Koordinacija rada službi

Donedavno u Srbiji nije, a pre toga ni u SRJ, ni u SCG, postojalo jedinstveno telo koje bi koordiniralo i operativno usklađivalo rad službi bezbednosti. Usvajanjem Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, krajem 2007. godine, kao i formiranjem Savet za nacionalnu bezbednost, taj problem je normativno prevaziđen. Savet za nacionalnu bezbednost je zadužen da koordinira i usmerava rad službi bezbednosti.

Članovi Saveta su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministri odbrane, unutrašnjih poslova i pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i direktori službi bezbednosti. Sednice Saveta održavaju se po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca.

Sednicama Saveta predsedava predsednik Republike, koji i potpisuje zaključke i druge akte koje Savet usvoji. Osim koordinacije i usmeravanja službi, ovo telo nadležno je i za njihovu kontrolu. Pored tog tela, istim Zakonom obrazovan je i Biro za koordinaciju. On operativno usklađuje rad službi bezbednosti i izvršava zaključke Saveta za nacionalnu bezbednost, a čine ga direktori službi i sekretar Saveta. U radu Biroa mogu učestvovati i predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, direktor policije i načelnici uprava policije, Republički javni tužilac, direktor Uprave carina, kao i rukovodioci drugih državnih organa, organizacija i institucija.

Posebne mere i ovlašćenja

Dve službe bezbednosti - BIA i VBA - imaju pravo na primenu mera tajnog prikupljanja podataka, kojima se privremeno ograničavaju pojedina ljudska prava i slobode. Tako, na primer, direktor BIA ima zakonsko pravo da naloži mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja, ali mu je za to potrebna pismena saglasnost predsednika Vrhovnog suda Srbije ili ovlašćenog sudije tog suda. Odobrene mere mogu se primenjivati najduže šest meseci, a na osnovu novog predloga direktora Agencije mogu se produžiti još jedanput najduže za šest meseci.

U slučaju VBA, za tajni nadzor nad komunikacijama, kao i za tajni nadzor, odnosno za praćenje i prismotru lica uz korišćenje tehničkih sredstava za dokumentovanje, potrebno je imati prethodnu pismenu saglasnost istražnog sudije nadležnog suda.

Obe službe imaju pravo da u svom radu koriste mere tajnog prikupljanja dokumenata i prodora u grupe, kao i da koriste tajne saradnike i lažne identitete. Takođe, ove službe imaju pravo da primenjuju posebna ovlašćenja prema Zakonu o krivičnom postupku. U te mere spadaju nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima, kao i optička snimanja lica. Zakonom je propisan postupak davanja odobrenja za primenu mera tajnog prikupljanja podataka, te su utvrđena krivična dela povodom kojih se takve mere mogu preduzeti.

Pod posebnim merama i ovlašćenjima najčešće se podrazumevaju mere tajnog prikupljanja podataka kojima se privremeno ograničavaju pojedina ljudska prava i slobode. Na primer:

1. tajni nadzor telekomunikacionih usluga, delatnosti i prometa: a) tajni nadzor sadržaja komunikacija b) tajni nadzor podataka o telekomunikacionom prometu c) tajni nadzor lokacije korisnika d) tajni nadzor međunarodnih telekomunikacionih veza

2. tajni nadzor poštanskih i drugih pošiljaka

3. tajni nadzor i tehničko snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta

4. tajni pretres prebivališta osumnjičenog/ih

5. tajno praćenje i motrenje osoba na otvorenom prostoru i javnim mestima

6. tajno tehničko snimanje osoba na otvorenom prostoru i javnim mestima

7. tajni otkup dokumenata i predmeta.

Kada su ove mere u pitanju pravi se razlika između onih koje predstavljaju blaži oblik kršenja ljudskih prava i onih koje predstavljaju teži oblik njihovog kršenja, te je za primenu ovih poslednjih najčešće potrebno prethodno dobiti pismenu sudsku saglasnost.

Mere mogu trajati tri meseca uz mogućnost produženja za još tri meseca. Ovaj Zakon, takođe, ovlašćuje BIA da za krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala može, osim prethodno navedenih mera, koristiti još i mere pružanja simulovanih poslovnih usluga, sklapanja simulovanih pravnih poslova, kontrole poslovanja određenih lica i angažovanje prikrivenog islednika. U ovom slučaju sud odobrava primenu rečenih mera na šest meseci, a one se mogu produžiti najviše dva puta, i to u trajanju po tri meseca.

Demokratska kontrola i nadzor

Demokratsku civilnu kontrolu i nadzor nad radom službi bezbednosti u stabilnim demokratskim porecima najčešće obavljaju parlament, izvršna vlast, sudski organi, saveti za nacionalnu bezbednost, revizorski uredi, ombudsman i institucije građanskog društva - nevladine organizacije, mediji i javnost. Od svih pomenutih institucija, parlament ima, zajedno sa svojim odborima za bezbednosna pitanja ili specijalizovanim kontrolnim telima, centralnu ulogu u kontroli i nadzoru nad radom službi bezbednosti u svim zemljama.

U Srbiji je Ustavom od 2006. godine utvrđeno da Narodna skupština nadzire rad službi bezbednosti (član 99) i ona taj nadzor ostvaruje neposredno i posredstvom svog Odbora za odbranu i bezbednost.

