Predizborna analiza >

Kandidata, pedeset hiljada – ostali ne znaju za koga će glasati

Može se desiti da ishod izbora 6. maja ne zavisi samo od rezultata favorita Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, već i od toga koliko će partija osvojiti između pet i deset odsto glasova

U poslednjih 15 godina procenat građana koji kažu da nemaju poverenja u političke stranke u Srbiji kreće se između 58 i 77 odsto. Ostali su se kandidovali.

Kad bi, kojim slučajem, postojalo izborno pravilo da svi koji su se na izborima kandidovali rezultate 6. maja 2012. sačekaju na nekom izdvojenom mestu, za njihov smeštaj bi morao da se izgradi grad veličine Užica.

Veća gužva je samo na prijemnom za Pozorišnu akademiju. Dvanaestoro se takmiči za mesto predsednika Republike. Tačno 3065 kandidata 18 izbornih lista bori se za 250 mesta u parlamentu (12:1). Gužva je i na ostalim nivoima vlasti: za poslanike u Skupštini Vojvodine bori se 14 izbornih lista; za odbornike u Gradskoj skupštini Beograda 16; za odbornike u Gradskoj skupštini Novog Sada 15; za odbornike Skupštine grada Kragujevca 10; za odbornike Skupštine grada Niša 14 izbornih lista. Sve u svemu, na lokalnim izborima kandidovalo se verovatno preko 50.000 ljudi, a sreću će verovatno okušati svaka od 87 registrovanih partija u Srbiji. Na lokalnim izborima 2008. na listama 231 partije i koalicije bilo je 50.133 kandidata, od kojih je izabrano 6687 odbornika (7,5 kandidata za jedno odborničko mesto).

40 PARTIJA: Za mesto u parlamentu konkuriše četiri liste manje nego na prethodnim parlamentarnim izborima održanim 11. maja 2008, kada je od 22 prijavljene liste cenzus od pet odsto prošlo samo osam, od toga tri manjinske liste. U Skupštinu Srbije je, međutim, što preko koalicija, što samostalno, ušla 21 partija. Na listama Srpske napredne stranke, nove partije sa starim ljudima, Preokreta, URS-a, PRS-a SPS-PUPS-JS-a i tri manjinske liste sada učestvuje preko 40 partija i tridesetak grupa građana (vidi antrfile: Koalicije). Na izbore se prvi put pod svojim imenom pojavljuju Dveri – za život Srbije, Pokret radnika i seljaka, Socijaldemokratski savez, Komunistička partija – Josip Broz i Nijedan od ponuđenih odgovora...

STARI REŽIM–NOVI REŽIM: Taj lov na plen više nije obeležen onim decenijskim sukobom režim–opozicija, tokom koga su glasači opozicije kažnjavali saradnju s režimom, već borbom svih protiv svih. Stari rascep na relaciji ancien régime – reformisti relativizovan je povratkom na vlast SPS-a u koaliciji sa DS-om, kao i nastankom SNS-a iz SRS-a, konstatuje i politikolog Zoran Stojiljković (zbornik Dvadeset godina višestranačja u Srbiji, na koji se u ovoj analizi oslanjamo). Pre Tomislava Nikolića u dva navrata taj sukob je relativizovao Ivica Dačić podrškom Koštuničinoj manjinskoj vladi nakon parlamentarnih izbora 2003. i učešćem u Cvetkovićevoj vladi 2008. i, kako izgleda, profitirao.

Slaviša Orlović (koji je priredio pomenuti zbornik) ukazuje da u Srbiji postoji i fenomen takozvane bilateralne opozicije – to je kada su opozicione partije bliže partijama na vlasti nego jedna drugoj. Na primer, nakon parlamentarnih izbora 2003. godine, tada opozicioni SRS i DS bili su bliži partijama vladajuće koalicije nego međusobno. Isti slučaj je bio nakon izbora 2007, sa opozicionim SRS-om i LDP-om. SRS je bio bliži DSS-u, a LDP bliže DS-u. Slična situacija nastala je i nakon parlamentarnih izbora 2008, kada su opozicioni LDP i SNS bili bliži vladajućem DS-u, nego opozicionim SRS-u i DSS-u.

To će se verovatno videti i već u noći 6. maja, kada na osnovu preliminarnih rezultata početi priča o tome ko će sastaviti vladu. Nema nagoveštaja o pomirenju radikala i naprednjaka. U predizbornom periodu je, kako izgleda, bilo pokušaja da se na opozicionoj strani napravi koalicija Nikolića (SNS) i Koštunice (DSS), ali oni su se ubrzano kretali suprotnim smerovima, Koštunica okretao leđa Briselu, a Nikolić je sedao u Solanin voz.

