Deset događaja – Zemlja Srbija, 2011. >

Zezanje krize u godini popisa

Godina u kojoj su neki čekali kandidaturu, neki otvarali Most na Adi, neki se slikali u prototipu "fijata el zero", neki tražili Dražin grob i otkrivali stara stratišta, neki prebrojavali Titove stvari tri decenije posle njegove smrti, neki tražili dedinu čast, neki dedin orden, neki dedinu kuću, neki našli generala Mladića, mnogi gledali turske sapunice, većina se bavila efemernim temama, jedan opasno postio pred Vaskrs, jedan pobeđivao, a mnogi, kako i naslov kaže, zezali krizu – dok je kriza tresla Evropu

Odgovoriše na sva 2484 pitanja o EU kandidaturi, kad ono – Angela Merkel, demohrišćanka iz bivše DDR koju je Helmut Kol, ujedinitelj Nemačke, i kad je imala 36 godina, zvao "Mädchen", devojčica... Možda treba da promene taktiku i da prvo zatraže mirovne pregovore s Nemačkom...

Naši Evropejci se sekiraju, ali ne samo zbog nepriznatog prepisivačkog truda nekako zamršeno i zakukuljeno odgovaraju na pitanje koje pomenusmo u završnoj hronici za 2010: "Može li se u Zajednicu za ugalj i čelik bez železnice?"

Dobro, ne može se reći da se ne trude, pominju neke kredite...

Posle razgovora s predsednikom Tadićem i premijerom Cvetkovićem ruski premijer Vladimir Putin 23. marta je najavio da će ruske kompanije pomoći Srbiji u izgradnji železničkih pruga, ali do realizacije tog kredita za železnicu o kome je bilo govora tokom prethodne posete Beogradu ruskog predsednika Medvedeva nije došlo – navodno zbog toga što nisu spremni projekti.

Putin je inače stigao u jednodnevnu zvaničnu posetu Beogradu predsedničkim avionom "iljušin il-96", na ruti kretanja kolone u kojoj se vozio luksuznim "zilom 41052", bilo je angažovano oko 5000 bezbednjaka, i preduzimane su mere slične onima u vreme posete američkog potpredsednika Džoa Bajdena i američke državne sekretarke Hilari Klinton.

U kurtoaznom delu posete dok je sedeo u svečanoj loži na Marakani, gde su igrali mladi timovi Zvezde i petrogradskog Zenita, navijači su ga pozdravili dugim ovacijama, bakljadom na "severu", pesmom Kaljinka i refrenom "Ti si srpski četnik, Putine, Putine, Putine...".

PUK’O FUDBAL: Fudbal je ove godine imao svoj trenutak istine kada je reprezentacija izgubila "evropski pasoš" u utakmici protiv Slovenaca, koji nisu imali nijedan motiv, sem da pobede. Sportski moral ove godine su demonstrirali najbolja sportistkinja Srbije odbojkašica Jovana Brakočević i ženska košarkaška reprezentacija, vaterpolo reprezentacija Srbije i, naravno, Novak. Prethodnih godina navijači su bili u centru pažnje zbog masovnih sukoba, rušilačkih erupcija, ratova s fudbalskim upravama i mešanja u politiku. Dežurna floskula je bila da "to" treba zabraniti, ako se "dečji cunami" može zabraniti. Neki navijači se sada potpisuju kao "Zabranjeni"! Tukli su se u Nišu, Novom Pazaru i u ratu za južnu tribinu u Humskoj. Ustavni sud je većao i nekoliko nedelja pre početka godine koju opisujemo zaključio da ne može zabraniti nešto što nema elemente organizacije, a indirektno poručio da on ne može zameniti procesuiranje za vršenje krivičnih dela u grupi, niti sistemski društveni rad sa zapuštenom omladinom.

U omladinskoj populaciji nivo nasilja ostao je i dalje visok – jedna anketa kaže da je u našoj "školi bez nasilja" dvoje od troje dece izloženo fizičkom maltretiranju od strane vršnjaka.

Od Parade ponosa ove godine organizatori su odustali nakon izjave ministra policije Dačića da policajci neće da izigravaju glinene golubove.

