Nadzor nad službama bezbednosti >

Prepakivanje Udbe, i novi Leka

Treba li svaki put kad neko napravi vladu u Srbiji donositi nove zakone, sve ne bi li se tajne službe stavile isključivo pod kontrolu vladajuće koalicije? To da je značaj policije i službi bezbednosti u Srbiji tradicionalno precenjen političkoj klasi ne znači ništa: oni bi da budu sigurni, za svaki slučaj. To je porazno za demokratiju i politički život, ali je i dalje neizbežno – ko zna dokle

Kad budete u četvrtak otvorili ove novine, Vlada Ivice Dačića i njegovih koalicionih partnera (SNS, URS itd.) sedeće i odlučivaće o novom direktoru Bezbednosno informativne agencije. To što Saši Vukadinoviću petogodišnji mandat još nije sasvim iscurio, nije bitno; u BIA su od maja svesni da im sledi novi direktor – ko god pobedio i sastavio vladu. Favorit po medijima je Nebojša Rodić, generalni sekretar Predsednika Nikolića. I to je svejedno: koga god doveli, biće provereno njihov; nije Udba mačji kašalj. Taj g. Rodić možda i nije loš izbor – ako je o njemu reč, jer se čuje da je bio upetljan u krađu glasova 1996, što bi moglo značiti da je pouzdan, da zna koliko je sati i otkud vetar duva i da neće imati kojekakve nepotrebne ideje. To je kadrovsko rešenje, dakle, manje značajno od nečeg drugog što se usput događa; to može svako, a Aleksandar Vučić već je svečano obećao da će novi Direktor biti "odličan pravnik", iz čega – kaže on – sledi da će kao pravnik voditi računa o zaštiti ljudskih prava itd. Dobro, kad on kaže.

ISPUNJAVANJE SNOVA: Srbija se, međutim, ovde suočava sa jednim drugim problemom, većim od toga ko će biti Direktor čega. Tu se treba vratiti malo unatrag, u veselu istoriju Srbije. Demokratska je stranka u svojoj aroganciji, sve u veri da će na vlasti biti doveka, bila rešila da napravi onaj njihov zlosretni Savet za nacionalnu bezbednost, ne naučivši ništa iz sudbine onog Đinđićevog Saveta za državnu bezbednost iz koga su sve ključne informacije curile pravo u Zemun i Legiji Ulemeku. Nije ovde reč o kadrovskoj politici, mada su imali sve razloge da ne veruju Bracanoviću; ovde je reč o Ustavu, zakonima i državnoj bezbednosti na najvišem nivou javnog interesa. Uredne države jako vode računa da ne stavljaju sva bezbednosna jaja u istu korpu, što je princip koji je kod nas nepoznat. Te stvari drže se odvojeno: unutrašnja bezbednost je jedno, vojna drugo, a spoljna treće. Još urednije države izdvajaju agencije za elektronski nadzor i špijunažu kao posebna tela pod vladinom kontrolom, izvan postojeće strukture službi (NSA u SAD, GSHQ u Britaniji itd.), pa kome nešto treba, neka izvoli ispostaviti obrazložen zahtev. U ovoj situaciji koju imamo, BIA (i Vojska, ali u ograničenijem obimu) slušaju koga hoće; bez propisnih sudskih rešenja itd; to se dade naslutiti iz podataka koji su nedavno izašli u javnost.

Najveći paradoks u Srbiji (i SRJ pre toga, još od Miloševića) je da je Ministarstvo spoljnih poslova zaobiđeno ili zanemareno u toj strukturi moći. Nema strategije bezbednosti i odbrane bez procene pretnje koja je bez Ministarstva spoljnih poslova nemoguća. To je Ministarstvo nekada imalo jako dobru spoljnu obaveštajnu službu SID (Služba za informacije i dokumentaciju), ali je ta Služba praktično ukinuta i usisana u Udbu Miloševića, Stanišića i Radomira Markovića. Tako sada imamo ono što nije dobro: jednu Agenciju (BIA) koja obuhvata i unutrašnju bezbednost i spoljni obaveštajni rad; kao da nisu ništa naučili od reformi KGB-a i iz iskustva Državne bezbednosti iz najgorih vremena. Iako je bilo poluglasnih nagoveštaja iz BIA da će se spoljni obaveštajni rad izdvojiti u neku posebnu službu ili agenciju, to se nije desilo do sada.

A sada imamo sledeću situaciju: bivši Šešeljevi radikali, doduše okupani u evropskom koritu, ali još tuknu na isto, dobili su Predsednika i Vladu i sve što su ikada u svojim vlažnim snovima snevali. Prvo što im je palo na pamet – a tu se ne razlikuju od drugih stranaka – bilo je da stave nogu na službe bezbednosti. Policijom neka se bavi koalicioni pobednik Dačić, to je ionako navikao, ali prisluškivanja, dosijei, prljav veš, to blago iz bajki – to ide njima. Tako je odmah napravljena izmena dosadašnjeg Tadićevog zakona, inače ustavno sumnjivog, pa je to skrojeno za Aleksandra Vučića koji će, osim što je ministar odbrane i prvi potpredsednik vlade, biti još i "koordinator" bezbednosnih službi. Tako smo zakon krojen za Mikija Rakića prekrojili za Acu Vučića, ali sa većim ovlašćenjima – što je i bilo za očekivanje. Miki je bio tek "sekretar"; Aca je "koordinator", što po do sada ponuđenim objašnjenjima znači da daje zadatke, zavodi akcije, nadzire rad itd. svih službi: BIA, VBA i VOA (kolikogod ove vojne bile zanemarljive, nikad se ne zna: koga su zmije ujedale...). Tako smo na samome vrhu države, milostivo odobreno od Predsednika lično, stekli nešto zabrinjavajuće nalik na onu Oznu iz 1945. koja je obuhvatala sve poslove iz oblasti svake vrste bezbednosti, da bi se drugovi komunisti na vreme dozvali pameti i razdvojili je na KOS i Udbu, a od KNOJ-a napravili miliciju i SUP (SID tek nešto kasnije). Ni Milošević nije bio daleko od te ideje: već je bio skontao da napravi Ministarstvo državne bezbednosti (odatle termin "resor" za Državnu i za Javnu bezbednost) i da usisa i vojne službe, ali mu nije uspelo zbog unutrašnjih otpora (pre svega RDB, ali i Uprave bezbednosti Vojske).

NOVI LEKA: Tako se sada Aleksandar Vučić nalazi u situaciji da odoleva nemalom iskušenju – da bude novi Leka (zvani Marko) Ranković. Ne formalno, ali neformalne su mogućnosti poprilične: to omogućava iskustvo iz vremena Jovice Stanišića, Radomira Markovića, Rada Bulatovića, ali i Tadićevog tima s Mikijem Rakićem. Da bi bili sasvim sigurni, prekršili su i osnovno pravilo parlamentarne pristojnosti i na čelo Odbora za bezbednost postavili svoju poslanicu, umesto nekoga iz opozicije. Nije da je taj Odbor ikada bilo šta značio (mnogo će vode proteći Dunavom i Savom dok se to ne desi), ali ipak: treba se držati nekih formalnosti i etikecije, na šta radikali nisu navikli, sve i kad se proevrope.

Šta sada možemo da očekujemo? Pre svega njuškanje za skandaloznim podacima iz arhiva BIA, a radi dopunskog kompromitovanja i mogućih "operativnih kombinacija" (službeni žargon) prema političkim protivnicima. Zatim – i neizbežno – kadrovske poteze u smislu postavljanja svojih ljudi ili simpatizera na ključna mesta. To su radili svi; zašto ne bi i ovi? Šta god oni pričali o "revanšizmu", znamo mi njih; uostalom, reč je "pragmatičnoj politici" koja savršeno odgovara ambicioznim tehnokratama unutar Agencije. Tako se, uzgred rečeno, u nedogled nastavlja nedodirljivi status Službe koja treba svima iz podjednako nečasnih razloga; bezbednost države i javni interes tu su od sporednog značaja, jer se Služba beskonačno perpetuira sve dok je u stanju da dokaže da je neophodna za održanje fikcije "državne bezbednosti". Kad bi sutra rasterali sve zaposlene i zatvorili dućan – da li bi država bila manje bezbedna?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---