---

Pretnja "ekonomskim" ukidanjem ili redukovanjem vozova između Beograda i Zagreba liči na vežbu iz sado-mazo neoliberalizma za male, sjebane periferijske nacije

Kad sam prvi put posle ratova išao u Zagreb, putovao sam vozom. Bila je godina 2001, prošlo je tačno onih Krležinih "deset krvavih godina" od mog prethodnog prolaska tom trasom čiju sam svaku etapu znao napamet, i znao bih je do dan-danas sve i da više nikada nisam prošao tuda, zagledan u sremsku i slavonsku ravnicu sa prozora kloparave šklopocije. Od tada je, eto, prošla još jedna decenija, pa i nešto više, mada meni to izgleda "kao juče"; godine u miru i kakvoj-takvoj normalnosti prolaze drukčije, lakše i lepše, dok su se one devedesete vukle lepljivo i sporo, kao neka robija koja nikada neće isteći. Ili, uostalom, kao sam taj voz i vlak koji povezuje dva najveća centra "jugocivilizacije": ponegde možeš i hodati pored njega a da ti ne pobegne, toliko je to sporo, to jest, toliko je razvaljena i ta pruga (pre svega kroz Srbiju) i sve što ona povezuje i simbolizuje.

Zato su, kanda, mnogi postepeno odustajali od vozovlaka i prelazili u autobuse: jeste skuplje ali je, brate mili, znatno brže. Nemaš utisak da je neko rešio da te vremeplovom vrati u tehnološku i svaku drugu prošlost. Hm, prošlost? Ta, pre samo dvadeset i koju godinu, tom se prugom putovalo mnogo brže nego sada! I to nikako ne samo zbog nepostojanja graničnog prelaza. Uostalom, nisu slučajno Sava express i Matoš express nešto kao opšta mesta "jugonostalgičnog" diskursa, to jest njegove kičmene BG-ZG podvarijante.

Ipak, kako god okreneš, ta železnička veza SHS transverzalom bila je važan kamenčić u građenju mozaika iznova stečene normalnosti u našim životima. Pruge i putevi svugde, pa tako i među južnim Slovenima, valjda postoje zato da bi se njima putovalo, a ne da negde tamo, na nekoj tački u prostoru, stoji mrgodni uniformisani baja i pokazuje ti rukom da Dalje Nećeš Moći i da se izvoliš vratiti onamo odakle si nadobudno krenuo.

Sada je, kako novine pišu, taj pružni post-YU romantizam ozbiljno ugrožen. Razlozi nisu političke (fuj to, to smo ostavili u mračnoj prošlosti...) nego "striktno ekonomske" naravi. Ovo, naravno, samo ukoliko ste i dalje toliko naivni da pokorno verujete da svaka ekonomska stvarca nije ujedno i politička (makar i po svojim kolateralnim posledicama), kao i obrnuto. Neću vas zamarati detaljima, suština je u ovome: Hrvatske železnice traže od srpskih (ali i bosanskohercegovačkih) izvesnu, ne baš naivnu, sumu novca za održavanje tih tranzitnih linija kroz Hrvatsku ubuduće, to jest od decembra 2012. Ove odvraćaju da je to kodža novca, i da nemaju oklen to da plate. Ako tih para ne bude, linije će biti ukinute ili znatno redukovane. BiH bi mogla sasvim ostati bez železničke veze sa srednjom i zapadnom Evropom (o tome piše Muharem Bazdulj u Oslobođenju), a od sadašnjih pet kompozicija dnevno koje iz Beograda preko Zagreba voze ka Sloveniji, Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, ostale bi u najboljem slučaju dve. Dakle – tek toliko da nije baš likvidirano.

Ne čini li vam se da je ovo prilično bizarno zatvaranje jednog dvadesetogodišnjeg kruga? Godine 1991. normalan protok ljudi i prirodnu slobodu kretanja (a za koju su, k vragu, potrebna i sredstva kretanja, ne?!) zaustavila je "politika", nacionalizam, rat... nazovimo to kako želimo, u osnovi je to bila revija razloga iz fundusa "balkanističkog diskursa" o tribalnim potkontinentalnim divljacima koji, je li, samo umeju da se mrze i ubijaju, i da na svakih par desetina kilometara nadžedže neku novu kočopernu državicu, krajnje neraspoloženu prema bilo kakvom vršljanju kroz njenu teritoriju. Danas, tako evo ispada, vozove i vlakove između naših Ovde i naših Tamo ukida "ekonomska logika", dakle, nešto što u simboličkom poretku stvari zvuči kao nešto krajnje racionalno, kao samo oličenje Čistog Računa, i utoliko vrednosno posve suprotno mitologizovanim "balkanskim strastima". Nisam od onih koji ljube, cene i upražnjavaju pomodni levičarstvujući žargon, onaj koji kad hoće da nešto najstrašnije opljune i zapljune kaže da je to "neoliberalizam", ali ovo pomalo otužno i vrlo deprimirajuće pružarenje s kalkulatorom koje bi moglo da nas vrati gotovo na stanje iz ratne 1993, fakat liči na vežbu iz sado-mazo neoliberalizma za male, sjebane periferijske nacije, za netalentovane, ali uporne štrebere loše provarenih ideja iz Velikog Sveta.

Pa dobro, Pančiću, ali šta predlažeš i ko će to da plati? I nisi li, uostalom, i ti sam (uglavnom) napustio taj vozovlak nad kojim sad cmizdriš? Da, naravno, ali posao onih koji su plaćeni za to jeste da me u taj voz vrate, a ne da ukidaju samu mogućnost da do toga dođe... Može li se to uraditi na "čisto ekonomskim osnovama"? Daleko sam od stručnjaka za ekonomiju, ali nešto čisto sumnjam. Železnica je, manje-više svugde u Evropi, ne samo stvar neposrednog ekonomskog računa (direktne "isplativosti" svakog vida transporta) nego je stvar bazične infrastrukture, isto kao i, recimo, javni gradski prevoz, vodovod i kanalizacija. Zato su cene prevoza subvencionisane (u neku ruku "neekonomske"), a same železnice u javnom ili državnom vlasništvu. Britanci su, recimo, privatizovali železnicu, i nisu se baš usrećili, milo rečeno. Kad vam to kaže neko koga naporni neolevičaroidi rutinski optužuju za "neoliberalizam", možda mu vredi verovati...

Veze među državama, narodima i gradovima nikada nisu samo ekonomsko pitanje; kako one "simboličke" veze, poput recimo kulturnih, tako i one doslovne, fizičke, saobraćajne. One su uvek i stvar politike, i to ne u nekom otuđujućem, nego u najboljem mogućem smislu: politike kao opredmećenja volje da se učini nešto od opšte koristi. Jeste, to uvek i nešto košta i žulja Računovodstvene Umove, ali pre ili kasnije se pokaže da je svaka druga varijanta življenja mnogo, mnogo skuplja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---