Knjige >

Kako čitati Žižeka

ivan milenković

Na Slavoja Žižeka navučen je silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti? Jedan od odgovora na ovo pitanje jeste da Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo

Slavoj Žižek je poput kesica kafe na kojima piše "4 u 1" (ili "5 u 1", ili "6 u 1"...), pa kad se sadržaj kesice pomeša sa vrelom vodom dobijamo pivljiv i popularan napitak koji se može konzumirati bez veće opasnosti od bilo čega, računajući i to da bismo mogli da se navučemo na nj. Osim što je na Žižeka navučen silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti?

Sastojci od kojih je sačinjen Žižek nisu nezanimljivi, premda je još zanimljivije kako se ti uzajamno isključujući identiteti uopšte drže na istom mestu. Žižekov komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči. Recimo na prvoj stranici knjige Kako čitati Lakana (Karpos 2012, odličan prevod sa engleskog Gorana Bojovića), gde Žižek lamentira nad pojavom čuvene crne knjige komunizma u kojoj se, na više od 600 stranica, uredno i hladno iznose brojevi ljudi pobijenih u komunizmu zato što su mislili drugačije, ili zato što su drugovi komunisti mislili da oni misle drugačije (cifre su, valja dodati, zastrašujuće). Šta i ko tu može imati išta protiv – osim ubica, razume se – potpuno je zagonetno. Još je zagonetnije kako Žižek dopušta sebi da se dvosmisleno poigrava užasom, sve draškajući niske strasti neodustajanjem od imena komunizma i insistirajući na njegovom neostvarenom potencijalu koji su, eto, drug Staljin i mangupi malo iskrivili. Kao da ne zna da ime nije nevino, ili da staljinizam nije istina komunizma, njegov najsjajniji, najrečitiji proizvod. Drugi Žižekov sastojak/identitet, u čvrstoj sprezi sa prvim, čini ga jednim od uspešnijih proizvoda liberalizma: bespoštedni kritičar sistema u koji se udobno smestio – pri čemu nikako da napusti ogavni zapad i emigrira na prijateljsku Kubu, ili da se izgubi u pravcu slobodarske severne Koreje – munjevito je shvatio pravila igre i đavolski dobro odigrao, pa već dvadesetak godina prodaje ideološke mošnice za bubrege udivljenom čitateljstvu s jedne i ne manje udivljenim pridržavaocima moći (univerziteti koji odlično plaćaju, televizije sa kojih se ne skida, novine u kojima objavljuje na radost tih novina) s druge strane. I tako dalje. Manje zlonamerni čitaoci Žižeka reći će da istina ne bira mesto sa kojeg će biti izrečena, ali da je ipak delotvornije da se istina čuje sa, šta-ti-ja-znam, Kolumbije, nego sa državnog univerziteta u Minsku. Ipak, dominantni njegov identitet jeste to što je Žižek odličan filozof. Knjiga Kako čitati Lakana, jedna od onih koje su zamišljene kao složeniji filozofski udžbenik, o tome nedvosmisleno svedoči.

Žižek se proslavio, pre svega, svojim tumačenjem Lakana, neprozirnog francuskog psihoanalitičara-filozofa. Lakan je bio cenjen u vrlo uskim krugovima filozofski obrazovanih psihoanalitičara i filozofa poststrukturalističke provenijencije. A onda se ukazao Žižek, izvrstan poznavalac klasične nemačke filozofije, i sumanutim i do tada neviđenim kopčama, ukrašenim odličnim stilom, humorom, drskošću, dinamikom protivakademskog gesta, spojio Hegela i Lakana. Lakan je, najednom, postao uzbudljiv i proziran, a Žižek je, potpomognut svojom harizmatskom neurotičnošću, stekao svetsku slavu. Knjiga Uzvišeni predmet ideologije, napisana krajem osamdesetih godina prošlog veka, verovatno je vrhunac Žižekove filozofije. Od tada on ne uspeva da proizvede nove ideje, ali prokleto dobro varira i prodaje stare. Utoliko u knjizi Kako čitati Lakana nećemo pronaći nijedan motiv koji, na ovaj ili onaj način, Žižek nije već izvarirao. Nema ni novih viceva, a posle kraćih pojmovnih izvođenja počinje zamorno smenjivanje već izgustiranih primera. Kada je o primerima reč, Žižek je savršeni antikantovac. U predgovoru Kritike čistog uma Kant je primetio da u toj knjizi nema primera koji bi, doduše, verovatno olakšali čitanje, što znači da bi knjiga bila deblja, ali bi se brže čitala. On je, dakle, odlučio da napiše tanju knjigu (svega 600 i kusur stranica) koja se, međutim, čita duže. To nije stvar puke odluke, već svojevrsne pojmovne strategije: čitajući Žižeka i oslanjajući se na primere, filozofija nam se čini prozirnom i lakom. Verujemo da razumemo, a da se nismo previše namučili. Problem je, međutim, što nas odsustvo napora da razumemo odvlači na sklizak teren: pojam je, što bi rekao Hegel, kost, a primeri su meso, što nikako nije isto. Rad pojma se ne može nadomestiti muzikom primera i prodornošću viceva. S druge strane, upravo ti primeri i ti vicevi pokazuju u kojoj meri sam Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo.

Gde je, međutim, u svemu tome Lakan? Lakan je Roršahova mrlja čija verodostojnost leži samo u njegovim tekstovima (da ne bude zabune: svaki veliki filozofski tekst je mrlja mastila iz koje izvlačimo ono što smo u stanju da u njoj vidimo), a Žižekov Lakan je tek jedan od bezbroj Lakana. Ključni lakanovski motivi, barem oni koje Žižek nalazi da su glavni, tu su – veliki Drugi, libido, Frojd, govorna greška, objekt malo a, simbolično i realno, uživanje i zadovoljstvo. Zavodljiva karakteristika Žižekovog filozofiranja, zavodljivija čak od duhovitih primera i viceva koji nam, naizgled, pojašnjavaju teško prozirno pojmovno tkanje (na nekim mestima, nažalost, čak stoje umesto njega), jeste što Žižek neretko napravi korak dalje u odnosu na nekakva očekivanja. Taman pomislimo da smo stvar "razumeli", kad usledi novi, najtemeljniji preokret. Recimo, ako je već dovoljno uzbudljivo i neobično što u mehanizmu simbolizacije realnog dolazi do preokreta odnosa realno–simbolično, odnosno neuroza nastaje ako nismo u stanju da simbolizujemo (pre)obilje realnih znakova, Žižek koji čita Lakana ide dalje i u samom simboličnom pronalazi rascep koji dodatno zamagljuje granicu između realnog i virtuelnog. Ne samo da simboličko prethodi realnom, što zvuči dovoljno blesavo, i ne samo da virtuelno deluje samo ukoliko je već realno (što znamo još od Deleza), već je virtuelno uslov mogućnosti realnog. I tako dalje.

Kako čitati Lakana veoma je dobra knjiga, a izvesna "nadrndanost" koja je pratila ovaj tekst možda je najbolja preporuka za čitanje. Rđave su knjige koje nikoga i ni zbog čega ne uspevaju da naljute.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST