Novi mediji – Fenomen novih francuskih magazina >

Novine s ljudskim licem

Poslednjih godina u Francuskoj se pojavio čitav niz časopisa za geopolitiku, društvena pitanja i kulturu koji neguju drugačiji pristup čitaocima, suprotan površnosti instant sadržaja kojima ih svakodnevno preplavljuju internet, televizija i dnevna štampa

Današnja medijska scena sa sve kraćim novinskim tekstovima u konkurenciji s instant vestima kojima obiluje internet čini nam se kao jedini mogući model informisanja. Vesti stižu u obliku gomile naslova ispod kojih se retko nalaze iscrpne analize događaja, a sve češće depeše novinskih agencija parafrazirane su tako da senzacionalističkim stilom osvoje oko čitaoca. Površnost informacija takmiči se s brzinom kojom su one stavljene na raspolaganje čitaocima. Vest o smrti spisateljice Adrijen Rič dolazi do nas deset minuta nakon što je umrla, iako nismo pročitali nijednu njenu pesmu.

Uprkos činjenici da su i u Francuskoj štampani mediji u krizi, u poslednje tri godine pojavili su se ekskluzivni časopisi koji čitaocu omogućavaju da se uzdigne iznad površnih vesti i promeni način gledanja na svet. Njihov sadržaj i inovativni ekonomski model dokazuju da tekstovi u magazinu ne moraju da budu kratki i objektivni da bi se on čitao i kupovao.

ČASOPISI ZA XXI VEK: Pre tri godine u knjižarama se pojavio časopis "Revue XXI", s kojim je otpočeo novi trend u izdavaštvu. U njemu se mogu naći duge književne, foto i strip reportaže, kao i originalne ilustracije. Jedan od osnivača i glavni i odgovorni urednik časopisa Patrik de Sent-Egziperi, potomak slavnog avijatičara i pisca Antoana, više od trideset godina radio je za "Figaro" kao autor novinskih reportaža iz raznih delova sveta. Uočivši da su iz medija iščezle duge i detaljne reportaže, i da ih je potisnula moda TV stanica s neprekidnim vestima, odlučio je da napravi časopis kakav bi želeo da čita. Ubeđen da čitaoci vape za pričama i svestan da zbog nedostatka sredstava novine objavljuju sve kraće članke, počeo je da se bori za tekstove koji nude drugačiji pogled na geopolitičke, društvene i kulturne teme. Novinari i saradnici "Revue XXI" daju čitaocima uvid u intimu i svakodnevicu Mihaela Sakašvilija, značaj krvne osvete u savremenom albanskom društvu, ili strogo kontrolisane kulise skupa u Davosu.

U svetu gde vest traje dva dana, njima nije cilj da pruže tačne već subjektivne informacije iz prve ruke, ne mareći za to da li se nešto desilo juče ili pre deset godina. Poput istoričara francuske škole "Anala", koji su između dva svetska rata promenili način sagledavanja istorijskih događaja, smatrajući da je za njihovu analizu potrebno sagledati ih u okviru dugog trajanja, uredničke ekipe novih magazina žele da omoguće čitaocima da događaje osmotre i kroz istorijsku, geografsku i društveno-kulturnu pozadinu. Danas je takav pristup originalan i redak. U vesti da su studenti sa FON-a zauzeli drugo mesto na takmičenju Hult Global Case Challenge nigde nije navedeno u čemu se sastojao slučaj koji su oni uspešno rešili. Ni iscrpna pretraga na internetu neće vam doneti odgovor na to pitanje.

Finansijski uspeh i prosečan broj prodatih primeraka časopisa "Revue XXI" ohrabrili su druge nezadovoljne novinare-čitaoce da u nesvakidašnje novinske projekte uvuku akcionare i publiku.

Jedan od novijih i najinteresantnijih projekata jeste časopis "Feuilleton". S imenom inspirisanim nazivom kulturne rubrike u nemačkoj štampi, ovaj magazin od 350 strana objavljuje tekstove koji žanrovski najviše pripadaju onome što se u Americi zove "književno novinarstvo". Kao takav, možda mu najbolje pristaje naziv mook, neologizam nastao od engleskih reči magazine i book, kojim se danas opisuje ta vrsta publikacije. U prvom broju se pojavila reportaža, preuzeta iz "Njujorkera", poznatog novinara Dejvida Semjuelsa o balkanskoj kriminalnoj grupi "Pink Panter". U članku na preko dvadeset strana pratimo Semjuelsove peripetije po čuvenim evropskim juvelirnicama i crnogorskim selima. Tekstovi u "Feuilletonu" većinom su prevodi članaka već objavljenih u nekom od slavnih svetskih magazina i neobjavljeni ili zaboravljeni tekstovi poznatih pisaca, poput Orvelove literarne računice o tome da li je kupovanje knjiga skuplje od pušenja. U njemu se može pročitati i intelektualno uzbuđujuća reportaža o vatikanskoj biblioteci, analiza novih političkih prilika u Africi kroz istoriju filmskog i televizijskog festivala u Uagaduguu ili poređenje životnog scenarija Majka Tajsona s Aristofanovom komedijom Ptice. U svim novim magazinima ilustracije zauzimaju puno prostora na papiru i svaki se trudi da kroz upečatljiv grafički izgled privuče čitaoca, koji ima sve veće prohteve što se tiče dizajna mašine za kafu, izgleda radio-prijemnika pa i – časopisa koji čita.