Ustavni sud je krajem godine saslušavao stranke u postupku povodom inicijative Republičkog javnog tužilaštva da se zabrani delovanje pokreta "Obraz" i naloži njegovo brisanje iz registra. Mladen Obradović, vođa "Obraza", osuđen je u aprilu na kaznu od dve godine zatvora zbog organizovanja nereda na Paradi ponosa 2010, a ostalih 13 optuženih na kazne zatvora od osam meseci do godinu i po dana. U drugom suđenju za zastrašivanje LGBT populacije pred otkazanu Paradu ponosa 2009, Obradović se branio tvrdnjom da poruka "Čekamo vas" nije predstavljala pretnju LGBT populaciji: "Da smo hteli da pretimo, napisali bismo ‘Gotovi ste’ i nacrtali bismo pesnicu..."

TUĐE SUZE: Šta nam je 2011. govorio svet estrade u doba tranzicije, davljen dugom rukom Adama Smita i dampinškom konkurencijom turskih TV sapunica, otvoren skalpelom tabloida. Sve je, kao i ranije, bilo transparentno i spontano izrežirano, skoro kao seks na "Farmi". Kako se nekad govorilo, "igla na vinilu" često igra ulogu seizmografa. Priče o životu poznatih, pogotovu ako u njemu i bogati plaču, mase obeshrabrenih sporim oporavkom gutale su kao bensedin. Neki genije iz RZSO je inače iskomplikovao proceduru za nabavku bensedina. Prošle godine zabranili pušenje, ove godine ukinuli bensedin. Po novom uputstvu psihijatri, bez čijeg recepta ne može da se nabavi sredstvo za umirenje, morali bi da rade 72 sata dnevno.

Ulazilo se u sobe i u lične ispovesti. Do detalja su opisivani razvodi. S najvećom pažnjom je praćen roman s tužnim krajem uplakane Nataše Bekvalac i Danila Ikodinovića. Uvećavane su priče o apanažama. Najavljivane su veze i raskidi, išlo se i do pregleda jajnika, brojani su tumori i razne druge bolesti. Poznati su počeli da žive u kućama s prozračnim zidovima, a lekarska tajna je pretvorena u štivo za naslovne strane. "Željko Mitrović: Trovanje ili ne...". Severina – veza i trudnoća. Marijana Mateus. "Moj život nema reprizu..." Saobraćajne nesreće u kojima su živote izgubili Luis i Darko Radovanović praćene su uz mnogo emocija.

Neki događaji na estradi poprimali su značaj političke poruke – koncerti su opisivani kao nešto više od koncerata (Dino Merlin, Parni valjak, Tereza Kesovija)... "Rat je počeo na Maksimiru!", a završio se na koncertu. Jedan naslov međutim glasi: "Izbodeni noževima posle žurke ‘Volim devedesete’"...

U Južnoafričkoj Republici ranjen je u martu u mafijaškom obračunu, pa uhapšen Saša Kovačević za koga se ispostavlja da je Dobrosav Gavrić, koji je bio u bekstvu posle osude na 35 godina zatvora za ubistvo komandanta SDG i "delija" Željka Ražnatovića Arkana u Interkontinentalu 15. januara 2000.

Arkanova udovica, pevačica Svetlana Ceca Ražnatović, nagodila se sa tužilaštvom i priznala da je kao direktorka FK Obilić protivpravno prisvajala novac od transfera 10 fudbalera Obilića u inostrane klubove i bez dozvole držala 11 pištolja, navodno Arkanovih trofejnih. Pristala je da plati milion i po evra novčane kazne i da bude osuđena na godinu dana kućnog zatvora, što se obezbeđuje nošenjem kontrolnog uređaja koji su joj, nakon što je Viši sud odobrio nagodbu, 22. juna na nogu postavili pripadnici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Ta "narukvica na nozi" je nedeljama bila nacionalna tema broj jedan.

NIŠ I PO MANJKA: Popis u Srbiji, sproveden od 1. do 15. oktobra 2011, prvim objavljenim podacima slika demografsku devastaciju velikog dela teritorije Srbije. U skoro 50 odsto opština broj stanovnika smanjio se za 10 odsto. Opština Crna Trava izgubila je trećinu stanovnika i u Majdanpeku sada živi 25 odsto stanovnika manje nego 2002. godine. Raste i broj naselja koja imaju manje od 100 stanovnika, pa ih sada ima skoro hiljadu, a pre jedne decenije bilo ih je 707.

Od pet regiona u Srbiji, broj stanovnika jedino se povećao u beogradskom (za 62.997). Od 4700 opština u Srbiji broj stanovnika se povećao samo u 22 – među njima je 11 beogradskih. Beleže rast tri niške opštine (Pantelej, u kojoj se broj stanovnika povećao za 24 odsto), Novi Sad, Novi Pazar, Tutin, Kostolac, Kragujevac, Kraljevo, Vrnjačka Banja i Jagodina.

Broj stanovnika Srbije 2011. godine (7.120.666) manji je za "Niš i po" tj. za 377.335 od broja stanovnika Srbije (7.498.001) popisanih 2002. U regionu Vojvodine broj stanovnika (1.916.889) manji je za 115.103; u regionu Šumadije i Zapadne Srbije (2.013.388) sada je 123.493 stanovnika manje; u regionu Južne i Istočne Srbije (1.689.330) situacija je najdramatičnija jer tamo živi 201.736 stanovnika manje nego prethodne decenije.

MUFTIJA: U političkom životu Srbije 2011. nije, čini se, bilo žešćih političkih napetosti.

Početkom septembra 2011. Skupština albanskih odbornika iz Preševa, Bujanovca i Medveđe pozvala je Albance da bojkotuju popis, što se odrazilo na obuhvat u opštinama Preševo i Bujanovac i delom u opštini Medveđa. Takođe, pred početak popisa, Predsedništvo Bošnjačkog nacionalnog veća pozvalo je Bošnjake da bojkotuju popis, ali bojkot nije znatno uticao na rezultat popisa.

U Novom Pazaru je inače čitave godine trajala kriza zbog sukoba Mešiha Islamske zajednice i muftije Muamera Zukorlića sa Rijasetom Islamske zajednice Srbije.

Spor je dobio političke dimenzije tokom izbora za Nacionalni savet Bošnjaka, u nedelju 6. juna, na kojima su učestvovale tri izborne liste – Bošnjački preporod, koji podržava Sandžačka demokratska partija čiji je osnivač Rasim Ljajić, zatim Bošnjačka lista koju podržava Stranka demokratske akcije ministra Sulejmana Ugljanina i lista Bošnjačke kulturne zajednice čiji je nosilac glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić, koga podržavaju Liberalno-demokratska partija i Sandžačka narodna partija smenjenog gradonačelnika Novog Pazara Mirsada Đerleka. Bošnjačka nacionalna zajednica u Srbiji jedina je manjinska zajednica koja nema regulisano pitanje Nacionalnog saveta po Zakonu o nacionalnim savetima. Savet nije konstituisan zato što su dve od tri izborne liste bojkotovale konstitutivnu sednicu. Situaciju je iskoristila Bošnjačka kulturna zajednica, muftije Muamera Zukorlića, koja je osvojila najviše mandata 17 od 35, pa je uz pomoć dva mandata sa liste Bošnjačkog preporoda konstituisala Nacionalni savet, odnosno Bošnjačko nacionalno veće koje država ne priznaje. Bilo je govora da bi izbori mogli biti ponovljeni...

Kako je "Vreme" svojevremeno pisalo, Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja u Vladi Srbije, povodom pokušaja Turske da pomiri dve islamske zajednice u Srbiji na liniji Beograd–Sarajevo–Ankara, izjavio je da je pronađeno rešenje o jedinstvenoj islamskoj zajednici. Ispostavilo se da u razgovore nisu uključene strane koje bi trebalo da se mire. Naime, iz Islamske zajednice (IZ) Srbije na čijem je čelu Adam Zilkić stigla je vest da njih niko ništa nije pitao.

STRATIŠTA: Dok se u Skupštini razgovaralo o restituciji i rehabilitaciji i dok je Državna komisija tražila Dražin grob, nekako uzgred se videlo kako se na treću "računajte na nas" generaciju prenosio partizansko-četnički sukob. Mešali su se sporovi oko rehabilitacija, oko karaktera novije istorije i uloga pojedinih aktera u njoj, oko nesputanog trijumfa oslobodilaca, mešali su se sporovi oko prava na imovinu i prava na grobno mesto. Neko je tražio dedinu izgubljenu čast, neko dedin orden, neko dedinu fabriku.

U prethodne dve godine, paralelno sa Komisijom za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Draže Mihailovića radila je i Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944, koju je Vlada Srbije formirala 9. jula 2009.

U Godišnjem izveštaju za 2010, koji je postao dostupan javnosti ove godine, navodi se da je ta komisija do novembra 2010. na osnovu prijava građana i svedoka utvrdila da je u periodu 1944–46. streljano više od 18.000 ljudi, i da u Srbiji ima 190 lokacija tajnih grobnica. Komisija koja inače nema sredstva za rad saopštava da je samo deo tih lokacija (oko tridesetak) detaljnije istražen, a da su samo u tri slučaja sprovedene i probne ekshumacije, koje su u dva slučaja bile pozitivne (Guvnište kod Vlasotinca i potok Zmijanac–Boljevac, odakle su u saradnji Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije i Višeg javnog tužilaštva u Zaječaru tela streljanih ekshumirana i sahranjena na groblju u Zaječaru).

Komisija kaže: "Lokacije grobnica su obično u parkovima i šumarcima u blizini grada, u krugu kasarni i zatvora, ili u obližnjim selima koja su služila kao sabirni logori (Krupac kod Niša, Lapotince i Slavnik kod Leskovca), na obalama reka (most na Savi kod Šapca, obala Gročice i Dunava kod Smedereva itd.). Streljana lica su često plitko zakopavana u više redova i prikrivana kamenim pločama kako bi se onemogućili pristup i raznošenje kostiju od strane životinja. Na mnogim grobnicama su kasnije nicala igrališta, škole, stadioni i parkovi, stambene zgrade itd."

Komisija u izveštaju pominje mnoga stratišta: Obrenovac – grudobran na ulazu iz Beograda iza igrališta Radničkog; Zemun – Hidrobaza kod hotela "Jugoslavija"; Stari aerodrom; Jajinci – pre spomenika s desne strane kod ambulante; Niš – Bubanj, igralište teniskog kluba Radnički, rov kod Niške tvrđave, brdo iznad Niške banje; Valjevo – Peti puk; Maljevačke jaruge; Zabradica; Brankovina 2; Dvorište škole "Andrija Savić"; Kragujevac – Metino brdo Kapislana; Čačak – pomoćni stadion Borca, obala Morave, itd.

Nije ta istorijska tema bila dominantna kao u devedesetim i provlačila se između redova, pa je izgledalo da "duhovi naše mračne i zamršene istorije" lutaju srpskim pustarama kao odvezani konji.

U nekim slučajevima vide se znaci preterivanja i gubitka sidra. Ispisano je tuce kritičkih opservacija na račun jednog spomenika od tri metra na Tašmajdanu, koji je odlukom Zavoda za zaštitu spomenika proglašen za mesto od posebnog značaja zbog toga što je na njemu 30. novembra 1830. pročitan Hatišerif sultana Mahmuda Kana o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije. ("Od danas naši snovi počinju ispunjavati se", napisao je Dimitrije Davidović u govoru Kneza Mioša za tu priliku.) Tamo su zbog obnove parka za koju je Baku platio dva miliona evra podigli tri metra visok spomenik – predsedniku Azerbejdžana (1993–2003) Hajdaru Alijevu, kažu upućeni i diktatoru, bivšem funkcioneru KGB-a SSSR.

Ozbiljne države ne čine takve gestove.

PLAVI ŠLEM, BELI OKOVRATNIK: Iz nekog razloga, u javnosti nije dominirala najaktuelnija tema – kriza suverenog duga, zbog koga su izbijali masovni protesti od Atine do Londona. Mi, kao u onoj reklami za pivo: "Šta radite momci?" "Ništa, zezamo krizu..."

Ovi gore (goore!"), svesni manjka optimizma u dezangažovanoj zemlji, nešto su pokušavali. Emitovali su državne obveznice po kamati od 7,5 odsto, tvrdeći da je ona nešto povoljnija nego kreditni rejting Srbije, mada je u Italiji proradio Vezuv zbog 6,1 odsto, ali šta ćemo kad se "iz ove kože ne može".

Političari pred TV kamerama nisu skidali plave šlemove s glava, otvarali pogone, radionice, deonice, slikali se u zamaskiranom "fijatu el zero", a bogami organizovali i narodno slavlje na poluzavršenom mostu, kao uvod u veće slavlje na završenom.

Pošteno treba reći, to ipak nije bila samo propaganda – već i skretanje javne pažnje na činjenicu da se ipak nešto radi u zemlji u kojoj odavno niko ništa ne pravi – čak ni decu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---