---

Žene imaju iracionalne ideje oko sopstvenog izgleda, pogotovo dok su mlade i lepe. Te ne sviđa joj se ovo, te ne sviđa joj se ono. Ranije, dok se znalo reda, lepo bi joj rekli da ćuti i da se pogleda u ogledalo

Sve je počelo od noseva – iz nekog razloga. Prva od žena koje sam upoznao u životu koja je to uradila bila je Žilijet Greko (moji su se družili s njom u ta egzistencijalistička vremena): veoma lepa i seksi crnka, imala je lep i malo kukast rimski nos; onda je sebi stekla prćast i nikakav nosić. Pa je Josipa Lisac izvela to isto, negde 1969, ako se ne varam; znao sam je i "pre" i "posle"; nije joj trebalo. Zatim je moja prijateljica Jasenka u Zagrebu zaključila da joj se ne sviđa njen divni grčki nos, pa je napravila prćasti. Jedino žensko čeljade čiju sam plastičnu operaciju razumeo, bila je jedna Sylvie iz Pariza, koja je imala zaista prevelike grudi, pa ih je smanjila na normalne mere negde 1971. Rekla je posle da joj laknulo onoliko; rekao sam joj za srbijansko poređenje "natovarila se sa sise k’o budala s drva"; razumela je na kraju.

Onda je đavo odneo šalu. Dobro, razumem rekonstruktivnu plastičnu hirurgiju skroz i sasvim; to treba. Ali ovo današnje ludilo... Znate, uostalom, na šta mislim: tinejdžerka iz bolje kuće dobije sisurine kao rođendanski poklon; ili napumpa usne da te Bog sačuva i ne liči ni na šta. Uzaman je pre nekoliko godina jedna pametna mlada doktorka iz te struke (iz Brazila, gde znaju o čemu je reč) objašnjavala na nekoj televiziji da se to ne radi pre 25-26 godina, jer devojke rastu. A i zašto, zavapila je jadna žena: pogledajte današnje devojke kakve su visoke, vitke i lepe; šta će im sise od po 1000 cc? Da im uskoro padnu do kolena ili puknu pa se prospu? To zahteva i održavanje, kaže cura: jednom godišnje na tehnički pregled, alo!

Neki misle da to ima veze sa "turbo-folk" supkulturom: sve bi da budu Ceca i Jeca. Estradne sojke javno se ponose svojim "zahvatima". Jednu su čak konkurentkinje optužile da je izvadila dva do četiri rebra ne bi li stekla tanji struk. Jedna druga gospođa navodno je jedva pretekla tokom ne baš uspešne liposukcije u izuzetno uglednoj medicinskoj ustanovi. Ostalo znate.

Ima tu, međutim, nešto više od puke pomodnosti i bestidnog puvanja novokomponovanim parama, slutim. Žene imaju te iracionalne ideje oko sopstvenog izgleda, pogotovo dok su mlade i lepe. Te ne sviđa joj se ovo, te ne sviđa joj se ono, itd. Ranije, dok se znalo reda, lepo bi joj rekli da ćuti i ne sere; neka se pogleda u ogledalo. Danas, međutim, para vrti gde burgija neće, a roditeljima ili mužu lakše je da plati nego da sluša.

Mladi i veoma talentovani američki pisac Karl Hajasen, autor sjajnih satiričnih krimića, u svom romanu Skintight (najpribližniji prevod bio bi "Tesna koža") bavi se plastičnom hirurgijom, dovodeći fenomen do apsurda. Glavni negativni junak, loš plastični hirurg, zaljubljuje se u pacijentkinju. Problem je u tome što je reč o prelepoj i potpuno savršenoj mladoj ženi na kojoj ni najpohlepnija cepidlaka od plastičnog hirurga ne bi imala šta da popravi, a ona nije zadovoljna svojom pojavom (slučaj češći nego što se obično misli). Plastični hirurg je užasnut: "Ona izgleda kao POSLE, a ne kao PRE", misli on u terminima reklama za sopstvenu kliniku. U trenutku inspiracije on nalazi rešenje: polaže svoju lepoticu na operacioni sto, daje joj anesteziju i stavlja joj zavoje gde treba. Kad se ona probudi, objašnjava joj da je izveo operativne zahvate svog života i da je ništa ne boli zato što su danas analgetici tako savršeni. Na kraju teatralno skida zavoje i kaže: "Vidi kako je savršeno urađeno: nigde ožiljka."

Na Beverli Hilsu skoro je nepristojno hodati okolo bez fejs-lifta; verzirane bogatije gospođe pogledaće jedna drugu i pogoditi kod kog plastičnog hirurga je konkurencija bila. Pošto se estetski kriterijumi menjaju sa promenama mode, plastični hirurzi uvek imaju posla: jedne godine nose se veće grudi, druge manje; jedne godine nosi se dupe, druge godine stomak; devojačke ambicije za dobru udaju uvek su tu. Tako se stiglo do uobičajene scene na Rodeo Drajvu u Los Anđelesu, najskupljoj ulici na svetu: dok loše oženjeni muškarci rintaju do smrti u staklenim soliterima, dobro udate žene voze se u skupim kabrioletima i blazirano pokazuju zategnuta lica koja teže da se zamrznu u večitoj grimasi trenutnog ideala lepote sa stranica ovomesečnog "Voga".

Muške – izgleda – niko ne pita šta o tome misle; to bi verovatno bio gubitak vremena, jer je ženski izgled, to jest lepota, nešto o čemu žene odlučuju između sebe – i za sebe. Uostalom, plastični hirurzi i sami su zbunjeni činjenicom da im se za "estetske intervencije" obraćaju uglavnom žene koje oni ocenjuju kao lepe, što nas vraća na početak ove priče i na Karla Hajasen.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---