---

Intervju – Branko Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu >

Blokadom nastave se ne rešavaju problemi

Ljudi uče školu da bi živeli bolje i da bi živeli od svog rada. Mislim da je to smisao obrazovanja, i tako posmatrano, znanje jeste roba. Sa druge strane, kada se radi o obrazovanju, novac ne sme da bude prioritet, jer je obrazovanje javno dobro koje daje šansu svim strukturama. I u tom smislu, obrazovanje, odnosno znanje nije roba

Nedavno završena blokada Filološkog i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu stavila je rektora Branka Kovačevića u centar one akademske struje koja se protivila ovom vidu studentskog bunta. Istovremeno, reforma visokog obrazovanja koja traje već šest godina, a kraj joj se još ne nazire, izaziva nervozu kod svih učesnika u obrazovnom sistemu – studenata, nastavnika, ali, čini se iz razgovora sa rektorom, i kod njega kao nekoga ko stoji na čelu najvažnije akademske institucije u Srbiji. U tim uslovima, ali i u svetlu svetske i domaće ekonomske krize, podstaknuta blokadom fakulteta, izrodila se polemika oko toga da li je znanje roba i može li se podrediti zakonima tržišne privrede.

"VREME": Poslednjih dana aktuelna je vaša izjava da je odlivom mozgova Srbija izgubila oko 12 milijardi evra. Na čemu zasnivate ovu procenu?

BRANKO KOVAČEVIĆ: Pa nisam ja pravio procenu, već sam je uzeo iz određenih izvora. Kad pogledate koliko košta školovanje jednog deteta od osnovne škole do završetka univerziteta i ako se uzme da je iz Srbije za 20 godina otišlo oko 500.000 ljudi, a to su već ljudi srednjih godina, moguće je da je broj veći od 12 milijardi evra. Ti ljudi u zemljama u kojima žive ostvaruju zarade, grade neke druge zemlje i tamo plaćaju poreze, školarine za svoju decu i da se leče u nekim drugim zemljama. Tako dolazimo do veće sume nego što je 12 milijardi evra, što je zapravo procena koliko su poreski obveznici investirali u te ljude. Nažalost, nismo uspeli da ih vratimo ni da ih privučemo da ovde investiraju, otvaraju kompanije ili da karijere nastave ovde, a radi se o najobrazovanijem delu društva, što je posebna šteta. Današnje društvo traži od ljudi da budu obrazovani i da učestvuju na tržištu, koje postoji, voleli ga mi ili ne.

S obzirom na to da se mogu sračunati konkretni materijalni gubici izazvani odlivom mozgova, kako se to uklapa u nedavno aktuelnu polemiku povodom studentskog protesta, o tome da li je znanje roba?

U toj raspravi su u pravu i jedni i drugi. Generalno – bar ja tako mislim, kao inženjer – ljudi uče školu da bi živeli bolje i da bi živeli od svog rada. Mislim da je to smisao obrazovanja, i tako posmatrano, znanje jeste roba. Učite da biste se prodali na nekom tržištu. Ljudi menjaju poslove kad im ponude veću platu, dakle, dobijaju veću cenu za svoje znanje. Sa druge strane, kada se radi o obrazovanju, novac ne sme da bude prioritet, jer je obrazovanje javno dobro koje daje šansu svim strukturama. Za lični uspeh svakog čoveka, obrazovanje je siguran put. Zato je ono neprofitabilno, oslanja se na strategiju i viziju, na budućnost. I u tom smislu, obrazovanje, odnosno znanje nije roba.

Ali, striktna primena tržišnih zakona na obrazovanje dovodi do globalne pojave koja se tek nazire, a preti da se razvije. To je kriza društvenih nauka i kriza kulture, na kraju krajeva, kriza znanja kao vrednosti po sebi.

To je tačno i zato se treba čuvati banalizovanja, jer onda dolazimo do situacije u kojoj smo se zapravo već našli, u ekonomskoj krizi do koje je došlo jer smo sve sveli na profit. Profit je postao sam sebi cilj, imate finansijske krugove u kojima profit raste, ali nemate povratnu vezu između društva, ekonomije i profita. Rast profita ne dovodi do otvaranja novih radnih mesta, već se kompanije zatvaraju. Takođe, kada se profit postavi u centar, zanemarujemo jezike, kulture, identitete, bez kojih nema društva. To nisu stvari koje mogu da se izmere novcem, a od suštinske su važnosti, i zato je neophodno uspostaviti balans. Tek sa tom vrstom ravnoteže, možemo da govorimo o kvalitetnom obrazovanju.

