Iz knjige nobelovca Pola Krugmana >

Okončajte ovu depresiju, odmah

"Vreme" objavljuje odlomke iz knjige Pola Krugmana, ekonomiste koji potresa svet u jeku svetske ekonomske krize i čoveka koji u sreći ljudi vidi napredak

Stara izreka kaže da ekonomisti znaju cenu svega, ali ne znaju vrednost ničega. I, da znate da ima dosta istine u toj optužbi: s obzirom na to da pre svega proučavaju kretanje novca, proizvodnje i potrošnje, inherentna im je sklonost ka uverenju da su novac i roba ono što je važno. Ipak, postoji i oblast ekonomskih istraživanja usmerena na povezanost samoprocenjenog stepena blagostanja, kao što je sreća ili „zadovoljstvo životom", sa drugim aspektima života. Poznata su kao „istraživanja sreće".

Prema tim istraživanjima, kada dođemo do tačke da možemo sebi priuštiti osnovne stvari u životu, novac prestaje da bude tako važan. Nije da se uopšte ne isplati biti bogatiji – građani bogatih zemalja su, u proseku, nešto zadovoljniji svojim životima od građana država koje lošije stoje. Takođe, prilično je važno je li osoba bogatija ili siromašnija od ljudi sa kojima se poredi, i zato ekstremne nejednakosti mogu imati tako štetan uticaj na društvo. Ali, sve u svemu, novac je manje važan nego što bi to grubi materijalisti – i mnogi ekonomisti – voleli da veruju.

Međutim, to ne znači da su ekonomska dešavanja realno nevažna. Jer postoji nešto zavisno od ekonomije što je izuzetno važno za ljudsko blagostanje: imati posao. Ljudi koji žele da rade ali ne mogu da nađu posao strašno pate, ne samo zbog gubitka prihoda već i zbog osećaja da manje vrede. I to je najvažniji razlog što je masovna nezaposlenost – koja u Americi traje već četiri godine – takva tragedija.

Koliko je ozbiljan problem nezaposlenosti? To pitanje traži da se upustimo u podrobnije razmatranje. Jasno je da nas ovde zanima nedobrovoljna nezaposlenost. Tu se ne računaju ljudi koji ne rade zato što je to njihov izbor ili barem ne rade u tržišnoj ekonomiji, kao ni penzioneri kojima je drago što su u penziji i osobe koje su odlučile da se u potpunosti posvete kući i domaćinstvu. Takođe se ne računaju osobe onemogućene da rade, čiji hendikep jeste nesreća, ali nije proizvod ekonomskih problema. E sad, oduvek je bilo ljudi koji tvrde da nedobrovoljna nezaposlenost ne postoji, da svako može da nađe posao ako je zaista voljan da radi i nije previše probirljiv u pogledu plate ili uslova rada. Recimo, Šeron Engl, republikanska kandidatkinja za Senat, izjavila je 2010. da su nezaposleni „razmaženi", jer umesto da nađu posao biraju da žive od pomoći za nezaposlene. Tu su i ljudi iz Čikaškog trgovinskog odbora koji su se oktobra 2010. podsmevali demonstrantima protiv nejednakosti tako što su ih zasipali kopijama formulara za posao u Mekdonaldsu. A tu su i ekonomisti poput Kejsija Maligana sa Čikaškog univerziteta, koji u brojnim člancima napisanim za elektronsko izdanje lista New York Times insistira da drastičan pad zaposlenosti nakon finansijske krize 2008. ne odražava nedostatak mogućnosti za zapošljavanje već smanjenu volju da se radi.

Klasičan odgovor takvim ljudima dat je u jednom pasusu s početka romana Blago Sijera Madre (najpoznatiji po filmskoj adaptaciji iz 1948. u kojoj igraju Hemfri Bogart i Volter Hjuston): „Svako ko ozbiljno hoće da radi, sigurno će naći posao. Samo se ne smete obratiti čoveku koji vam to kaže, jer on nema da vam ponudi posao niti zna ikoga ko zna za neki posao. Upravo zato vam daje tako velikodušan savet, iz bratske ljubavi, i da pokaže kako malo zna o svetu." Upravo tako. A što se tiče prijava za posao u Mekdonaldsu: aprila 2011. Mekdonalds jeste najavio otvaranje 50.000 novih radnih mesta. Prijavilo se otprilike milion ljudi. Ukratko, ako iole poznajete svet u kome živimo, znate da je nedobrovoljna nezaposlenost vrlo realna. I trenutno je vrlo visoka.

Koliko je veliki problem nedobrovoljne nezaposlenosti i koliko se pogoršao?

Stope nezaposlenosti u SAD-u koje obično čujete da navode u vestima zasnovane su na anketi u kojoj odrasle pitaju da li rade ili aktivno traže posao. One koji traže posao ali ga nemaju računaju u nezaposlene. Decembra 2011. njihov broj u Americi je dostigao 13 miliona (u odnosu na 6,8 miliona 2007).

