Ambasadori u Beogradu >

Nediplomatske izjave i diplomatsko ćutanje

Zašto se stiče utisak da strani ambasadori kroje srpske vlade i utiču na izborni proces i zašto neki od njih mogu bez ikakvih posledica da iskaču iz diplomatskih okvira

Postoji mnoštvo izreka o tome šta je to diplomatija. Na primer, da je to "umetnost da psa češkaš dotle dok se ne naprave brnjica i lanac"; ili da se sa "svinjom prijateljski ali ciljano govori o neophodnosti nedeljnog pečenja"; ili da je diplomatija "umetnost da se sa stotinu reči izrazi nešto za šta je potrebna jedna". "Kako se upravlja svetom i kako se svet uvodi u rat? Diplomate lažu novinare i poveruju u to kada pročitaju u novinama", napisao je Karl Kraus. A dobitnik Nobelove nagrade za književnost Džon Štajnbek, kaže da je diplomata "džentlmen koji dva puta razmisli pre nego što ne kaže ništa".

Ovo poslednje u slučaju nekih ambasadora akreditovanih u Beogradu svakako ne važi. Pitanje je da li je ambasador Rusije Aleksandar Vasiljevič Konuzin išta mislio kada je na Beogradskom bezbednosnom forumu prošle godine uskliknuo "Ima li ovde Srba?!", negodujući što se domaćini ne suprotstavljaju promovisanju politike Zapada na Kosovu. Šamar za srpsko pravosuđe bio je poziv pevačici Svetlani Ceci Ražnatović da svojim prisustvom ulepša prijem povodom Dana Rusije 12. juna, u trenutku kada se ona pripremala za osmomesečni kućni pritvor zbog prevare u slučaju prodaje fudbalera "Obilića".

Konuzin ne krije svoje simpatije prema Srpskoj naprednoj stranci i ostalim domoljupcima koji potenciraju pravoslavlje i bratstvo slovensko i veće prisustvo ruskih kompanija i ruske države, pa makar se oni zalagali i za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Baš kao što zapadni ambasadori otvoreno, manje ili više nametljivo, podržavaju pojedince i partije i medije koji promovišu ili sprovode, ili bi da sprovode, sve ono što Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, Nemačka ili Francuska smatraju da Srbija treba da učini. Samo što oni nisu dobili Orden Svetog Save, nisu proglašeni za počasne građane opštine Zemun i dobili Decembarsku nagradu Skupštine Čačka kao Aleksandar Vasiljevič. Dobro, Rusija nas nije bombardovala i zajedno sa nama ne da Kosovo.

Stiče se utisak da se Konuzin junački bori da duše srpske ne skrenu sa pravog puta, dok ih vlada Borisa Tadića vuče ka Briselu i zataškava zločine NATO-a. Brigu Konuzina da Srbija ne zglajzne skroz na zapadni kolosek deli i Srpska pravoslavna crkva, sve u duhu svetog Nikolaja Velimirovića.

KO LAŽE: Kao što Konuzina očigledno nervira udaljavanje Srbije od "pravih prijatelja", tako je i Volfram Mas, ambasador Nemačke u Beogradu, u jednom trenutku izgubio živce i povodom stava Vojislava Koštunice da Srbija "gubi" primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izjavio: "Ko to tvrdi, ili je neznalica ili jednostavno lažov. Prema podacima Vlade Srbije, za tri godine primene Sporazuma Srbija je izgubila manje od 500 miliona evra carinskih prihoda, ali su srpski izvoznici od izvoza u EU dobili milijardu i po evra."

Ambasador Mas nije, na primer, rekao da "gospodin Koštunica nije u pravu" ili da "se mišljenje gospodina Koštunice ne podudara sa podacima koji stoje na raspolaganju", već je bivšeg premijera zemlje domaćina nazvao lažovom i/ili neznalicom. Naravno da je usledio oštar odgovor Demokratske stranke Srbije da "Nemačka jeste velika država, ali njeni predstavnici nisu i nikada neće biti vlast u Srbiji. Neophodno je da se Mas nauči poznavanju elementarnog reda ili u suprotnom neka izvoli napustiti Srbiju". A Koštunica je napisao: "Pre bilo kakve argumentovane rasprave ambasador treba da uskladi svoje ponašanje sa normama civilizovanog ponašanja."

Koštunica je naročito bolna tačka svih evropskih narodnjačkih partija, jer su posle demokratskog prevrata u Srbiji u njemu prepoznale partnera i mnogo polagale i ulagale u saradnju sa DSS-om. Kada se DSS zbog kosovskog pitanja opredelio za "antievropsku" politiku, predstavnici narodnjačkih partija nisu mogli da prikriju razočarenje i morali su da priznaju da su napravili grešku. Na stranačkom nivou počeli su da se osvrću za novim uticajnim partnerom i prave procene da li bi to mogla da bude Srpska napredna stranka, da li u nju treba ulagati i pomoći joj da dođe na vlast. Ako se dođe do uverenje da bi i SNS, ukoliko dođe na vlast, nastavio da ispunjava uslove koji se pred Srbiju postavljaju zarad dobijanja datuma za početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, zapadne sile bi radije videle "veliku koaliciju" sa stabilnom parlamentarnom većinom nego još jednu tromu, nestabilnu proevropsku koalicionu vladu podložnu stalnim ucenama manjinskih partnera.