NEEVROPSKE–EVROPSKE: DSS je, kao i G17 plus, juna 2005. postao pridružena članica u Evropskoj narodnoj partiji (federaciji konzervativnih, hrišćansko-demokratskih i narodnih partija u Evropskom parlamentu), ali je, u međuvremenu, istupio pošto se svrstao u evroskeptike. Koštunica je od kraja 2007. napuštao proevropsku orijentaciju iako je u vreme njegove vlade dobijena Studija izvodljivosti (2005).

Prelomni momenat koji je uticao da DSS odstupi od svoje evropske orijentacije bilo je priznanje nezavisnosti Kosova od strane 22 članice Evropske unije, marta 2008, što je dobilo razrešenje na prethodnim parlamentarnim izborima.

Odlazak u opoziciju, uprkos ekonomskoj krizi i velikim problemima sa kojima se država susreće, nije doneo poboljšanje statusa opozicionog DSS-a, čiji pad popularnosti istraživači javnog mnjenja konstantno beleže u poslednjih deset godina. DSS je na izborima 2006. u koaliciji sa NS-om imao 16, da bi 2008. pao na 11,6 procenata glasova.

EVROPEIZACIJA RADIKALA: Između SNS-a i DSS-a postoji rivalstvo i izvesni nesporazumi iz prošlosti kao što su izbor i smena Nikolića na mesto predsednika Skupštine Srbije (2007), pre nego što je napravio kratkotrajnu koaliciju sa DS-om i G17 plus. Naprednjaci možda još gledaju prema Koštunici, koji bi na koaliciju s Nikolićem sada možda pristao kad bi ovaj sa rukom na sveći pojeo ceo acqis communautaire.

Neki od politikologa (Stojiljković) konstatuju da je najvažnija stvar koja je u periodu između dva izborna ciklusa 2008. i 2012. uticala na promene u partijskom sistemu Srbije upravo bilo cepanje SRS-a i nastanak SNS-a 2008. godine. Po Slaviši Orloviću, SRS je (bio), ekonomski, više levičarska stranka, dok je, što se tiče nacionalizma, ona na ekstremnoj desnici, a SNS je za sada, nešto umereniji u odnosu na stranku iz koje je nastao, a možda i od DSS-a.

Razbijanje radikalskog bloka je čini se u jednom periodu godilo vladajućoj Demokratskoj stranci, međutim, kako je Nikolić počeo da pokazuje da iz rascepa izlazi s podrškom kakvu je imao kad je bio radikal i da opet duva za vrat Borisu Tadiću, pojačali su političku propagandu protiv njega, podrivajući njegov kredibilitet poređenjem onoga što je govorio ranije, sa onim što govori danas i poručivali da Nikolić nije postao evropejac time što je čekao na kiši da ga prime u stranim ambasadama.

Nikolićeva parlamentarna lista inače okuplja ideološki šaroliko društvo – od Pokreta socijalista bivšeg julovca Aleksandra Vulina, preko narodnjačke Nove Srbije Velje Ilića, Pokreta snaga Srbije Bogoljuba Karića, do privrednika i manjinskih partija među kojima je i Romska partija Srđana Šajina.

MUSTRA: Kako je zapazio Miša Đurković, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije, u članku "Orbanov netipični pokušaj izlaska iz krize", Nikolićeva retorika i taktika podseća na kampanju koju je u Mađarskoj vodio Viktor Orban iz mađarske desne partije Fides, koja je na poslednjim mađarskim izborima zbrisala (56,36:17,37) socijaliste, čija je vlada u saradnji s liberalima poslušno sprovela najveći deo mađarskih reformi. Druga strana te priče je možda u ranije izvedenom zaključku politikologa Vladimira Goatija da između želje za ekonomskim oporavkom i neizbežnog prihvatanja uslova međunarodnih finansijskih i političkih institucija, nije preterano tvrditi da su u postkomunističkim zemljama obrazovane neautonomne vladajuće političke elite.

Orbanova desničarska vlada je sada predmet kritike Brisela i anglosaksonskih krugova. Orbanova taktika se svodila na opštu kritiku režima, uz čekanje da se on uruši, uz izbegavanje da se iznese sopstveni program plus i podsticanje socijalnog populizma.