Narodna skupština usvaja zakone i strategijska dokumenta (Strategija nacionalne bezbednosti) kojima se normativno uređuje i usmerava rad službi bezbednosti, odobravaju budžetska sredstva za njihov rad i raspolaže drugim parlamentarnim sredstvima za vršenje nadzora.

Prema Zakonu o BIA, direktor te službe u obavezi je da dva puta godišnje Skupštini, odnosno Odboru i Vladi, podnese izveštaj o radu Agencije i o stanju bezbednosti u Srbiji. Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije detaljno uređuje nadzorna ovlašćenja nadležnog Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine.

Odbor nadzire: ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti; usklađenost rada službi bezbednosti sa Strategijom nacionalne bezbednosti, Strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Republike Srbije; poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, kao i zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad.

Uz to, Odbor razmatra i usvaja izveštaje o radu službi bezbednosti; razmatra predloge zakona, drugih propisa i opštih akata iz nadležnosti službi bezbednosti; razmatra predloge, peticije i predstavke građana upućene Narodnoj skupštini u vezi sa radom službi bezbednosti; pokreće inicijative i podnosi predloge zakona iz nadležnosti službi; utvrđuje činjenice o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu službi i njihovih pripadnika i o tome donosi zaključke i izveštava Narodnu skupštinu o svojim zaključcima i predlozima. Takođe, Odbor ima pravo da izvrši neposredni nadzor nad radom službi bezbednosti, a direktori službi dužni su da tom prilikom njegovim članovima omoguće pristup u prostorije službe, dozvole uvid u dokumentaciju, pruže podatke i informacije o radu službi i odgovore na njihova pitanja.

Članovima Odbora nisu na raspolaganju podaci koji bi mogli da ugroze operacije koje su u toku, podaci o identitetu službenika sa prikrivenim identitetom, saradnika službi bezbednosti i trećih lica kojima bi otkrivanje podataka moglo da škodi, podaci o metodama pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera, podaci i informacije koje su pribavljene razmenom sa stranim službama i međunarodnim organizacijama, kao ni tajni podaci i informacije drugih državnih organa u posedu službi.

Ne postoje jasni kriterijumi za određivanje nivoa tajnosti dokumenata koji nastaju u radu službi bezbednosti, postupak njihove klasifikacije i deklasifikacije, izdavanje sertifikata za pristup klasifikovanim podacima, ali i na propisane kazne za odavanje tajne. S tim u vezi, članovi Odbora ne znaju koje informacije imaju pravo da traže i dobiju od službi, a ovaj bi problem trebalo da bude prevaziđen hitnim usvajanjem Zakona o zaštiti tajnosti podataka. Drugi problem sa kojim se Odbor suočava jeste njegova relativna brojnost i široka nadležnost. Naime, Odbor pokriva celokupni sektor bezbednosti, što od njegovih članova zaheva da poseduju stručna znanja o službama bezbednosti, vojsci i policiji. Taj problem još više dolazi do izražaja kada se na umu ima to da je jedan poslanik istovremeno član više različitih skupštinskih odbora. Zbog ovoga poslanici ne mogu efikasno obavljati svoj posao u odborima. Pored Odbora nadležnog za bezbednost i Odbor za finansije, time što kontroliše zakonitost trošenja budžeta, nadzire i kontroliše rad službi bezbednosti.

Pored Narodne skupštine i Saveta za nacionalnu bezbednost, značajno mesto u kontroli službi bezbednosti ima i Vlada. Ona postavlja direktore i druge funkcionere službi bezbednosti i ima pravo da ih razreši dužnosti onda kada nije zadovoljna njihovim radom.

Takođe, Vlada ima u odnosu na službe korpus funkcionalnih, organizacionih i personalnih ovlašćenja, koja inače karakterišu njene odnose sa organima državne uprave, uključujući u to i pravo da usklađuje i usmerava njihov rad i poništava njihove nezakonite akte. S obzirom na različit status BIA (koja je posebna republička organizacija) i vojnih službi (koje su u sastavu Ministarstva odbrane), BIA se nalazi pod neposrednom kontrolom Vlade, dok su vojne službe pod neposrednom kontrolom ministra odbrane, a potom i Vlade.

U skladu s tim, ministar odbrane ima niz ovlašćenja u odnosu na vojne službe bezbednosti i pred Vladom ima odgovornost za njihov rad. Sudska kontrola se zasniva najpre na kontroli zakonitosti mera tajnog prikupljanja podataka, odnosno ostvaruje se time što službe bezbednosti za njihovu zakonsku upotrebu moraju Bezbednosno-obaveštajne službe Republike Srbije dobiti pismenu sudsku saglasnost. Takođe, sudovi su nadležni da odlučuju o zakonitosti konačnih upravnih akata u upravnom sporu, o eventualnoj krivičnoj odgovornosti pripadnika službi, kao i o naknadi štete koju one nanesu građanima. Takve nadležnosti imaju okružni sudovi i Vrhovni sud Srbije.

Pored ovih organa, određenu ulogu u nadzoru nad radom službi bezbednosti imaju i nedavno formirane institucije - Zaštitnik građana (ombudsman), Poverenik za informacije od javnog značaja i Državna revizorska institucija.