Moj muški život >

Preci

Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali, srpski vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše "Pozdrav iz Drača, srpsko Primorje". Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim "Kajzer Vilhelm" brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj svoje puške-manliherke

Svi imamo pretke, razume se, sve tamo do Adama i Eve. Ne umem da objasnim zašto me muški preci zanimaju više od ženskih u poslednje vreme. Odmah se čovek seti Maratonaca i Topalovića kod kojih žene nisu dugo trajale. Mojih se baka ne sećam, ali je zato mama potrajala onako lepo: 92 pune godine. Obojica dedova, međutim, bili su čudo od dedova. Pradedovi takođe, kad se setim šta sam o njima slušao. Od ženske strane dan-danas pamti se baba Sofija (mamina baba) iz Banata: nju se niko nikada nije usudio da zove "Sosa" ili "Sojka"; bila je do kraja Sofija i zmaj od žene, po svemu sudeći.

Ja sam, naime, Srbin sa dna kace i dete iz mešanog braka: majka Banaćanka, otac Piroćanac. Ta činjenica koju stalno objašnjavam raznim nacionalistima (uglavnom srpskim i hrvatskim) kanda ima neke veze sa ovim razmišljanjima. U Prvom svetskom ratu (koji su svi moji do 1991. zvali "onaj rat", za razliku od Drugog koji je bio samo "rat") moji su se dedovi borili u sukobljenim vojskama. Deda Nika, iz Banata, u austrougarskoj vojsci (73. temišvarska regimenta), a deda Slavko, Piroćanac, u srpskoj vojsci. Pritom je deda Slavko gore prošao, jer je morao da odvali i oba balkanska rata; jedva je između ta dva uspeo da napravi moga tatu. Bio je trećepozivac, rođen kao turski podanik, ali je bio i zajeban lik. Imam samo mutna sećanja iz detinjstva (umro je u dubokoj starosti 1956), ali je bio impresivna pojava: visok, jak, brkat i veliki lovac; kažu da je kurjake sa Stare planine po celu noć čekao u toru među ovcama i tamanio ih mauzerkom-kokinkom (kal. 10 mm) kao zečeve. U civilu je bio seljak i pomalo abadžija.

Deda Nika bio je banatski paor, ali i umetnički stolar-duborezac. Avgusta 1914. rastao se sa svojim bratom Kojom u izvesnom temišvarskom birtu, uz dogovor da će se tamo naći čim se rat završi. Prostrelio je sebi nogu da se spase srpskog fronta i završio na Soči, hvala lepo. Izvukao se kao sanitetski prevodilac, jer je objasnio da govori sve balkanske jezike; srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski – uz očekivani nemački i mađarski, ali i ciganski (romani); posle je i italijanski naučio od muke. Ljubi ga njegov unuk: svi u familiji su poligloti. Tamo oko Kobarida (Caporetto), našao je komadešku onog crnog, glatkog kamena na kome se najbolje oštre duborezačka dleta i strpao je u telećak, valjaće mu. Kad se rat završio, trebalo mu je mesec dana da se dokopa Temišvara u onom haosu; što peške, što na krovovima vagona. Brat Koja (stigavši upravo iz neke Galicije) čekao ga je u dogovorenom birtu već tri nedelje. Nije mu bilo teško: bio je opak kockar, spretan i sretan. Tu se oni obloču od sreće i zagrljeni stignu do Bavaništa, sve dolivajući se usput, ali je telećak sa tom kamenčinom ostao zaboravljen u Temišvaru, što deda Nika sebi nikada nije oprostio.

E, sad: prijatelji – prić-Slavko i prić-Nika – voleli su da sede i da jedan drugome pripovedaju o tom ratu, kao i svi starci. Nikada nijedna gorka ili gruba reč nije tu pala, jer su bili pravi veterani i znali su šta je rat. Deda Nika se žalio na "Talijane, mater im madžarsku" da su nemilo dobri strelci, naročito s minobacačem od 60 mm, ali i s puškom: "Ubace ti minu u kazan sa pasuljem, grom ih spalio; ne smeš po mraku da zapališ duvan, dobiješ odmah među oči". Deda Slavko bi se žalio na Arbanase da isti takvi (dvaput je prešao Albaniju: 1912, kad su išli u Drač, na "srpsko more", pa 1915; znao je o čemu govori): nisi pušku ni čuo, a neko iz kolone samo padne; itd. Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali (brod se zvao "Deligrad", valjda), srpski vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše "Pozdrav iz Drača, srpsko Primorje". Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim "Kajzer Vilhelm" brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj svoje puške-manliherke. Razglednica je negde nestala, a fotografiju čuvam.

Njih dvojica, dakle, nisu imali nikakav problem među sobom; naprotiv. Deca su im sva bila antifašisti, partizani, ilegalci itd. Jeste deda Nika zagorčavao mojoj mami i svojoj kćeri njen komunistički život za vreme kolektivizacije i Informbiroa; ipak je bio banatski paor i majstor (majstorsko pismo još iz Austrougarske). Posle je prošlo i nju i njega. Obojica su doživeli 86 godina; Slavko je umro od ciroze (ne čudi me iz nekog razloga: njegov otac Stavra imao je opak cug), a Nika od toga što mu je proradila ta rana koju je sebi naneo 1914, a na bazi visokog šećera. Ah, da: pušili su kao Turci obojica, onu "radničku Dravu" iz mekih kutija.

Moj tata bio je idealan deda; moji tastovi – kako-tako... Da mi je samo više unučadi na okupu... Sa ovima se slažem sve bolje, ali mi fale oni iz Britanskog Komonvelta. Shvatam polako da sam i ja postao predak. Teško meni, hoću li opravdati očekivanja, hoću li biti kao moji preci?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---