Politička pozadina atentata na Đinđića >

Jedan iskaz i pet hapšenja

Prvo se pojavila priča Miloša Simovića o tome ko je sve navodno znao za pripremu atentata, a onda je u utorak policija počela da hapsi bivše oficire Jedinice za specijalne operacije RDB MUP-a Srbije iz vremena oružane pobune u novembru 2001. Između te dve teme ima i te kakve veze, ali će biti jako teško te veze dokazati tako da to bude prihvatljivo na sudu

U utorak po podne proširila se po uobičajeno dobro obaveštenim novinarskim krugovima vest da policija MUP-a Srbije upravo hapsi bivše pripadnike Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, a zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo oružane pobune protiv ustavnog uređenja i već svega toga što se može iz tog čina izvesti kao krivično delo. Iz direkcije policije prvo su se snebivali – što je i logično, jer im je akcija u toku – da bi posle MUP priznao da je lišio slobode pet lica iz tih nekih razloga. Tih pet lica su: Veselin Lečić, trenutno radnik Bezbednosno informativne agencije (BIA), a pre toga, u trenutku atentata na premijera Đinđića, oficir bezbednosti JSO-a (inače je bio sklon da preti novinarima koji su postavljali određena pitanja o njegovoj ulozi u atentatu, pošto je kao oficir bezbednosti morao da zna šta mu ljudi rade); zatim Mićo Petraković (inače neposredno pre toga prekomandovan iz Vojne bezbednosti u JSO), trenutno u Žandarmeriji, dobio odlikovanje i mesto pomoćnika komandanta Žandarmerije u Novom Sadu; pa Dragoslav Krsmanović, takođe trenutno u Žandarmeriji; pa Vladimir Potić, onaj koji je pod lažnim imenom držao konferencije za novinare u Kuli tokom oružane pobune, trenutno u Antiterorističkoj jedinici Žandarmerije; i neki penzioner Dragiša Radić. Osim njih, kao osumnjičeni za krivično delo oružane pobune itd. javljaju se i Milorad Legija Ulemek, Milorad Bracan Bracanović (oficir bezbednosti JSO-a u trenutku pobune i kasniji zamenik direktora BIA) i Miodrag Gumar Maričić, nominalni komandant JSO-a u trenutku pobune (stvarni komandant JSO-a bio je i dalje Legija Ulemek, kao što smo videli iz suđenja za atentat na premijera Đinđića).

KOGA, A NE ZAŠTO: Tako se ostvarilo odavno dato obećanje tužioca za organizovani kriminal Miljka Radosavljevića da će se pozabaviti i pobunom JSO-a. Pravda može da bude spora; možda je i dostižna. Naime, oružana pobuna JSO-a iz novembra 2001. bila je očigledan pokušaj obaranja ustavnog poretka, otkazivanje poslušnosti ovlašćenih lica organa bezbednosti, odbijanje naređenja, ugrožavanje opšte bezbednosti i niz drugih prekršaja iz oblasti zakona i podzakonskih akata (pravilnika) o radu organa Državne bezbednosti MUP-a Srbije, važećih u tom trenutku. To što u tom trenutku JSO nije bilo smesta raspušten, a učesnici oružane pobune suspendovani, razoružani, otpušteni i pohapšeni, prijavljeni i procesuirani za krivično delo oružane pobune, kao što je trebalo – posledica je "društvenih odnosa" (kako je to nazvao Rade Bulatović u jednoj drugoj prilici), to jest "odnosa snaga" (Slobodan Milošević), ili – istini za volju – nedostataka građanske hrabrosti tadašnjeg režima. Ali, pustimo to sada, duža je to priča.

Kakve veze ova hapšenja imaju sa navodnim iskazima Miloša Simovića, navodno datim Tužilaštvu za organizovani kriminal? Mogla bi da imaju; evo zašto. Miloš Simović je – kako neki mediji navode – imenovao neka lica koja su, navodno, znala da će Zoran Đinđić biti ubijen. Imenovao je, navodno, Boru Mikelića, Acu Tomića, Voju Šešelja i Dragana Todorovića iz Srpske radikalne stranke – pored još nekih. Podsetimo da su Mikelić i Šešelj bili na prvoj optužnici za atentat na premijera Đinđića, pa je tužilac odustao od njih, a da su Aco Tomić i Rade Bulatović bili u pritvoru za vreme vanrednog stanja. Da je Voja Šešelj slutio da će tu da se desi nešto nezgodno – jasno je iz njegovog navrat-nanos bekstva u Hag. Tu se javljaju neka pitanja: Miloš Simović, navodno, pominje Dragana Todorovića iz SRS-a; ne pominje ljude mnogo bliže vrhu stranke poput Tome Nikolića (koji je podsećao i da je drug Tito imao problem s nogom, kao i Đinđić) i Aleksandra Vučića. Miloš Simović, navodno, pominje i nekog "Ćorka" ili "Ćoru" ili "Ćorketa", ali za to nam je potreban sudski tumač za zemunski jezik dok Simović ne kaže jasno na koga misli. Pitanje je zna li on uopšte na koga misli: na Nebojšu Čovića, kako su to mnogi shvatili? Mi to ne znamo iz ovoga što je dospelo u javnost. Zemunci, inače, nisu bili poznati po čitanju novina i snalaženju u srbijanskim političkim poslima. Jedan branilac optuženih za ubistvo Ivana Stambolića rekao nam je da njegovi klijenti verovatno nisu ni znali ko je Stambolić: "Oni ni tramvajsku kartu nisu pročitali u životu"; oni su samo pitali "koga?", a ne "zašto?".