EKONOMSKI MODEL: "Revue XXI" izlazi jedanput u tri meseca, ima preko 250 strana, košta 15 evra i može se kupiti isključivo u knjižarama. Ništa od toga nije bilo isplanirano. Kada su Patrik de Sent-Egziperi i Loran Bekarija odlučili da pokrenu časopis, izračunali su da svakog meseca treba da prodaju najmanje 100.000 primeraka da bi prešli prag rentabilnosti. To im se učinilo nedostižnim, pa su se opredelili za tromesečnik bez ijedne reklame koji će se prodavati u knjižarama, a ne na kioscima, da bi se smanjili troškovi distribucije. Prvi broj, odštampan u 40.000 primeraka, bio je rasprodat; danas se proda i do 45.000 primeraka svakog broja. Mnoge je ovaj uspeh iznenadio, jer nije bila retkost čuti da vam neko prvi broj ovog časopisa preporuči rečima: "Kupi obavezno ovaj prvi broj; sumnjam, nažalost, da će biti sledećih." Studenti novinarstva kojima su profesori predstavljali ovaj projekat nisu mogli da zamisle da će iko kupovati časopis po ceni knjige, pored tolikog besplatnog sadržaja na internetu.

Među akcionarima časopisa "Revue XXI" i "Feuilleton" nalazi se, između ostalih, i Pjer Berže, biznismen i mecena, životni saputnik nedavno preminulog modnog kreatora Iv Sen Lorana. Osnivač časopisa "Feuilleton" Adrijan Bosk, koji ima svega 26 godina, pridobio je poznatog biznismena konkretnim argumentima koji zaista jesu ključ uspeha časopisa: pretpostavkom da su čitaocima dojadile instant vesti s interneta, ubeđenjem da je za shvatanje savremenog društva neophodna opšta kultura koja se stiče čitanjem knjiga i analitičkih članaka i, najzad, činjenicom da takvog štiva nema u francuskoj štampi.

Nisu svi novi časopisi tako uspešni. "Le Tigre", koji se odlučio za mesečni format, uprkos humorističnom i iščašenom tonu postao je nerentabilan. U Francuskoj, međutim, postaje uobičajeno da velike novinske kuće apeluju na čitaoce da daju donacije, te je i ovaj magazin uspeo da se iskobelja iz finansijskih poteškoća i nastavi da objavljuje tekstove poput intervjua s bivšom konobaricom jednog od brojnih svingerskih klubova kakvi su nekada krasili noćni život Pariza i čiji su redovni posetioci bili političari.

ČITALAC U ZAJEDNICI: Veoma mlad glavni i odgovorni urednik časopisa "Usbek & Rica", Žerom Riskin, odlučio je da s prvobitno tromesečnog formata pređe na mesečnik i počne da ga distribuira u kioscima. Naime, izvanredan sadržaj većine novih časopisa namenjen je višoj srednjoj klasi, koja posećuje nezavisne knjižare i čija su primanja u skladu s njenim interesovanjima. Riskin, pak, želi da se približi širem čitalaštvu, koje će možda biti teže ubediti da postoji detaljniji način gledanja na svet i dugotrajnije uživanje u vesti.

Patrik de Sent-Egziperi tvrdi da je tokom godina novinarske karijere primetio da je "brend" zamenio naslov lista, a da je čitalac polako ali sigurno postao potrošač. On kaže da časopis "Revue XXI" nikad nije sproveo ispitivanje o čitalačkoj publici, jer im, s obzirom da u časopisu nema reklama, nije potrebno da znaju ko je njihov prosečan čitalac. Jedna studentkinja novinarstva je izabrala da za diplomski rad napravi istraživanje o čitaocima ovog časopisa. Portretisala je pedeset njih i rad poslala redakciji, koja ga je objavila kao omaž svojoj publici.

Iako urednička ekipa ne proučava redovno i aktivno profil prosečnog čitaoca, jasno je da se formiralo čitalačko telo. Čitaoci novih magazina pričaju o njima, hvale se da su kupili pretplatu i kvare zadovoljstvo drugima otkrivajući šta se nalazi u najnovijem broju koji su tog jutra s nestrpljenjem uzeli iz poštanskog sandučeta. Prisustvuju susretima i predavanjima o temama iz časopisa koje se organizuju u nezavisnim knjižarama. Osećaju da pripadaju nekoj zajednici i ponosni su što odbijaju da svoj pogled na svet svedu na čitanje depeša novinskih agencija. Uz svaki članak u bilo kom od novih časopisa ide kratka bibliografija, šta treba pročitati, pogledati ili poslušati ako vas je tema osobito zainteresovala. To je i svojevrsno upozorenje da članak koji ste upravo pročitali nije sveobuhvatan prikaz stvarnosti, već samo susret jednog "ja" s datom društvenom ili političkom pojavom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---