---

Za oca moderne nauke i rodonačelnika eksperimentalne fizike, najčešće se s pravom uzima Galileo Galilej. Drugi stub panteona je svakako Isak Njutn. Ima neke simbolike u tome što se tvorac teorijske fizike rodio iste godine kada je Galilej umro – duh nauke je prešao sa oca na sina. Ovaj duh je, za razliku od onog iz hrišćanske dogme, i sam bio ovozemaljsko, a ne mistično biće. Živa spona između Galileja i Njutna, i jedan od retkih naučnika čije ime možemo bez osećaja krivice spomenuti u istoj rečenici sa ovim gigantima ljudskog uma, zvao se Kristijan Hajgens.

Po svojim otkrićima Hajgens je slovio za najvećeg naučnika svog vremena, no poetska paralela sa svetim trojstvom (za neke možda simpatična, za druge skoro bogohulna) svakako ne bi bila opravdana da Hajgens ujedno nije bio i rodonačelnik impresivne, do danas neprekinute akademske geneologije koja se proteže od sedamnaestog veka do današnjih dana preko četrnaest generacija i predstavlja istinsko otelotvorenje nauke. Za razliku od uobičajenih geneologija, ova ne prati očinske, već mentorske veze.

I pošto smo već krenuli u tom maniru, vreme je da odrecitujmo, u duhu nekog od jevanđelja, imena najpoznatijih istraživača koji čine intelektualnu lozu Kristijana Hajgensa:

Hajgens iznedri Lajbnica, a ovaj Bernuli Jakoba,
koji poduči i prosvetli brata svojega Johana.
Johan iznedri Ojlera, a ovaj potom Lagranža.
Lagranž stvori Poasona i druga mu Furijea,
pa Poason iznedri Šala i Dirihlea,
a Dirihle stvori Kronekera i Lifšica.
Lifšic iznedri Klajna, a ovaj Lindemana i intelektualni izdanak njegov:
Hilberta, Minkovskog i Somerfelda.
Somerfeld sa Borom iznedri Paulija, Hajzenberga, Debaja, Betea i Hercfelda.
Hercfeld iznedri Vilera, koji zatim stvori Fajnmana.

U jednom dahu spomenusmo ovako imena 25 vanvremenskih velikana čija ih dela svrstavaju u sam vrh ljudske kreativnosti. Ovaj neprekinuti sled genijalnosti jasno nam govori da treba pažljivo da biramo profesore i mentore, jer kreativnost se uči. Veliki stvaraoci ne moraju biti veliki učitelji (najbolji primeri ovoga su Njutn i Ajnštajn koji nisu imali studenata), no veliki učitelji (da bi privukli najbolje studente) nužno moraju i sami biti veliki stvaraoci. Prvi među velikim učiteljima svakako je bio Kristijan Hajgens, askurđel najpoznatije loze kreativnih.

No, prvi u nizu učitelja sam je ponikao u jednoj, iz današnje perspektive, sasvim neverovatnoj školi. Hajgens je rođen 14. aprila 1629. godine kao drugo dete poznatog pesnika i državnika Konstantina Hajgensa i plemkinje Suzane fon Bajerle. Odrastao je u obrazovanoj aristokratskoj porodici tesno povezanoj sa vladajućom kućom Oranžista, ali i sa mnogim velikim misliocima s početka doba prosvetiteljstva. Među njima se posebno izdvajao bliski porodični prijatelj Rene Dekart.

Kristijana i njegovog nešto starijeg brata kod kuće su obrazovali otac i brojni specijalizovani tutori. Na početku, otac ih je obučavao muzici i aritmetici, a tutor latinskom jeziku. Obrazovanje je teklo izuzetno uspešno, tako da je sa devet godina Kristijan već komponovao svoja prva muzička dela i uveliko s bratom vodio diskusije na latinskom. U godinama koje su sledile izučavali su matematiku, geografiju, poeziju, logiku, grčki, francuski i italijanski jezik, učeći paralelno da sviraju na lauti, violi i klavikordu. Sa četrnaest godina Kristijan se zainteresovao za slikanje i mehaniku. Sledeće godine usledila je obuka iz plesa i jahanja.

Da li biste i sami poželeli da idete u ovakvu školu? U ambicioznu školu u kojoj učite od vrhunskih stručnjaka, ne toliko da odgovarate na zadate upite, već da postavljate nova pitanja, da razmišljate. U školu u kojoj je čitavo ljudsko znanje predstavljeno kao uzbudljiva i isprepletena slagalica koju treba da dokučite. Iz ovakvih kolevki kreativnosti poteklo je doba prosvetljenosti, društveni talas koji je izrodio modernu nauku i suštinski promenio svet u kome živimo.

Danas bi se, uz pomoć modernih tehnologija, vrhunskih nastavnika, puno truda i uz iskrenu želju za stvaranjem nove intelektualne elite, ovakvo obrazovanje moglo priuštiti svima, a ne samo bogatima. Nažalost, mi to ne činimo. Radije živimo u dobu koje sve više tone u pesimizam, u dobu koje kao da namerno okreće leđa kako prosvećenosti tako i prosvetljenosti. U sedamnaestom veku lučonoša novog doba bila je malena Holandija. Na pragu smo postindustrijskog doba i još čekamo da vidimo koja će sredina ovoga puta poslužiti kao zamajac koji će ljudsku civilizaciju hrabro povesti u budućnost. Uz malo hrabrosti i ambicije na kraju puta će nas dočekati Hajgens i njegov intelektualni porod.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---