Poređenje nije bez osnove: Nikolić je prošlog Vaskrsa štrajkovao glađu, ili, kako se kasnije izrazio postio, i posle samo čekao da se sve slije u njegov levak.

SNS je od 2010. naovamo u anketama viđen kao uz DS najjača partija u Srbiji, ali o njegovoj snazi, za sada, svedoče samo ponovljeni lokalni izbori u nekoliko opština, među kojima su najvidljiviji bili oni na Voždovcu i u Zemunu 2009, kada je ova partija tukla SRS sa 3:1. Nije sasvim jasno kome se koliko priklonilo opštinskih odbora i organizacionih infrastruktura.

KONTROLA TERENA: Dok je bila cela, Srpska radikalna stranka je, inače, bila prisutnija na terenu nego što je sticala moć – na lokalnim izborima 2008. imala je najviše (6121) odborničkih kandidata i dobila 898.848 glasova i najviše (1514 ili 22 odsto) odborničkih mesta u opštinama i gradovima. Demokratska stranka Srbije, koja je u vreme tih izbora bila vladajuća (druga Koštuničina vlada) tada je dobila 7,42 odsto odbornika, a u koaliciji sa Novom Srbijom na lokalu veoma aktivnog Velimira Ilića još 3,71. Demokrate same su imale 13,13 odsto odbornika, u koaliciji sa G17 plus još 9,56 i još poneki procenat u raznim drugim koalicijama. Međutim, demokrate, koje imaju veći koalicioni potencijal, a posle tih izbora su postale i partija koja formira vladu, kontrolišu najveći broj izabranih predsednika opština i gradonačelnika (Demokratska stranka 37, Srpska radikalna stranka 17, Koalicija DS i G17 plus 17, grupe građana – ukupno 14, Demokratska stranka Srbije 11...).

REGIONI: Demokrate je na lokalu izgleda saplitao Dinkić, koji je po izlasku iz Cvetkovićeve vlade formirao Ujedinjene regione Srbije i koji je u kampanji kritikovao Demokratsku stranku da u izborima prisvaja njegove rezultate. Neke analize ukazuju na to da je Dinkić više od drugih izvukao korist iz Zakona o regionalnom razvoju, odnosno iz pozicije koja mu je omogućila da kontroliše sredstva iz IPA fondova koja stižu od EU i tako u vreme krize privlači pod svoje skute lokalne lidere. Regionalizam je, inače, ranije bilo kontroverzno pitanje zbog raširene bojazni od separatizma u srpskom javnom mnjenju, ali izgleda da to više nije tabu.

Linije političkih podela ili socijalnih rascepa u Srbiji su se menjale a rascepi su inače kratkoročni, konstatuje Slaviša Orlović. Tokom devedesetih su bile aktuelne podele na liniji komunizam–antikomunizam, monarhija–republika, rat–mir. Nakon 2000. Evropa–Kosovo i Metohija. Ubuduće je moguće očekivati produbljivanje rascepa oko pitanja NATO – vojna neutralnost.

Za članstvo u NATO-u su LDP, SPO; G17 plus, SVM, a DSS i SRS su za vojnu neutralnost, dok je DS zvanično za vojnu neutralnost, iako ima njegovih ministara koji intenzivno sarađuju sa NATO-om.

IDOLOPOKLONSTVA MARKETINGU: Demokratska stranka je u ove izbore ušla s pretenzijom da potvrdi evropski mandat s prošlih izbora. Zavisno od istraživača javnog mnjenja proevropsko raspoloženje u Srbiji se meri na nivou između relativne i apsolutne većine. Izgleda, međutim, da to raspoloženje nije odlučujuće za izborno opredeljenje pošto su istraživači evroskeptike nalazili u značajnoj meri među glasačima sadašnjih proevropskih partija (SNS, URS).

Kako je zapazio Zoran Slavujević, u dvadeset godina višestranačja u Srbiji političke partije su prešle dug put od marketinškog nihilizma i primitivizma do totalnog marketinga i idolopoklonstva marketingu.

To je, reklo bi se, i glavni rizik sadašnje taktike Demokratske stranke, čija se kampanja bila fokusirala na jednog čoveka, na Borisa Tadića. U njegovoj senci su se malo više kao špicevi videli još samo Bojan Pajtić predsednik vojvođanske vlade i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda. Možda su takvom kampanjom demokrate sakrile činjenicu da je Mirko Cvetković, premijer vlade koja po Ustavu vodi politiku, bio u senci predsednika Republike, pa i to da su u njegovom kabinetu bile dve partije i na vlasti i u opoziciji (G17 plus, SPO).

