Ko upravlja Crvenom zvezdom >

Naša, samo naša stvar

Osnovan kao tekovina želje antifašističke omladine Beograda da se bavi fiskulturom, FK Crvena zvezda je prešao put od svenarodne ideje koju treba kontrolisati na državnom nivou do lokalnog beogradskog kluba koji igra na velikom stadionu

Dok se u danima posle još jednog brodoloma u "večitom derbiju" i poraza od Partizana vodi javna i tajna rasprava o tome šta da se radi sa FK Crvena zvezda, pogled u istoriju kroz listu onih koji su bili na čelu njene administracije pokazuje da je klub bio jak samo onda kada je iza njega pored "armije navijača" stajao i državni vrh Srbije.

Pre nego se udubimo u hroniku ovog fudbalskog kluba posmatranu kroz prizmu njegovih upravljača, da vidimo šta se danas dešava. Zvezdin 21. predsednik – 21. predsednik za 21. vek, lepa simbolika – Vladan Lukić pokušava dve i po godine da podigne klub iz potpunog mrtvila u koji je zapao posle bekstva Dragana Stojkovića u jesen 2007. Lukić, koji je došao na čelo kluba na kraju sezone 2008/2009, pokušava da Zvezdu opet učini važnom tačkom u sveukupnom životu Srbije: da bi to postigao, nedostaju mu igrači i koliko-toliko regularan ambijent u kompletnom srpskom fudbalu. Na nivou marketinga on je uspeo da sa svojim saradnicima vrati veru nekim navijačima da "mi to možemo", ali se od toga dalje nije otišlo.

Poslednje vesti govore da bi u klub mogao da se vrati Dragan Džajić, sveopšta fudbalska legenda i optuženik pred Višim sudom u Beogradu. Džajić se u javnosti još uvek ne izjašnjava više od upotrebe opštih mesta, ali sve nekako ide u tom pravcu da se njegove skautske sposobnosti opet iskoriste u pokušaju pravljenja tima koji bi možda mogao u narednoj sezoni da parira naraslom Partizanu. S druge strane, nije do kraja jasno zbog čega se sada diže nova fertutma oko "situacije" u ovom klubu kada to em nije ništa neobično, em nije ništa strašno. Međutim, u društvu u kome malo ko može svojim imenom da privuče nekoliko desetina hiljada ljudi, vidimo da nervoza zbog načina upravljanja tim ljudima zamagljuje razum i izbacuje na sto različite opcije.

UA, PARTIZANI: U svojoj bogatoj istoriji (a to u ovom slučaju nije fraza) klub iz Ljutice Bogdana je važio za srpski i za pandurski. Osnovali su ga, prema legendi, omladinci iz Beograda zadojeni antifašističkim idealima i prvih nekoliko godina po završetku rata teško da se može govoriti o nekom konsolidovanom igračkom i upravljačkom kadru. Klub je imao članove, skupštinu i predsednika skupštine, ali u to doba naive i posleratnog entuzijazma niko verovatno nije mogao da pretpostavi da će Crvena zvezda ikada biti prvak Evrope i sveta, kao što nije moglo da se zna da će fudbal narasti iz "najvažnije sporedne stvari na svetu" u multimilijardersku industriju u kojoj žele da učestvuju milioni ljudi. U tom posleratnom maglovitom periodu dogodilo se, na primer, da prva "Zvezdina zvezda" Rajko Mitić na insistiranje vojnog vrha odigra turnir u sastavu rivalskog Partizana na turneji po Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika. Prema svedočenju jednog od osnivača kluba, Vlastimira Perića, Partizan je želeo da preotme Mitića, ali se ovaj bio požalio Vladimiru Dedijeru za koga se znalo da se jedini razume u sport od ljudi iz okoline maršala Tita. Tito je pozvao generala Tempa, predsednika Partizana, i objasnili su mu da bi narod vikao "Ua, partizani!", što svakako nije bilo u interesu mlade komunističke vlasti.

