---

Knjige >

Demokratska melanholija sa ćoškova Evrope

Žoze Žil: Portugalija danas
Prevela Vesna Vidaković
Mediterran publishing, Novi Sad, 2011.

Čini se da niko do sada nije tako uspešno i suvislo iskoristio instituciju zemlje-gosta na Beogradskom sajmu knjiga kako su to učinili... hm, umalo rekoh "Portugalci", ali valjda bi trebalo reći luzitanci, jer gost prošle jeseni nije bila konkretna zemlja nego jezik – portugalski, dakako. Tome zahvaljujući, naša je kultura obogaćena desetinama prevoda sa portugalskog za koje, eh, imamo razloga da verujemo da se "u normalnim okolnostima" nikada ne bi pojavili, a radoznalom se čitaocu nudi najneposredniji uvid u raznovrsnost i bogatstvo literature (tj. literatura) koje se ne da svesti tek na Pesou i Saramaga (o tzv. Paulu Koelju radije ne bih!), koliko god veliki oni bili...

Studija portugalskog autora Žozea Žila Portugalija danas otvara nam uvid u, hajde da to tako nazovemo, stanje portugalske duše na početku XXI veka. Autor to stanje, to jest temeljni problem u vezi s njim, psihoanalitičarski naziva "neupisivanje", i taj se pojam provlači kroz celu knjigu a da vam ovaj čitalac ipak ne bi umeo razgovetno reći šta je to tačno u ovom kontekstu (jedan od putokaza mogla bi biti i ova rečenica: "U Portugaliji se ništa ne upisuje, to jest ništa se ne dešava što bi obeležilo realnost, što bi je preobratilo i otvorilo"), što neizbežno podseća na onu Kunderinu litost kao neprevodivo "stanje češkoga duha", bar u vreme totalitarizma kada je Kunderina "definicija" i nastala, to jest kada ju je pozajmio iz češkog jezičkog fonda i učinio je nekom vrstom globalno prepoznatljive metafore neizrecivog. Kako god, to je neupisivanje Žilova polazna i zaključna tačka, ali između je sve ono što ga "puni sadržajem": brižljivo osenčena slika jednog društva koje pokušava da se razabere u pletivu, razapeto između davne kolonijalne i sasvim nedavne totalitarne prošlosti (portugalski je desničarski diktator Salazar bio neka vrsta "mlađeg brata" španskog kaudilja Fransiska Franka, a takav mu je bio i poredak), kao i kulture bitno obeležene klerikalizmom, patrijarhalnošću i svojevrsnim, moglo bi se reći, melanholičnim izolacionizmom jedne "male" nacije sa samog atlantskog ruba Evrope – ergo, sve do nedavno celog poznatog sveta – na jednoj strani, te ubrzane "evropeizacije i modernizacije" na drugoj (eto, da se ne misli da su takve stvari rezervisane samo za nas sa Istoka...). U tom se procesu – ne zvuči li nam i to tako poznato? – mnoge neizbežne faze preskaču ili ofrlje otaljavaju, uz bezbrojne regresije, što zakonito donosi groteskne rezultate, i svojevrsnu vrednosno-identitetsku pometenost društva, na jednoj strani opustošenog "starim" koje veoma nije valjalo (što svi negde osećaju, ali vam većina ne ume razložiti zašto, a kad i pokuša bude vam žao što ste išta pitali...), a na drugoj što uplašenog od "novog" koje možda i valja, što odviše olako i bez zdrave zadrške predatog onom "novom" koje je zapravo samo najpovršinskiji (potrošački, spektakularni...) aspekt stvarnosti postindustrijskog društva i medijske civilizacije. Ishod? Ovlašno emancipovani podanik koji polako prestaje da drhturi od straha i transformiše se u potrošača, a da nije stigao da postane i građanin, sa svim što uz to ide. E da, međusobne sličnosti inače kulturološki relativno udaljenih posttotalitarnih društava su veće nego što obično pretpostavljamo...

Ne mogu i ne smem da oćutim prigovor izdavaču koji knjigu (kod nas do sada nepoznatog autora!) nije snabdeo nikakvim predgovorom ni pogovorom, ama ni uredničkim "tizerom", pa čak ni najbanalnijom "beleškom o piscu"!? Neshvatljiv propust za jednu od inače najboljih, uistinu u svakom smislu elitnih izdavačkih kuća u ovoj zapuštenoj zemlji.

Ako zanemarimo ovu "bočnu" brljotinu, Portugalija danas je pravo osveženje, studija jednoga stanja posttotalitarnog bluza koja svome predmetu pristupa studiozno i sa mnogo strana, svesna da su koreni problema o kojem govori dakako nužno "politički" ali tek u jednom mnogo, mnogo širem smislu od pitanja "ko je na vlasti" i u šta se ta vlast trenutno zaklinje. Dakle, koren društvenog stanja jeste kulturološki, ne u banalnome smislu "mentaliteta naroda" (na koji se uvek lako pozivati i vaditi), nego sadejstva bezbrojnih istorijskih silnica koje (ne)svest ljudi presudno oblikuju (upisuju se u nju!) čine takvom kakva je. A što se samog Žozea Žila tiče, biće da greši samo u jednom: mnogo toga za šta mu se čini da je "tipično (ako ne i isključivo) portugalski problem" ovdašnjem će čitaocu biti tako familijarno kao da je odrastao uz obale Težoa ili modrog Atlantika...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---