Međutim, demokrate su time možda "sakrile" i onaj imidž poletne i umivene organizacione efikasnosti po kome su bili poznate još od devedesetih.

Demokratska stranka se retorički pomerila ulevo, ali je ostala više pod uticajem socijal-liberala nego sindikata, više se bavila pravima marginalnih grupa, nego ugroženim pravima radne većine, a socijaldemokratija bez organske veze sa sindikatima gubi supstancu. Ali, zar to nije karakteristika evropske socijaldemokratije danas? Evropom od istoka do zapada možda zato trenutno vladaju konzervativci.

DS je u Evropskoj socijalističkoj partiji (PES), federaciji socijaldemokratskih, socijalističkih i laburističkih partija, dobio status pridruženog člana decembra 2006. Tokom procesa pridruživanja EU, status pridruženih članica u evropskim federacijama partija dobili su DS, DSS, G17 plus, LDP i SVM. Osim DSS-a, nakon izlaska iz evropske narodnjačke asocijacije sve su rado pokazivale tu legitimaciju.

Članstvo u asocijacijama te vrste, međutim ne korespondira u potpunosti sa programskim sadržajima naših partija ili njihovom percepcijom u biračkom telu, konstatuje Slaviša Orlović. Socijalista Ivica Dačić, politikolog po struci, s izvesnom dozom ljubomore pominjao je članstvo DS-a u Socijalističkoj internacionali, uz pitanje da li neko u Srbiji smatra da je Tadić socijalista. SPS je na Osmom kongresu (2010) podvukao: "Nismo više ni komunisti, ni nacionalisti. Danas smo socijalisti."

Kao i na prošlim izborima, lista DS-a "Izbor za bolji život – Boris Tadić" prijavljena je kao jedinstvena, bez navođenja partija čiji su kandidati u nju uvršteni, mada je ranije objavljeno, a iz imena kandidata se vidi da su na njoj, na primer, kandidati LSV-a Nenada Čanka, SDP-a Rasima Ljajića. Srpski pokret obnove je saopštio da Izvorni SPO, čije je stupanje na listu "Izbor za bolji život – Boris Tadić" najavljeno u medijima, ne postoji kao politička organizacija, a Sanja Čeković (57. na listi) i Srđan Srećković (218. na listi) navedeni su kao članovi DS-a.

Moglo se pretpostaviti da će se DS obraćati biračima s objašnjenjima o uloženim naporima u prevazilaženju ekonomske krize i spasavanju zemlje od bankrotstva, da će davati obećanja o smanjenju nezaposlenosti, povećanju životnog standarda, kvalitetnijem školovanju mladih, o borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje...

DS je pred majske izbore 2012. vodio neku vrstu kejnzijanske kampanje, (pokazivanje rezultata javnih radova, podsticanje proizvodnje, privlačenje investicija), u čemu je imao konkurenciju Dinkićevog URS-a, koji je polagao autorsko pravo na neke od projekata (FIAT).

Na tom socijalnom planu nezgoda za Demokratsku stranku je u tome što je, kako izgleda, kritična masa gubitnika tranzicije iz radikalne pošla za Srpskom naprednom strankom koja govori da je to režimski marketing, da je to izgrađeno kreditima, koji će vraćati naša deca.

KRIZA INSTITUCIJA: Videće se kako će se politički preslikati efekat krize, visoka nezaposlenost, i kontroverza rad-kapital, na kojima populistički autsajderi ponekad uspeju da kapitalizuju frustracije birača i njihove nade u "spasioca". Bogoljub Karić na predsedničkim izborima 2004. nije imao šanse da pobedi, ali je, na opšte iznenađenje, osvojio 568.691 glas ili 18,23 odsto.

Jedno istraživanje Srećka Mihajlovića pokazivalo je da su i levici i desnici u jednakoj meri skloni ključni društveni slojevi: KV i VKV radnici, tehničari, službenici, stručnjaci, kao i domaćice. Levici prednost daju poljoprivrednici i penzioneri, dok su tek nešto više od proseka desnici skloni učenici i studenti, nezaposleni i vlasnici.

Demokratska stranka, kao stožerna stranka vladajuće koalicije, treba da vidi koliki joj je račun stigao za četvorogodišnju vladavinu. U Srbiji su se u tom periodu pogoršavale socijalne i ekonomske prilike, ali Cvetkovićeva vlada je ipak završila mandat bez velikih socijalnih potresa, viđenih u takozvanim PIGS zemljama.