Bolonjska deklaracija se u Srbiji primenjuje već šest godina i može se slobodno reći da gotovo svo to vreme – krizira. Paralelno sa našom krizom Bolonje, odigrava se, na širem planu, kriza Bolonje u Evropskoj uniji. Gde je tu mesto Srbije koja se još adaptira na novi sistem i kako ćemo uhvatiti korak sa evropskim tokovima, gde se već uočavaju nedostaci ovog sistema?

Bolonjska deklaracija postoji više od deset godina, od 1999. U Evropskoj uniji se više i ne govori o Bolonjskoj deklaraciji, nego o evropskom obrazovnom prostoru. To je proces koji traje i menja se stalno, prilagođava se uslovima. Kada je deklaracija nastala, ona jeste bila pretežno tržišno orijentisana, u uslovima ekonomskog rasta EU, kada je bilo potrebno takmičiti se sa Amerikom, Kinom, Indijom... Kao prioritet je postavljena potreba za stručno usavršenim ljudima koji se osamostaljuju ranije, sa 23 godine, kao u Americi, a ne sa 30, što je evropski prosek. Ustanovljen je koncept stručnog obrazovanja, osposobljavanja za zarađivanje i osamostaljivanje, a zamišljeno je da se kroz koncept celoživotnog učenja ostvari obrazovanje u širem smislu, ne samo stručnom. Takođe, koncept celoživotnog učenja ima i tržišni razlog, a to je stalno usavršavanje i prilagođavanje potrebama tržišta. Međutim, dogodila se ekonomska kriza, u kojoj više nema jasno profilisanog tržišta. Tržište u tom smislu postoji u zemljama koje imaju proizvodnju, u Kini, Turskoj, Indiji. U Evropi imamo krizu proizvodnje i uglavnom se tržište svelo na tržište usluga. Nejasno je za koje tržište školujete ljude.

A gde je mesto Univerziteta u Beogradu u procesima o kojima govorite?

Pa tamo gde je uvek i bilo. Univerzitet je uvek bio motorna snaga koja vuče ovo društvo napred. Kada se Dositej Obradović vratio u Srbiju, znao je: imamo ustanak, imamo revoluciju, ali kad zaćuti oružje, moraćemo dalje. Znao je da ne možemo dalje bez profesionalne administracije, dakle, decu moramo da školujemo. Tako je napravio Veliku školu, sa vrlo jasnim ciljem. Danas imamo Bolonjsku deklaraciju koja kaže da svaki obrazovni program mora da ima jasno definisane ciljeve, a Dositej je to znao pre dva veka. Naravno, on nije zaboravio ni opšte obrazovanje, filozofiju, jezike, klasično obrazovanje. Misija univerziteta bila je da Srbiju približi razvijenim zemljama. I danas, najveći deo naučnog potencijala leži na ovom univerzitetu. Imamo 90.000 studenata, od 230.000 koliko ih ima u Srbiji. Najbolji srpski srednjoškolci dolaze na ovaj univerzitet i dolaze na budžet.

Na kraju krajeva, Univerzitet u Beogradu je institucija koja je osnovala školski sistem u Srbiji. Sve državne univerzitete osnovao je polovinom prošlog veka Univerzitet u Beogradu. Takođe, osnovao je univerzitete i u Sarajevu, Banjaluci, Skoplju... Kad pogledate strukturu privatnih univerziteta u Srbiji, najstariji postoje oko 20 godina. Kadrovi koji ih vode školovani su i gradili su karijere na ovom univerzitetu.

U jednom od prvih intervjua koje ste dali kada ste postali rektor, rekli ste da su naši najbolji studenti bolji od svetskih najboljih, a da su najlošiji gori od svetskih najlošijih, te da tokom osnovnog i srednjeg školovanja ne stiču adekvatne radne navike. Šest godina kasnije, nakon uvođenja Bolonje, nakon reforme osnovnog i početka reforme srednjeg obrazovanja, da li i dalje možete da tvrdite isto?

