Odrastanje

Desetak godina učim decu karateu i to uglavnom uzrasta od prvog do petog razreda. I čini mi se da razumem kako "mali ljudi" misle, kako vide svet oko sebe i kako ga sebi objašnjavaju...

Priča koja me demantuje desila se u vozu za Bar, pred kraj 2011. godine. Iz Beograda sam putovao do Požege sa idejom da Novu godinu dočekam u Arilju. Što da ne? Arilje zna da bude zanimljivo mesto... Verovatno sa istom namerom, studenti i đaci su se vraćali iz beogradskih domova pa je kompozicija od tri vagona bila krcata. Dugo putovanje sam prekraćivao čitajući tadašnji novogodišnji broj "Vremena".

U vagon-baru grupa srednjoškolaca je sa laptopa glasno puštala muziku i već slavila raspust i praznike. Do Valjeva su već bili pijani, ali mi nisu smetali da sedim za jedinim slobodnim barskim stolom, pušim i čitam tekst o umiranju zemalja Trećeg sveta.

Čitam: "Po Siriji se putuje lako, mada su i putevi i autobusi oronuli. Šoferski prostor okićen je zapisima iz Kurana, na retrovizoru visi ‘Fatimina ruka’ za sreću, ručica menjača je uvezana palestinskom zastavom. Na pitanje kada ćemo stići u Palmiru, vozač širi ruke. ‘Svi smo mi u Alahovim rukama, pa i ovaj autobus.’ Putnici ustupaju strancima najbolja mesta, kreće razgovor."

Negde kod te rečenice sam digao glavu sa teksta. Preko puta, na stolici poput moje sedi debeljuškasti klinja i gleda me. Žvaće slamku koja viri iz prazne konzerve koka-kole. Noge mu landaraju u vazduhu. Čim su nam se pogledi sreli – namignuo mi je.

Primetio sam ga još kada sam pitao da li je stolica slobodna. Bio je u društvu dvojice momaka malo starijih od mene. Jedan od njih je dečakov, recimo, ujak, a drugi njegov kolega ili prijatelj. Po rukama im se vidi da nisu iz grada, da u dlanovima, čije su bore crne od motornog ulja ili nečeg drugog, često drže nekakav grub alat.

Nije me zbunio namig. Taj gest se uklapao u profil dvojice sa kojima putuje. Deo je jednostavne, neposredne i, u njegovom slučaju, dobrodušne komunikacije. Tu su i zadirkivanja ove dvojice: "‘Oćeš se ti napiti od te koka-kole?", "Je l’ te čeka cura u Požegi?" Po odgovorima malog sam shvatio da dosta vremena provodi sa starijima. Možda baš sa ovim koji mu je možda ujak. (Otac i sin nisu. U njihovom odnosu ima previše onog "ortačkog".) Na pitanje o curi odgovorio je da ga čekaju tri, a kada ga je konobar častio gaziranim sokom, pripremljenom novčanicom je pomazao bradu i strpao je u džep.

Umesto uzvratnog namiga odgovorio sam pitanjem zna li da čita. "Znam! I latinicu!" "I latinicu?" Drugi je razred. Pita me koliko sam pročitao strana. Odgovaram da ne znam i da ne čitam knjigu već novine koje se tako ne premeravaju. Nema omiljeni predmet, već mu sve dobro ide. Klinja mi je bio zanimljiv. Na karateu upoznajem uglavnom gradsku decu koja se zacrvene kad ih pitaš za devojku. Ipak, ne insistiram na razgovoru. Dug je put, a i od dece ćeš dobiti sve što želiš ako si malo strpljiviji od njih.

Još je nešto zanimljivo kod dece. Bez obzira na to da li ih životni uslovi učine zrelim pre nego što bi trebalo ili ne, ako se nađu u razgovoru sa nekim ko im nije mnogo blizak, pa upadnu u temu o kojoj ne znaju ništa – menjaju je.

Krišom, preko novina, pogledao sam ispred sebe. Vrti se na stolici i gleda u mene...

"Libija, 2002. godine: Tojotini pik-apovi vraćaju se natovareni kamilama, ženama i decom sa suk-đume, pijace petkom, glavnog društvenog događaja u gradu. ‘Ka-ma’, oglašava se Anđela iz nosiljke na leđima. Silazimo sa glavnog puta koji preseca Al Dželat, iza koga pustinja liže seoska dvorišta. Dok supruga odrađuje beskrajne smene u bolnici, ja sam se posvetio gajenju deteta jer sam shvatio da odgovor ‘Bukra, insh’ Allah’ (Sutra, ako Bog da), na moje svakodnevno pitanje kada ću dobiti obećani posao, u stvari znači ‘nikada’", ponovo me je obuzeo tekst Momira Turudića, ali samo na trenutak.

Debeljuca trapavo siđe sa stolice i stade tik do mene. Bez reči se zabuljio u fotografije iz Sirije, Libije i Avganistana u "Vremenu".

Pustim ga malo, pa pitam: "Je l’ znaš gde je Libija?" "Nemam pojma, a i šta ti znači ovo ‘Ka-ma’?" Koristim njegov metod izbegavanja nepoznatog: "Ne znam. Nego, imaš li ti omiljenu priču? Bajku?" Kratko razmisli dok se penje nazad na stolicu pa izbaci "ma jok" okrećući se na drugu stranu.

Propitivao je, kasnije, konobara i tog prijatelja od možda ujaka, za koga navijaju. On navija za Zvezdu... Na drugom kraju vagon-bara srednjoškolci su prešli granicu pristojnosti, alibija svojih godina i praznične atmosfere pa sam otišao u kupe.

Klinju sam ponovo sreo u hodniku, na putu do toaleta. I mene je pitao za koga navijam, pa je moj odgovor pozdravio udarajući me po ramenu. Taman što sam se okrenuo da nastavim put kad me preseče pitanje: "Jesi li ti svoj život posvetio čitanju?"

Gledam ga, zbunjen kao na fakultetskom nepripremljenom ispitu. Gleda i on mene i ne ustuknjuje. Zamucnem, pogledam u stranu, pa opet u njega. Na kraju se nasmešim i odgovorim pedagoški: "Jesam! I mogu ti reći da mi je zanimljivo. Znaš kakvih sve različitih svetova ima u tim slovima?" Ćuti i sluša, ali osetih da mu nije zanimljivo.

"Nego, kako se zoveš?", pitam ga. "Veljko". "Ajde da napravimo jedan dogovor, Veljko. Sledeći put kad se sretnemo moraš da imaš omiljenu priču ili bajku koju ćeš mi ispričati."

"Je l’ se sutra vraćaš iz Požege", pita me posle malo dužeg razmišljanja.

"Pa, ne znam kad se vraćam."

"Kako onda znaš da ćemo se sresti?"

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---