Politikolozi su, međutim, upozoravali na dugoročnu opasnost: aktuelna kriza dodatno uvećava gotovo dramatičan deficit legitimnosti političkih, ali i većine civilnih aktera i institucija. Zoran Slavujević, na primer, konstatuje da je prema rezultatima jednog istraživanja CESID-a, poverenje građana u institucije političkog sistema na najnižem nivou od uvođenja višestranačkog sistema, a da to znači da se institucije političkog sistema suočavaju sa krizom legitimiteta dubljom od one u kojoj su se nalazile u vreme najniže popularnosti režima Slobodana Miloševića. Poverenje u Narodnu skupštinu Srbije u sazivu posle izbora 2008. godine, sve vreme je bilo najniže od početka devedesetih godina XX veka. Vladi Srbije poverenje je na polovini njenog mandata iskazivao tek svaki peti građanin...

ZAVRŠNI DUEL: Prethodni predsednički izbori 2008. završili su se duelom evropejca Tadića sa evroskeptikom, tada radikalom Tomislavom Nikolićem. U tom trenutku predsednik Republike (Tadić) i premijer (Koštunica) su bili u kohabitaciji, koja je prikrivala dugoročnu blisku netrpeljivost dva čeda Mićunovićeve Demokratske stranke. Sukob dvojca od kohabitacije obnarodovan je nakon proglašenja kosovske nezavisnosti i završio se izbornim uspehom Demokratske stranke, koja je okupila široku koaliciju čijim je članicama nesebično davala mandate tako da je sama imala isti broj poslanika, kao ranije, kada je imala slabiji izborni rezultat. Rezultat nije bio dovoljan, Vlada Mirka Cvetkovića je sastavljena kada je Dačićev SPS, koji je u izbornoj kampanji govorio da neće sa DS-om, LDP-om i LSV-om ipak prešao u evropski blok.

Scena je sada bitno promenjena. U pola prethodnog mandata Nikolić je izašao iz SRS-a, krenuo ka proevropskom bloku i radio na pridobijanju evropske legitimacije. Koštunica je promenio stav o EU i uglavnom kritikovao Tadićevu politiku da Evropa nema alternativu, da bi je u kampanji definisao kao politiku neutralnosti koja podrazumeva saradnju sa EU, ali ne nastavak procesa integracija s njom. Raspored karata je takav da demokrate i sa nešto slabijim rezultatom od SNS-a imaju veće šanse da sastave vladu od Nikolića.

Jedan od izbornih ciljeva DS-a je očito bio i to da se oslobodi skupih malih pretencioznih saveznika – pre svega Dinkića, koji hoće i opoziciono jare i evropske pare, koji je po izlasku iz vlade kritikovao njen rad kao da nije bio na vlasti, što je činio i prethodnim vladama, a i formirao je široku raznorodnu klijentelističku koaliciju (vidi Koalicije).

Potencijalna zamena, Čedomir Jovanović, verovatno nervira demokrate svojatanjem Đinđićevog nasleđa i evropske formule, a i time što ih gura da se i na rečima odreknu kosovske politike. Uz to, osam partija koje Čedomir Jovanović okuplja na listi Preokreta takođe se međusobno prilično razlikuju i pitanje je da li će poslanici te liste u parlamentu ostati disciplinovano zajedno.

Pitanje je da li će demokrate o njima tako misliti i 6. maja uveče, kada se može pokazati da im treba Dačićev SPS, Jovanovićev LDP i Dinkićev URS.

Istraživači javnog mnjenja najavljuju da će se odigrati odlučujući sukob dva evropejca – Tadića, koji traži potvrdu svoje evropske politike i imidža državotvorne stranke levog centra na jednoj, i Nikolića, deklarativnog evropejca od koga će se tražiti da pokaže privrženost evropskim vrednostima, na drugoj strani.

Partije ističu predsedničke kandidate da bi fokusom kampanje na glavnu ličnost popravile svoj rezultat. Međutim, možda će ove izbore obeležiti paradoks – da će predsednički rezultat zavisiti od toga ko će prvi objaviti da može sastaviti vladu. A formiranje vlade možda će zavisiti ne toliko od rezultata glavnih takmaca koliko od toga koliko će partija osvojiti između pet i deset odsto glasova.

Jedan deo birača se, kao što je poznato, priklanja pobedniku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---