Možda i mogu. Obrazovanje je neprofitabilno, ali taj sistem je skup. U čemu su svetski studenti bolji? Pa, imaju bolje uslove rada, njihovi studenti imaju bolje laboratorije, više prakse nego naši. Mi svoje studente ne možemo već tokom studija da pošaljemo na praksu u meri koja mu je dovoljna da posle završenih studija mogu odmah da počnu da rade, nego im treba jedan period adaptacije na nove uslove. Mi im to tokom redovnih studija nismo omogućili, a nismo jer naše kompanije nisu spremne da ih prihvate. Sklopili smo ugovor sa Privrednom komorom Srbije koja u evidenciji ima 100.000 kompanija, zatim sa Udruženjem poslodavaca Srbije, imamo Centar za razvoj karijere i savetovanje studenata koji komunicira sa preduzećima, imamo ugovor sa Gradom Beogradom. Imamo početne rezultate, jer studenti u gradskim komunalnim preduzećima provode između tri i šest meseci, uz mentorski rad. Međutim, generalno je slab odziv privrede, jer je i privreda slaba, sa izuzetkom nekoliko stranih kompanija. Pokušali smo da uvedemo preduzetnišvo, napravili smo, uz podršku vlada Izraela i Norveške, takozvani poslovni inkubator svih tehničkih fakulteta. Uz pomoć vlade Norveške, za poslednjih pet ili šest godina, nekoliko hiljada studenata imalo je neformalne kurseve o privatnom biznisu. Neki od njih su osnovali, oko tehničkih fakulteta, desetak "spin-of" kompanija, kakvih američki tehnički fakulteti imaju po pet-šest hiljada. Majkrosoft, Gugl i Fejsbuk su nastali po tom principu, na inicijativu mladih ljudi koji su imali inovativne ideje.

Trenutno radimo na tri velika strateška partnerstva, sa Bankom Inteza, Koka-Kolom Helenik i Telenorom. Sa Fijatom, koji želi da utiče na profil studenata u skladu sa svojim potrebama imamo sporazum na nivou Konferencije univerziteta Srbije, a isto takvo partnerstvo Gasprom Njeft je sklopio sa univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu. Takođe, tu je i država kao partner koji stvara odgovarajući ambijent stvaranjem adekvatne pravne regulative.

Po okončanju blokade Filološkog i Filozofskog fakulteta rekli ste da se slažete sa suštinom, ali ne i sa formom protesta. Tokom blokade bili ste neomiljeni među studentima koji su učestvovali u njoj. Zašto svoje slaganje sa suštinom protesta niste izrazili dok je on trajao, čime biste smanjili revolt studenata?

Taj protest nema smisla. Ako je studentima cilj rešavanje zajedničkih problema, tu sam da ih rešavamo. Ali ciljevi su bili različiti, jedna grupa ciljeva studenata odnosila se na njihove fakultete i to je nešto što oni treba da rešavaju sa vlastitim fakultetom. Ne može se njihovom direktnom demokratijom i kolektivnom odgovornošću, sa studentima drugih fakulteta rešavati problem Filozofskog. Ako jedan fakultet ima problem, rešava ga sa svojom zvaničnom upravom i svojim zvaničnim predstavnicima studenata. Ono što oni stalno pokušavaju jeste da kažu da ne priznaju svoje zvanične predstavnike. Za to postoje izbori na kojima biraju predstavnike, a ako oni ne rade svoj posao, onda ih treba smeniti. Drugo, blokada je nerad. Problemi se neće rešiti tako što ćete prestati da radite. Metode sprečavanja časova ne priliče ljudima koji žele da održe akademski nivo i da budu intelektualci.

Ali, naročito na Filozofskom, poslednji protest, bez obzira smatramo li ga opravdanim ili neopravdanim, jeste na tradiciji tog fakulteta.

Pa jeste, ali ovde nije jasan cilj, jer se problemi ne rešavaju, ne valja način. Ako je studentima cilj da reše probleme, neće ga rešiti ovako. A ako je cilj nešto drugo, da ruše vladu, menjaju sistem, onda Filozofski fakultet nije mesto za to, već izbori. I ja sam rušio Miloševića, pa nisam to radio na Elektrotehničkom fakultetu, nego na ulici.

Pa čekajte, Univerzitet je bio jedno od najvažnijih jezgara otpora Miloševiću.

Jeste, ali smo i radili, do tri smo bili na fakultetu, posle tri na proteste, nekad i do 11 uveče. Zato posle, celog leta, niko nije išao na godišnji odmor, radili smo svi da nadoknadimo propušteno. Zato sam i studentima rekao: ovo što tražite nije u saglasnosti sa onim što radite. Način na koji se borite nije način na koji ćete rešiti svoje probleme. Osim toga, ako treba povećati sredstva za visoko obrazovanje, i za obrazovanje uopšte, ja mislim da treba, jer su sredstva nedopustivo mala. Srbija ima najmanja ulaganja u obrazovanje ne na nivou Evrope, nego i na nivou Jugoistočne Evrope, koja je jedan od najsiromašnijih delova kontinenta. Svake godine, procenat izdvajanja za obrazovanje pada, sada je ispod tri odsto, a ispod jedan procenat od ta tri ide za visoko obrazovanje. Nemačka daje sedam odsto, Kina deset, a teži tome da izdvaja i dvadeset. Taj studentski zahtev je apsolutno opravdan, ali se ne rešava na Filozofskom i Filološkom fakultetu i ne rešava se blokadom fakulteta.

