Helikopter roditelji >

Posledica opšte regresije

 

"Helikopter roditelji" neprestano bdiju nad decom i, po potrebi, uskaču svaki put kad negde zaškripi, uklanjajući svaku prepreku pred kojom bi dete moglo da se nađe. Brojne studije pokazuju da ovakav pristup negativno utiče na razvoj osećaja odgovornosti kod dece, dok kod roditelja izaziva stalnu frustraciju, a često i depresiju, naročito kod majki

Rasprava koja se već duže vreme vodi u američkim medijima, poslednjih meseci stiže i do drugih delova sveta, pa i do Srbije. Ukratko, tema debate mogla bi se sažeti u tvrdnju da su deca sve razmaženija, a za to su krivi roditelji, odnosno, određeni tip roditeljstva. Termin "helikopter roditelj", podrugljiva je kovanica koja se prvi put pojavila još 1969. u knjizi dečjeg psihologa Haima Ginoa Između roditelja i tinejdžera, gde jedan tinejdžer kaže: "Majka nada mnom lebdi kao helikopter." Sa početkom XXI veka, ovaj termin je u široj upotrebi, kako bi se označila pojava roditelja koji neprestano bdiju nad decom i, po potrebi, uskaču svaki put kad negde zaškripi, uklanjajući svaku prepreku pred kojom bi dete moglo da se nađe. Posledice nisu bezazlene ni za roditelje ni za decu. Brojne studije pokazuju da ovakav pristup negativno utiče na razvoj osećaja odgovornosti kod dece, dok kod roditelja izaziva stalnu frustraciju, a često i depresiju, naročito kod majki.

Ova tema privukla je pažnju javnosti u Srbiji kada je portal Peščanik objavio prevod članka iz "Njujorkera", autorke Elizabet Kolbert: "Razmažena derišta".

Kolbertova počinje priču iskustvom Karoline Iskijerdo, antropološkinje sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, koja je provela nekoliko meseci sa Matsigenkama, plemenom iz peruanske Amazonije. Iskijerdo je odlučila da krene sa lokalnom porodicom na ekspediciju prikupljanja lišća niz reku Urubamba. Janira, članica druge porodice, pitala je da li može da im se pridruži. Tokom pet dana na reci, Janira je redovno čistila pesak sa ležaljki, pomagala u slaganju listova, lovila rakove, koje je zatim čistila, kuvala i služila ostalima. Janira "nije imala nikakve prohteve", prisećala se Iskijerdo kasnije. U svemu ovome ne bi bilo ničega neobičnog da Janira tada nije imala svega šest godina. Kolbertova dalje u svom članku navodi iskustvo Elinor Ouks, druge antropološkinje sa Kalifornijskog univerziteta. Dok je Inijero boravila u Amazonij, Oukse je regrutovala trideset dve porodice iz srednje klase za studiju o životu u Los Anđelesu u XXI veku. Snimajući porodice tokom svakodnevnih situacija, kao što je obedovanje, odlazak napolje, i sl., Ouks je prikupila popriličnu količinu snimaka osmogodišnjaka koji odbijaju da jedu jer im roditelji nisu postavili pribor za jelo, šestogodišnjaka Bena koji zahteva da mu otac veže pertle i Janirinih vršnjaka koje roditelji ne uspevaju da nateraju na kupanje. Iskijerdo i Ouks su napisale članak za "Ethos", žurnal Društva psiholoških antropologa, gde su opisale Janirino držanje na putovanju niz reku, i Benov razgovor sa ocem. "Poređenje ovih razvojnih priča zahteva definisanje odgovornosti u detinjstvu", napisale su.

Elizabet Kolbert se u članku u "Njujorkeru" poziva i na vlastito iskustvo: "Ne tako davno, u nadi da će naši sinovi postati malo više nalik Matsigenkama, moj muž i ja smo im poverili novi zadatak: da istovare kese sa namirnicama iz auta. Noseći dve ili tri kese, najmlađi sin, trinaestogodišnji Aron, pokušao je da preskoči baru. Začula sam tresak. Kad sam pokupila svu hranu koja je mogla da se spase iz molotovljevog koktela srče i soka od manga, shvatila sam da je Aronu potrebna druga, još važnija lekcija iz odgovornosti. Od sada će, pored unošenja namirnica u kuću, biti zadužen i za izbacivanje smeća. Na jednoj od svojih prvih ekspedicija, nije spustio poklopac na kanti, što je privuklo medveda. Narednog jutra, dok sam po dvorištu sakupljala zgužvane maramice, kutije od suvog grožđa pune mrava i izbalavljenu foliju, shvatila sam da nemam vremena da mi deca pomažu po kući."

Ouks i Iskijerdo primećuju, u svojoj studiji o razlikama u porodičnom životu plemena Matsigenka i stanovnika Los Anđelesa, koliko rano Matsigenke počinju da podstiču decu da budu od koristi. Mala deca redovno podgrevaju sebi hranu nad otvorenom vatrom, dok "trogodišnjaci često vežbaju kako da seku drva i travu mačetama i noževima". Kad napune šest-sedam godina, dečaci kreću sa ocem u lov i na pecanje, a devojčice uče kako da pomažu majkama u pripremanju hrane. Kao rezultat, Matsigenke već do puberteta savladaju većinu veština neophodnih za preživljavanje. Njihova spretnost podstiče samostalnost, koja dalje podstiče sposobnost – začarani krug koji traje do zrelog doba.

Nasuprot njima, zapadni roditelji sve više teže da budu neka vrsta servisa za vlastitu decu. Kolbertova primećuje da dečje sobe nikada nisu bile natrpanije igračkama i drugim stvarima, kao u poslednjih deceniju i po. Prve generacije dece vaspitavane po ovom obrascu već su izrasle u adolescente. Ekonomska kriza i recesija samo doprinose produžetku detinjstva, odnosno adolescencije i sve težem odvajanju već odrasle dece od roditelja. Pojedine studije čak pokazuju da većina tridesetogodišnjaka, koja se pod pritiskom recesije vratila u roditeljski dom, nema ništa protiv toga, naprotiv, smatraju da im je život sa roditeljima daleko udobniji od samostalnog. "Možda je naša večita adolescencija nešto sasvim suprotno: ne dokaz napretka, nego još jedan pokazatelj opšte regresije. Uvek je najlakše ne činiti ništa, kako u roditeljstvu, tako i u bankarstvu, javnom obrazovanju i zaštiti životne sredine. Nedostatak discipline ovih dana je vidljiv u praktično svakom domenu američkog društva. Zašto je to tako predstavlja mnogo veće pitanje, o kojem treba razmišljati dok iznosimo smeće i vezujemo svojoj deci pertle."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST