---

Posle izbora 2012 (3) >

Da nam se kaže istina

Završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati

Već i u samom pitanju vidim problem. Ne može se pitanje "šta i zbog čega najpre treba uraditi" razmatrati bez odgovora na ona pitanja koja se istovremeno nameću: ko i, posebno, kako? Kakva je svrha da kažem šta bi ta nova vlada trebalo prvo da uradi, kada ni sam ne znam kako bi to postigla. To ne bi bilo ni previše pošteno. Naime, ja ni svojim studentima doktorskih studija ne govorim šta bi trebalo da urade ukoliko se najpre ne dogovorimo kako, kojim sredstvima i za koje vreme.

Ipak, imam veoma jasnu predstavu šta bi to naredna vlada morala da učini pre nego što odluči da bilo šta konkretno preduzme. Po mom mišljenju, nova vlada pre svega treba da nam kaže istinu. Istinu o svemu, a posebno o tome kakav će u ovom mandatu biti odnos želje i volje, s jedne i sposobnosti i mogućnosti, s druge strane. Vlada tu jednostavnu istinu treba nama da saopšti, a sebi da je prizna.

Dakle, završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati. Recimo, da nam se najpre saopšti da u radionici nije baš sve tako kao što stoji u prospektu, da oni ne mogu baš da prave čuda. Potom i da nam kažu da su nam kola prastara, da na njima dosta toga treba promeniti, da se neki delovi više ni ne proizvode, drugim rečima, da našem automobilu predstoji generalna i da najverovatnije ove godine nećemo kolima na more.

Možda je ova alegorija prekomplikovana, ali jasno je na kakvu istinu ja mislim. Tek posle suočavanja s ovom istinom možemo da pričamo o tome šta bi nova vlada najpre trebalo i da učini. Još važnije, iz ove istine postalo bi jasno i ono što vlada neće ili ne može da učini, ni odmah, a najverovatnije ni za sto godina. Zašto kasnije lupati glavu o tome kako nešto nije urađeno, promenjeno, poboljšano, ako već sada može jasno da se kaže: to i to nemojte od nas ni očekivati. A kada bi ta istina koja mora da dođe pre svega bila pozitivna – odnosno ako hoćemo da maštamo – vlada bi tek onda mogla da povuče i neki pravi potez. Nešto što nije usmereno na kratkoročnu dobit za neke, već na dugoročnu korist za sve. Neki od onih hrabrih poteza koji nisu sladunjava i rastegljiva populistička obećanja iz predizborne kampanje i za koje postoji opasnost da ih većina danas ne razume, ali koji mogu da vode ka podizanju ukupnog sistema vrednosti u društvu kojim se upravlja. Namerno ne želim ništa da konkretizujem. U nekom, opet metaforičnom smislu, bilo bi to: slikati se danas sa nekim ko će tek za pet godina biti prvi na svetu.

A zašto nemam iluziju o tome da će nova vlada istinom početi svoj mandat? Zato što se to nikada nije dogodilo, pa neće ni sada. Ali i zato što pamtim reči Duška Radovića, a on je davno rekao da ljudi znaju da nije dobro govoriti istinu, ako se živi od onoga šta se govori.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---