Najveći revolt izazvala je vaša izjava da blokada treba da bude zaustavljena milom ili silom, kao i trenutak kada ste rekli da blokadu ne organizuju studenti, nego predstavnici levičarskih udruženja. To je izazvalo ultradesničare, što je zaista ugrozilo bezbednost studenata koji su blokirali fakultete.

Ja sam se izvinio studentima ako su to tako shvatili. Ono što sam rekao bilo je da je nezaposlenima na univerzitet ulaz zabranjen. Dakle, problemima studenata ne treba, pod parolom direktne demokratije, da se bave ljudi koji ništa ne znaju o obrazovanju i kojima to nije posao. Počeli su da skupljaju razne ljude i da prave žurku koja je sama sebi cilj. S druge strane, ugrožavate bezbednost i onih koji protestuju i onih koji to ne rade. Ometate ih da prisustvuju nastavi. Bilo je i kuvanja hrane i unošenja plinskih boca u zgradu sa nesigurnim instalacijama, koja je stara, zidana početkom dvadesetog veka. Pritom, ti ljudi, pokazalo se, nisu u stanju to da kontrolišu, pa je bilo incidenata sa raznim grupama. Mi smo samo skrenuli pažnju na to da su se anarhosindikalističke organizacije same oglasile povodom blokade. Nikoga nisam optužio, ukazao sam da postoji bojazan. Naravno da ljudi mogu da budu u bilo kojoj organizaciji, studente su podržale i "Žene u crnom", neke političke stranke, ali mnogi ih i nisu podržali. Ovo je prvi put u istoriji protesta da većina studenata i profesora nije podržala ovakav vid borbe. Pa čak ni studenti nisu razumeli šta oni rade, jer zahtevi nisu imali nikakve veze sa metodom protesta.

Ako se sa suštinom protesta slažete, koji su, po vama, opravdani razlozi studentskog nezadovoljstva?

Mnogo stvari je posledica, a pravi uzrok je to što reforma nije završena i sad smo ni na nebu ni na zemlji. Počeli smo da transformišemo sistem i on jeste drugačiji nego što je bio. On zahteva drugačiji pristup nastavi, ali pristup i studenata i nastavnika. Student je zaposlen, on svakog dana dolazi na svoj posao. Mora da radi najmanje 42 sata nedeljno, kao i svaki zaposleni. Onda je to pretočeno u bodove, ali, desilo se da ti bodovi nisu dobro odmereni. Još uvek imamo predmete koji nose mali broj bodova, a studenti potroše mnogo vremena da ih savladaju i naravno da studenti ne mogu da postignu potreban broj bodova. Onda je promenjen zakon, pa je predviđen tranzicioni period od dve-tri godine, kada je prve godine bilo potrebno 37, pa 42, a onda 48 bodova. Sada treba preći na prvobitno predviđenih 60, ali zaglavili smo se na 48, jer nam ne ide dobro, a ne ide jer reforma nije završena, a analize nisu rađene onako kako bi trebalo. Kada se analiziraju rezultati ispitnih rokova i nastave, tu su zaista ključni studenti. Oni treba da kažu šta ne valja, koji predmet nije usaglašen sa drugim predmetima, koliko sati im je potrebno da savladaju gradivo iz određenog predmeta. Reforma je studente stavila u centar, čime i njih čini odgovornima. Oni sami treba da profilišu svoju struku zajedno sa nastavnikom.

Ali i nastavnik ne sme da održi dva-tri časa u nedelji, pa se onda pojavi opet naredne nedelje, a u međuvremenu se ne pojavljuje i nije tu za studente. Nastavnik mora da ima vannastavne aktivnosti, konsultacije i rad sa studentima. To je ono što nisu uradili do kraja ni nastavnici ni studenti. Dakle, oni su potpuno u pravu kada to traže. Onda bismo mogli da razgovaramo i o 60 bodova i o studiranju godinu za godinu, a onda bi imalo smisla govoriti i o kvalitetu nastave, kao i o kvalitetu diploma.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---