Srbija u Londonu 2012. >

Čekajući medalje

Srpski olimpijski tim otputovao je u London uz pritajene nade da će se sa Igara vratiti sa ponekom medaljom oko vrata

Na prijemu organizovanom u čast srpskih olimpijaca u zgradi predsedništva Srbije jedan od najpoznatijih srpskih sportista, Vanja Udovičić, kapiten vaterpolo tima, malo se zbunio kada je pokušao da metaforom objasni šta će biti u Londonu ovoga leta.

Sportisti Srbije, obučeni u trenerke, stajali su iza Udovičića dok je on, zahvaljujući predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, koji je organizovao ovaj prijem, rekao da se nada da će uz pomoć "pančevačke omorike" lov na medalje biti plodan.

Pre njegovog govora svima su podeljene amajlije u vidu priveska u obliku Pančićeve omorike, valjda simbola srbijanske posebnosti što bi u toj ravni trebalo dodatno da poveže i ujedini srpske sportiste na Igrama u Londonu.

Nekoliko dana pre toga, jedan bivši osvajač zlatne medalje na Igrama u Los Anđelesu 1984. godine u dresu jugoslovenske reprezentacije, Veselin Vuković, sada trener srpskog rukometnog tima, objašnjavao je svojim igračima da je olimpijada period između Igara – tim ne ide na Olimpijadu nego na Olimpijske igre, bio je precizan učitelj Vuković.

Između ovih simboličkih radnji postavljenih ipak u nacionalni kontekst jer se na Igrama brani čast države i jezičkih nedoumica oko toga šta se i kako naziva, nalaze se srpski sportisti, njih 115, koji će "slavu Srbije pronositi" naredne tri nedelje.

Od najstarijih Jasne Šekarić i Dragutina Topića, pa do najmlađih tekvondista i plivača, svi oni zajedno biće tačka na koju će se fokusirati milioni u Srbiji i koji će gledajući celodnevne prenose takmičenja pokušavati da u svoj život ubace malo dobrih osećanja i malo priča o uspehu i o tome kako je moguće čak i u ovako ruiniranoj sredini napraviti rezultat koji je svetski relevantan.

Srpski sportisti odlaze na Igre koje neće biti najveće i najskuplje, jer su takve bile u Pekingu pre četiri godine, i koje će biti održane u atmosferi opšte svetske krize u kojoj se preispituje i svrsishodnost organizovanja ovako mamutskog događaja. O tome gde će se održavati takmičenja i kako je sve napravljeno bilo je bezbroj priča: čini se da je najzanimljivije to da će mnoga borilišta posle igara biti demontirana i da će nešto od ovoga što je napravljeno za London biti prosleđeno organizatorima narednih Igara u Brazilu. U Londonu neće biti zadivljenosti pred arhitektonskim čudima pripremljenim samo za Igre pa će ipak glavni događaj biti ono što će raditi sportisti na brojnim borilištima.

Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, u jednom intervjuu dve nedelje pred početak takmičenja kaže da bismo mogli da očekujemo desetak medalja, što bi bila neverovatna žetva:

"Ovaj zaključak baziram na činjenici da imamo bar deset sportista i timova koji imaju rezultate koji su u četiri najbolja na svetu", objasnio je Divac.

S druge strane, neki svetski specijalizovani časopisi procenjuju šanse srpskog olimpijskog tima malo skromnije: od dve do pet medalja. Kada pogledamo ko je učesnik to izgleda realno: vaterpolisti su kandidati za zlato, kao i Novak Đoković; strelci tradicionalno "donose medalje", a može da se dogodi da i odbojkaši i odbojkašice, kao i rukometaši, pokušaju da dođu u situaciju da se bore za medalje; možda neko od veslača i kajakaša takođe, možda teniski dubl, možda Milorad Čavić...

Iako se u domaćim medijima sporadično pojave naslovi tipa "Idem na zlato" izgleda da još uvek nema nekog velikog pritiska i to je dobro jer će olakšati život sportistima. Predstavljaju nas oni koji su u prethodne četiri godine dobacili do olimpijske norme i s obzirom na veličinu države, način na koji je sport ovde organizovan i koliko se novca ulaže u ove što su otišli na Igre, to je broj za poštovanje i svi treba da budu ponosni na njih, ako je sport uopšte nešto na šta treba biti ponosan. Za razliku od drugih takmičenja, Olimpijske igre jesu najznačajnije u životu jednog takmičara, osim ako nije fudbaler, pa je svaka olimpijska medalja nešto najveće u karijeri. I danas se priča o medalji Frana Mihalića koju je ovaj atletičar osvojio pre 60 godina kao o fantastičnom uspehu ili onoj u bacanju kladiva, kojom je u Londonu 1948. osvojio Ivan Gubijan.

