uslovom da loptu koja je udarana dlanom (paume) plasira u određenu zonu na suprotnoj polovini terena ili ako protivnik ne vrati loptu natrag.

U Parizu je 1292. godine radilo trinaest majstora koji su proizvodili opremu za paume, dok je istovremeno bilo ukupno osam trgovaca knjigama i samo jedan trgovac mastilom. Početkom XIV veka izgrađene su prve dvorane za igru, što je povećalo mogućnosti za majstorstvo upućivanjem udaraca prema zidovima, kosinama ili pregradama koje su postavljane da otežaju meč. Krajem XV stoleća propisan je kvalitet loptica a igrači su počeli da se koriste rukavicama, potom i reketima sa mrežom od životinjskih creva. U XVI veku Pariz je imao 250, Orlean 40, Poatje 22 uređena igrališta za Jeu de Paume. Fransoa I potvrdio je 1537. godine cehove majstora za proizvodnju opreme, a Šarl IX proglasio je njihove statute, pozivajući se na činjenicu da je paume "skoro najraširenija ili najraširenija od svih ostalih igara po svim dobrim gradovima naše kraljevine".

Engleski putnici bili su zadivljeni tom igračkom strašću, izveštavajući o neverovatnoj činjenici da u Francuskoj ima više igrača paume nego u Engleskoj pijanaca.

A tenis? Naziv, kažu, potiče od starofrancuskog tenez, uzvika kojim je bacač lopte upozoravao protivnika da je hvata odnosno vrati, a posmatrači su uzvik povezali sa igrom, koju su Francuzi zvali la paulme, dlan. Ono što danas znamo kao tenis krajem XIX veka zvalo se u Britaniji sphairistike, veština igre s loptom različita od tada popularnog badmingtona.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST