Mr Nadežda Satarić, direktorka nevladine organizacije Amity

Kako danas žive stari u selima

"Tek svaki deseti siromašni prima novčanu socijalnu pomoć od države"

Teško možemo dopreti do starih osoba i imati pravu sliku o njihovom životu u uslovima kada je danima veoma hladno, sneg visok, putevi zavejani, prodavnice nedostupne, zdravstvene ustanove takođe, deca daleko u gradovima i teško mogu da dođu da im pomognu, komšija nema blizu, ili su i sami stari, pa ni od njih ne mogu očekivati solidarnost i podršku.

Ono što mi zasigurno znamo, to je iz istraživanja koje smo radili krajem 2008. i 2009. godine, a za potrebe zagovaranja uvođenja socijalnih penzija za najsiromašnije stare, ili pak, obezbeđivanja većih novčanih socijalnih pomoći za njih, u odnosu na one koje primaju radno sposobni građani Srbije.

U razgovorima sa siromašnim starim koji žive u seoskim sredinama, govorili su da su ostavljeni na milost i nemilost svojoj sudbini, da žive veoma teško, ponekad čak i u uslovima ispod ljudskog dostojanstva. Dodatno ih muče bolesti i nemogućnost da obezbede sebi adekvatno lečenje i negu. Neki se leče travama, a drugi piju lekove koje im neko da iz komšiluka, "za glavu, srce, pritisak", a da nisu ni otišli kod lekara koji bi utvrdio stvarne potrebe ili dijagnozu za lečenje. Imaju oni kuće za stanovanje, nekada i veće nego što su im sadašnje potrebe, ali često vrlo zapuštene i krajnje neuslovne za život u starosti. Krov prokišnjava, prozori ne dihtuju, nema izolacije, nema kupatila u kući, sanitarnih uređaja. Sve od pokućstva je staro i dotrajalo, pa čak i šporet koji im je najvažniji. Nose staru i pohabanu odeću i obuću, gotovo ništa novo ne kupuju.

Većina njih žive sami ili sa bračnim drugom, a članovi njihove porodice su otišli daleko, u drugo mesto, grad ili državu. Praktično, dramatično je transformisana porodica i na selu, gde nema više ili je sve manje velikih porodičnih domaćinstava u kojima su najstariji posebno uvažavani i poštovani. Izgubila se i porodična solidarnost. Deca, unuci i drugi srodnici, koji žive daleko od svojih najstarijih, možda i sami obuzeti siromaštvom i materijalnim problemima, nemaju dovoljno ni vremena ni mogućnosti da pruže i te kako potrebnu podršku i pomoć svojim najstarijima, što dodatno povećava njihov osećaj usamljenosti i prepuštenosti.

Kažu: "Kako da mi pomognu, kad nema dovoljno ni za nji’. Kad bi bar pos’o dobili." Ili: "Đeca u’vatila svet, muž umro, a mene niko ne vidi."

Pomoć od države i društva dobija samo mali broj starih ljudi koji žive u seoskim sredinama. Tek svaki deseti siromašni prima novčanu socijalnu pomoć od države, a pojedini u nekim selima imaju organizovanu pomoć u kući koju finansiraju lokalne samouprave, ili druge organizacije, kroz projekte. Pomoć u kući organizovana je u više od 100 opština u Srbiji, ali u većem broju njih, ona se sprovodi za stare koji žive u gradskim sredinama. Kažu da im je teško da pomoć organizuju i u selima, zbog nedostatka materijalnih resursa.

Opštinske organizacije Crvenog krsta u preko 50 opština organizuju Pomoć u kući starima, u koju uključuju i stare iz seoskih sredina. Ta pomoć je veoma značajna, mada ne uvek i dovoljna.

Ovih dana, kada je u Srbiji proglašena vanredna situacija, država preko nadležnih službi čini određene korake kako bi ublažila posledice elementarne nepogode. Pomoć ugroženim opštinama u energentima, mašinama, hrani iz robnih rezervi, ljudskim resursima, svakako zavređuje pohvale. Pitanje je: da li je to sve dovoljno?

Mogu da istaknem da me veoma raduje i da je mudra odluka Ministarstva rada i socijalne politike da pošalje naredbu centrima za socijalni rad u svim opštinama da izvrše vanredni obilazak svih dostupnih korisnika u riziku, a posebno staračkih domaćinstava i invalidnih lica i pruže im pomoć u obezbeđivanju neophodnih egzistencijalnih potreba, a naročito lekova, hrane i energenata. Takođe su naložili da za one stare za koje utvrde da im je neophodan smeštaj, odmah obezbede najbliže prihvatilište ili drugu ustanovu socijalne zaštite.

Znam da se po ovoj meri već postupa na terenu, i da već ima starih koji su vanredno, po hitnom postupku zbrinuti u domovima za stare. Ova mera će svakako prevenirati veći broj izgubljenih života, ali je pitanje da li će ona odgovoriti na potrebe svih starijih, a posebno onih do kojih se i ne može stići u ovim uslovima.

Ne možemo sve očekivati ni od države, već moramo svi preuzeti deo odgovornosti i priteći u pomoć najbližima, a posebno najstarijima, kojima je ona potrebna. Sada se iskazuje komšijska solidarnost, međugeneracijska solidarnost na delu i porodična solidarnost. Zaboravimo, bar na trenutak, nesporazume, svađe, nerazumevanje i priteknimo u pomoć svojim najstarijima i najnemoćnijima, jer su ovog puta ugroženi njihovi životi.