Od tog trenutka, od prvih dana, razvijen je rivalitet između ova dva beogradska kluba, jednog koji je bio prosrpski i drugog koji je i danas deo Jugoslovenskog sportskog društva (osnovan i kontrolisan od JNA), rivalitet kroz koji će se prelamati srpska politička i svaka druga stvarnost. Uzgred, ovaj rivalitet je na raznim internacionalinim listama uvek u pet najvećih u svetu.

Danas aktuelna priča o političarima u klubovima tekovina je novijeg datuma: političari u klubovima, to je nešto što je bilo normalno, to je nešto što se razvijalo zajedno sa političkim sistemom. Ne postoje svedočenja koja bi potvrdila tezu o tome da je na nekoj sednici vrha Komunističke partije Jugoslavije raspravljano o tome kako "organizovati omladinu" kroz sportske klubove, kako nagraditi političkog-policijskog-vojnog lidera mestom u upravi velikog kluba, ali, kao i u drugim oblastima života, i to je bilo kontrolisano. Izostanak striktne i transparentne političke kontrole doveo je do raspada čitavog sistema i inauguracije kriminalaca i drugih menadžera u fudbalske klubove, čemu svedočimo poslednjih dvadesetak godina.

IMENA I GODINE: Prvo veliko ime na čelu Crvene zvezde, posle narodnog heroja Ise Jovanovića, bio je Draža Marković, čovek koji će biti prisutan u političkom životu Srbije sve do sredine osamdesetih. Za njega kažu da je voleo provod i sve što uz to ide: da se jede i pije u društvu lepih žena. Njegovo postavljanje na čelo kluba 1954. godine poklopilo se sa početkom prve rezultatske dominacije "crveno-belih", što izgleda smisleno: možda prvi čovek srpske politike tog doba dolazi na čelo fudbalskog kluba – to je logičan zamajac za ono što će uslediti: šest trofeja u šest godina, četiri titule i dva Kupa maršala plus polufinale Kupa šampiona 1957. Pored toga, u tom periodu je izgrađen i stadion koji se danas iz milošte zove "Marakana" i to je mesto za koje se danas vezuje ovaj klub čije su prostorije u ono vreme bile smeštene u jednoj trošnoj kući u Kolarčevoj ulici.

Posle uzleta s kraja pedesetih, početak naredne decenije nije mnogo obećavao. Tada se u Beogradu govorilo da svi, čitav državni vrh, navijaju za Partizan i nije bilo moderno biti u Crvenoj zvezdi. Ali, "Partizanove bebe" će završiti svoje uspehe 1966. porazom u finalu Kupa šampiona od Reala i čekaće duže od decenije na novi trofej.

Zvezdinom padu sa početka šezdesetih doprinela je i "afera Ostojić", zbog koje je sa mesta predsednika bio smenjen Radovan Pantović, visoki funkcioner srpskih komunista, a iz fudbala je bio proteran Aca Obradović, prvi "tehniko" srpskog fudbala. Stevana Ostojića, u to doba supertalentovanog klinca iz Niša, kaparisao je Partizan za tada veliki novac, ali je on potom potpisao za Zvezdu, tj. za još veće pare: skandal je pokazao pukotine u društvenom sistemu i otvorenije usmerio fudbal ka profesionalizmu, što je on već bio samo nije bilo pristojno da se tako predstavlja. Ivan Ivanović je ovu aferu pretočio u roman Crveni kralj koji je bio zabranjen a autor godinama proganjan zbog toga (upravo uz pomoć pomenutog predsednika Zvezde Radovana Pantovića). Ivanović je roman objavio sredinom sedamdesetih kada se Pantović ponovo nalazio na mestu predsednika kluba, ali i na mestu prvog čoveka srpske policije.