GURKOM U POBUNU: Nebojša Čović je, naravno, demantovao sve to i proglasio Simovićevu priču za "fantaziju". Da su se oni svi, Zemunci, Legija, ceo DOS, znali odranije – od avgusta i septembra 2000, to jest – nije sporno: znali su se, ali to još ne znači ništa u smislu političke pozadine atentata. Tada su se svi uzajamno njuškali i gledali u budućnost. Problem je u tome što je Miloš Simović imao dovoljno vremena da pročita i prouči ceo predmet atentata na Đinđića i predmet Zemunskog klana od aprila do sada, pa da onda počne da igra na ove ili one detalje.

Kad se stvari polako svedu na ono što je tu važno, ostaje navodna tvrdnja Miloša Simovića (ali i brata mu Aleksandra!) da je od JSO-a tri puta traženo da se pobuni – i tu smo opet na početku ove priče. Ako i kada Miloš i Aleksandar Simović pred sudom u javnoj raspravi kažu ko je to i kada tražio tri puta preko njih da Legija Ulemek ili Gumar Maričić (Legija je smenjen juna 2001, ne zaboravimo) dignu JSO na pobunu – e, onda je priča drugačija. Svi ti njihovi navodi dadu se proveriti marljivim kriminalističkim radom na terenu – pa kako ispadne.

Ova hapšenja od utorka, po predmetu oružane pobune JSO-a, paralelni su proces onome koji se odvija oko ponovljenih suđenja u predmetima atentata i Zemunskog klana. Možda se ta dva procesa spoje u jednom trenutku, kad je o materijalnoj istini reč i možda okolnosti kliknu i sastave se u jedinstvenu istinu. To je moguće; možda je i verovatno. Sve i bez te očekivane ili priželjkivane okolnosti, na žalost ili na sreću, predmet oružane pobune krivično-pravno nesporan je i nažalost kasni previše. Da je o krivičnom delu oružane pobune protiv ustavnog uređenja reč – bilo je jasno istoga trenutka i to je istina očigledna po sebi. Nikakva braća Banovići (jedan priznao u Hagu i osuđen; drugi pušten kao nevin odmah, jer su blizanci) nisu bili nikakav razlog za oružanu pobunu; bili su puki jeftini povod – u nedostatku boljeg. Dakle, navodna priča Miloša Simovića da je tek iz trećeg pokušaja JSO naveden na pobunu političkim podbrckavanjem i gurkanjem – ima mogućeg smisla, pa je stoga i valja proveriti do kraja. Uostalom, ponavljamo i sada, trebalo bi proveriti ko je i zašto doneo slaboumnu odluku da tu braću Banoviće na obrenovačkoj pijaci hapsi baš JSO, mada je i lokalna policija to mogla da izvede bez problema i buke. Sve više izgleda da to nije bilo slučajno. Uostalom, Zvezdan Jovanović bio je taj kome je zadatak bio prenet i s time se složio, mada se posle Jedinica pobunila baš zbog braće Banović. Tu nešto nije bilo u redu, a nije ni dan-danas – dok se ne razjasni do kraja.

Po onome što se dalo saznati do utorka uveče, kad se ovi redovi pišu, Tužilaštvo za organizovani kriminal ima nameru da osumnjiči za krivično delo oružane pobune i lica već pravosnažno suđena za atentat na premijera Đinđića: Legiju Ulemeka, Bracana Bracanovića i Gumara Maričića – što je sasvim logično, s obzirom na sve što se zna: Legija je bio nesporni stvarni komandant JSO-a i posle otkaza i to je dokazano; Bracanović je doveden na mesto zamenika direktora BIA Legijinim nalogom koji je tadašnja vlast, nažalost, prihvatila (Legija ga je, uostalom, još 2000. predlagao za načelnika RDB-a umesto Radomira Markovića, osuđenog ubice); isto je i sa Gumarom Maričićem, žalosnom marionetom iz Gračaca (bolje bi mu bilo da je celog života krpio gume).

Sada, kad su ih što pohapsili, što ih već imaju u zatvoru, vreme je da se stvari polako počnu da upoređuju i proveravaju. Svi su igrači tu i raspoloživi organima. Treba samo "političke volje" i "odnosa snaga", što je druga priča kojoj ćemo svedočiti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---