Sa druge strane, Konuzin se ne libi da svojim gestovima stavi do znanja koliko bi voleo da vidi vladu čiju okosnicu čini SNS kojem bi se pridružile još neke rusofilske partije kao što je DSS.

TOLERISANA NEPRISTOJNOST: Ne krše ni već poznato ponašanje ambasadora Konuzina ni uvredljiva izjava ambasadora Masa nikakve diplomatske konvencije, ali svakako odudaraju od dobre diplomatske prakse. Pitanje je, međutim, zašto Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nije javno reagovalo i da li je makar nezvanično uputilo nekakav protest zemljama čiji se ambasadori nedolično ponašaju, pa makar jedna od njih bila glavni oslonac srpske politike nepriznavanja Kosova, a druga u poslednje vreme najveći donator u Srbiji i jedan od najvažnijih privrednih partnera, koji umalo da blokira da Srbija dobije famozni status kandidata.

Zbog toga što se neke strane diplomate u Srbiji ne libe da bez ikakvih posledica javno komentarišu unutrašnja pitanja Srbije, ko bi im bio po volji, a ko ne bi, u javnosti se stiče utisak da ambasadori suštinski utiču na formiranje srpskih vlada. Dok je Koštunica još bio "na pravom putu", Borisu Tadiću i DS-u stizale su nedvosmislene poruke da je poželjno da se upuste u kohabitaciju. Kada se Socijalistička partije Srbije pre četiri godine odlučila da se prikloni koaliciji "Za evropsku Srbiju", nije bilo primedbe na istoriju Miloševićevog SPS-a. Pogrešno je misliti da strani ambasadori mogu da kroje srpsku vladu, ali mogu da olakšaju, ili otežaju, neke postizborne pregovore. Ambasadori na formiranje neke buduće vlade mogu da imaju onoliko uticaja koliki je uticaj njihovih zemalja na Srbiju, to jest koliko im partije koje budu pregovarale posle izbora budu dopustile.

Po pravilu, ambasadori se retko obraćaju javnosti zemlje domaćina, a u mnogim državama za to svaki put moraju da traže dozvolu svog ministarstva. U normalnim zemljama niko živ ne zna kako se zovu ambasadori SAD, Nemačke ili Velike Britanije, dok se kod nas oni poimence pominju i u kafanskim pričama.

PODLOŽNI PRITISCIMA: Svoj ugled i autoritet srpska diplomatija je dobrim delom izgubila i pokazala koliko je podložna pritiscima kada je u septembru 2010. odustala od prvobitne Kosovske rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i uskladila je sa zahtevima EU. Detalje su utanačili predsednik Srbije Boris Tadić i šefica diplomatije EU Katarina Ešton. Srpske vlasti su tada odustale od ključne rečenice u rezoluciji u kojoj se polazi od toga "da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja". Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je pre toga mesecima po čitavom svetu lobirao tražeći većinu u Generalnoj skupštini UN za srpsku izvornu rezoluciju koja bi potvrdila da je nezavisnost Kosova nelegalna, da bi u poslednjem trenutku odustao. To povlačenje dan pred glasanje delovalo je neozbiljno, pa je tako "iznenađen" bio i ambasador Konuzin. Baš kao što neozbiljno deluje kada MIP ni na koji način ne reaguje na izjave Masa ili Konuzina.

Ambasador po pravilu, naravno, predstavlja svoju državu i zastupa njene interese i stavove u zemlji u kojoj je akreditovan, ali dobar ambasador, kažu diplomate starog kova, kod kuće se zalaže i tumači interese zemlje domaćina i zbog toga često nije omiljen u matičnom ministarstvu. Podsticanje političke, privredne i kulturne saradnje spada u opis rada jednog ambasadora.

Ambasadorka SAD Meri Vorlik nije iskočila iz tog okvira kada je nedavno izjavila da bi izbori na Kosovu koje bi "po srpskom zakonu organizovale srpske vlasti doveli do izbora predstavnika koji neće imati nikakvu vlast u okviru kosovskih institucija i zakona". "Kada je Srbija", kaže Meri Vorlik, "sprovela glasanje na Kosovu 2008, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN je izjavio da su ti izbori i njihov rezultat, kao i formirane srpske opštinske institucije, bez legitimiteta". Ona je ponovila da SAD, naravno, polaze od toga da je Kosovo nezavisna država.

Svaka izjava tog tipa je indirektno mešanje i pritisak na izborni proces u Srbiji, a svako tumačenje kosovskih prilika sa srpskog stanovišta uplitanje u unutrašnje stvari Srbije. Meri Vorlik svakako odskače od definicije njenog čuvenog zemljaka Roberta Frosta, koji je rekao da je diplomata čovek koji "pamti datum rođenja jedne dame, a pritom zaboravlja koliko je stara".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---