VELIKI KLUB: Između dva Pantovićeva mandata na čelu Zvezde se nalazio Nikola Bugarčić, prekaljeni "oznaš", koji je u to vreme, 1968. godine, bio prvi čovek beogradske policije i veoma pominjan u događajima oko studentskih demonstracija. Za njega se govorilo da je direktno posle rata učestvovao u hapšenju Dragoslava Draže Čiče Mihailovića i da je bio godinama desna ruka Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Leke Marka Rankovića, utemeljivača tajne službe. Bugarčićevo predsednikovanje se poklopilo sa pojavom Dragana Džajića kao jednog od najboljih svetskih igrača tog doba i sa stručnim štabom koji je predvodio Miljan Miljanić Čiča. Ono što danas znamo kao "veliki klub" napravljeno je u tom periodu i to se vidi i po titulama kod kuće i po nastupima u Evropi. Treba imati u vidu i činjenicu da je prvenstvo SFRJ u tom periodu bilo respektabilno takmičenje a da je reprezentacija važila za jednu od boljih u Evropi. Bilans u periodu Bugarčićevog predsednikovanja u dva mandata: pet titula, tri kupa i bezbroj velikih evropskih utakmica u periodu koji su obeležili timovi Ajaksa i Bajerna. Ostalo je upamćeno neprežaljeno ispadanje u polufinalu Kupa šampiona 1971. posle čudnog poraza od Panatinaikosa u Atini. Jedino finale nekog evropskog kupa igrano je na Marakani (Ajaks–Juventus, Kup šampiona, 1973. godine) tih godina kao i Evropsko prvenstvo u fudbalu.

Posle Bugarčića stolovao je opet Pantović, a u osamdesetim je izvršena "depolicizacija" jer su se na mestu predsednika skupštine po pet godina nalazili "civili" Miladin Šakić i Svetozar Mijailović. Ta decenija, kao i ona sledeća, u devedesetim, predstavljaju eru Dragana Džajića, koji je prepoznat kao prvi čovek kluba. Svi uspesi se knjiže na njegov konto dok se o Šakiću, nekadašnjem zameniku gradonačelnika Branka Pešića, više zna kao o mužu Olivere Katarine nego nekom ko je "doprineo" pojačavanju sjaja Crvene zvezde. Isti je slučaj sa Mijailovićem, koji je više bio protokolarni šef u periodu kada su klubom upravljali Džajić i Vladimir Cvetković na mestu generalnog sekretara kluba.

Ovu nijansu treba osvetliti: dok se na čelu klupske "strukture" nalazio neko politički veoma uticajan, izgledalo je barem da ta "struktura" postoji, jer se znalo ko je u skupštini, ko u izvršnom odboru i slično, kako su se već nazivale sve upravljačke linije. Za Džajinog i Cveletovog "vakta" sve se prvo svelo na njih dvojicu, a potom samo na Džajića. U trenucima kada je 2004. godine odlazio iz kluba, Džajić skoro da nikoga sposobnog nije ostavio u upravi: važnije od toga, ostavio je vredan tim sa kojim je docnije Stojković kao predsednik osvojio dve duple krune. Ovakva "upravljačka prizma" pokazuje i šta bi danas eventualno Džajić mogao da uradi: da bude neko ko će sastaviti tim jer su njegove sposobnosti u tome dokazane (za razliku od Ivana Adžića, koji nije bio dorastao tom mestu), ali da se ne bavi upravljanjem klubom "kao takvim".

Opet, kada pogledamo po Srbiji, stvar se preokrenula: "vojnik" Šutanovac je "delija", a prvi policajac Dačić i predsednik Tadić su "grobari". Ali, promena se dogodila još u osamdesetim kada je Žarko Zečević, porodično blizak službama bezbednosti, postao gensek Partizana i u naredne dve i po decenije podigao armijski klub do mesta broj jedan u Srbiji.

Ipak ne verujemo da policija može sve da reši.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---