Kada pominjemo atletiku, poslednji rezultati na Evropskom prvenstvu, medalje koje su osvojili Emir Bekić i Asmir Kolašinac podigli su malo prag očekivanja javnosti koja će sada gledati atletiku sa malo više strasti jer se može dogoditi da imamo više takmičara u finalnim rundama. Ipak, treba biti realan: teško je verovati da će se neki od srpskih atletičara umešati u borbu za medalju, ali će biti dovoljno ako budu u nivou svojih najboljih rezultata.

Isti je slučaj sa odbojkašima i odbojkašicama koji dolaze sa titulama evropskih prvaka, ali to nije garancija niti bi trebalo očekivati da će se ti timovi boriti u samoj završnici na igrama u Londonu. Ako budu imali sreće i ako budu igrali na apsolutno najvišem nivou mogli bi da preskoče četvrtfinale. Isti je slučaj sa rukometnom reprezentacijom koju predvodi sa klupe pomenuti Vuković koji će svojim igračima znati sve da objasni o atmosferi i značaju Igara, ali je pitanje da li tim može da ponovi neke od najboljih igara sa zimskog prvenstva Evrope u Beogradu kada su dobacili do srebra.

Opet, vaterpolistima je ovo ogromna prilika da zaokruže ciklus jer je samo olimpijsko zlato nedostajuće u "nisci bisera". Oni su favoriti na turniru i ako ne bude neke sudijske ujdurme koju gledalac i ne može da primeti ili ako ne bude svađe u timu kao na prošlim Igrama kada je sadašnji predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić dobio batine od tadašnjeg golmana Denisa Šefika, imaju velike šanse da konačno osvoje zlatnu medalju.

Onaj koji nije bio na prijemu kod predsednika Nikolića, Novak Đoković, nosiće srpsku zastavu na otvaranju Igara i cela će nacija rezervisati termine pored TV-a u trenucima kada on bude igrao svoj drugi Vimbldon ove godine. Na pravom turniru ga je pobedio Rodžer Federer koji nakon odustajanja Rafaela Nadala važi za prvog favorita, ali to je drugačiji kontekst i moguća su različita iznenađenja. Novak ima šansu da se pobedom vrati na tron i ojača svoje mesto među velikanima sporta ako bude mogao da igra na način sa početka ove sezone.

Ma koliko to želele, Jelena Janković i Ana Ivanović nemaju neke šanse da se nađu u završnici turnira, ali ako se to ipak dogodi imaće iza sebe ogromnu podršku čitave nacije.

Od Milorada Čavića će svi očekivati da ovoga puta sa većom razlikom pobedi Majkla Felpsa pa da njegova pobeda ne bude dovedena u pitanje, ali nije izvesno da će do tog okršaja uopšte doći. Ipak, on je takođe bio miljenik nacije u jednom trenutku i mnogo sveta će sedeti uz ekran tih pedesetak sekundi dok se on bude takmičio. Za ostale plivače je neizvesno: pokazalo se da u Srbiji, zemlji bez mora i bazena, ima dosta značajnih talenata, ali to ne znači da od njih možemo da očekujemo medalje na OI.

U finalu će se sigurno naći i članovi streljačke selekcije, a od Zorane Arunović svi nekako priželjkuju medalju. Dvostruka svetska i četvorostruka evropska prvakinja, ova takmičarka SK "Crvena zvezda" jeste neko od kod se očekuje da nasledi tradiciju Jasne Šekarić. Ona je svesna toga, pa je i na svom tviter nalogu napisala da očekuje da bude i olimpijska šampionka.

Ako osvoje 2 ili 22 medalje naši najbolji sportisti neće promeniti stanje u srpskom sportu, koje je refleks opšteg stanja u Srbiji, a koje se najkraće može opisati kao nepostojanje sistema: ni sistema "uzgoja" sportista, ni sistema organizacije takmičenja. Mnogi će se pozivati na nedostatak novca, ali to nije ključni problem: naši najbolji takmičari se ne pojavljuju kao posledica nekog planskog rada, bilo u pojedinačnim bilo u kolektivnim sportovima, oni su i dalje čist incident. Čini se da samo odbojka i vaterpolo demantuju ovakav stav jer tamo postoji neka vrsta kontinuiteta pa oni koji nastupaju za reprezentaciju znaju šta je to i kako se tu radi. U drugim sportovima vidimo atletičare kojima se obećavaju tartan staze posle svake osvojene medalje a trče po bogazama, slušamo plivače koji su zahvalni što su imali bar mali bazen sa odgovarajućom vodom i u pristojnom terminu za trening, i tako dalje.

Olimpijski komitet, ministarstvo sporta i fantomski Sportski savez ništa temeljno nisu uradili u poslednjih dvanaest godina da bi srpski sport, tamo gde je moguće, bio sistemski uređen. Naprotiv, izgleda da su samo dodatno doprineli "privatizaciji" sporta pa sada nemamo klubove nego imamo skupe kampove, a školske sale se iznajmljuju za mali fudbal umesto da u njima treniraju školski klubovi. O kriminalu, huliganima i političarima u sportu bilo je i previše reči.

Neka Igre počnu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---