Međutim, ako bolje razmislite, u ovoj uobičajenoj definiciji nezaposlenosti dosta toga izostaje. Šta je sa ljudima koji žele da rade, ali ne traže aktivno posao ili zato što nema šta da se nađe ili zato što su obeshrabreni prethodnim bezuspešnim traganjem? Šta sa onima koji žele da rade puno radno vreme, ali uspevaju da nađu samo poslove s kraćim radnim vremenom? Biro za statistiku radne snage SAD-a pokušava da obuhvati te nesrećnike širom kategorijom nezaposlenosti, poznatom kao U6; prema tom merenju pod ovu širu definiciju nezaposlenosti potpada oko 24 miliona Amerikanaca – oko 15 posto radne snage – što je otprilike duplo više nego pre krize. Ali čak ni takvo merenje ne obuhvata svu golemost nesreće. U većini američkih porodica rade oba bračna partnera; takve porodice i finansijski i psihološki trpe ako je jedan od partnera nezaposlen. Neki su uspevali da sastave kraj s krajem radeći dodatni posao, ali su sada spali na jedan neadekvatan, ili su računali na plaćen prekovremeni rad, čega više nema. Ima nezavisnih poslovnih ljudi čiji se prihodi gase. Ima kvalifikovanih radnika koji su nekada radili dobre poslove, ali su bili primorani da prihvate one na kojima ne koriste svoja znanja ni veštine. I tako dalje i tako dalje.

Nema zvaničnih procena broja Amerikanaca pogođenih ovom vrstom formalne nezaposlenosti. Ali pri anketiranju verovatnih glasača u junu 2011. – a ta grupa verovatno stoji bolje od opšte populacije – istraživači demokrata su utvrdili da je trećina Amerikanaca ili izgubila posao ili im je član porodice ostao bez posla, a još jedna trećina poznaje nekoga ko je izgubio posao. Povrh toga, gotovo 40 posto porodica je pogođeno smanjenjem broja radnih sati, plata ili drugih primanja i naknada. Nedaće su, dakle, vrlo raširene. Ali to nije kompletna priča: milionima je loša ekonomija nanela još veću štetu.

U složenoj, dinamičnoj privredi kakva je savremena američka uvek ima nezaposlenosti. Svakog dana neka preduzeća propadnu, odnoseći sa sobom i radna mesta, dok druga napreduju i otvaraju mesta za nove zaposlene; radnici daju otkaz ili bivaju otpušteni iz raznih razloga, a njihovi bivši poslodavci primaju nove radnike. Tokom 2007, kada je tržište rada još prilično dobro stajalo, preko 20 miliona radnika je dalo ili dobilo otkaz, a još veći broj radnika je zaposlen.

Sve te pretumbacije znače da je izvestan nivo nezaposlenosti prisutan i kada su vremena dobra, pošto je često potrebno vremena dok oni koji su u potrazi za novim poslom taj posao pronađu ili prihvate. Kao što smo videli, krajem 2007. je uprkos prilično uspešnoj privredi bilo skoro sedam miliona nezaposlenih. Milioni Amerikanaca bili su nezaposleni čak i u doba najvećeg rasta devedesetih, kada je kružio vic da svako ko prođe „test s ogledalom" može da dobije posao – to jest, svako čiji dah zamagli ogledalo, ukazujući da je živ.

Međutim, u vreme prosperiteta nezaposlenost je uglavnom kratkotrajno iskustvo. Tada je broj ljudi koji traže posao i broj otvaranja radnih mesta približan i stoga se većina nezaposlenih prilično brzo zaposli. Od tih sedam miliona nezaposlenih Amerikanaca pre krize, manje od petine je bilo bez posla u trajanju od šest meseci, a ni desetina je posao tražila godinu dana ili duže.

Ta situacija se od izbijanja krize potpuno promenila. Sada na svako otvoreno radno mesto dolaze četiri osobe koje traže posao, što znači da radnici koji ostanu bez posla teško nalaze drugi. Šest miliona Amerikanaca, skoro petostruko više nego 2007, nema posao šest ili više meseci; četiri miliona ih nema posao duže od godinu dana, u poređenju sa samo 700.000 pre krize. U Americi je ovo skoro sasvim novo iskustvo – kažem skoro jer je dugotrajna nezaposlenost naravno bila rasprostranjena tokom Velike depresije. Ali od tada nije bilo ničega sličnog. Još od tridesetih godina prošlog veka nije tako mnogo Amerikanaca upalo u zamku naizgled trajne nezaposlenosti.

Dugotrajna nezaposlenost izuzetno demorališe radnike u bilo kom delu sveta. U Americi, u kojoj je mreža socijalne sigurnosti slabija nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji, dugotrajna nezaposlenost lako može postati pravi košmar. Gubitak posla često znači i gubitak zdravstvenog osiguranja. Naknade za nezaposlene, koje su inače u visini tek otprilike trećine izgubljene plate, presušuju – tokom 2010. i 2011. zvanična stopa nezaposlenosti jeste neznatno pala, ali se zato udvostručio broj Amerikanaca koji su nezaposleni a još uvek ne primaju nikakvu pomoć. Zbog duge nezaposlenosti, domaćinstva finansijski propadaju – ušteđevina porodice biva potrošena, ne mogu se plaćati računi, gube se domovi.

I to nije sve. Uzroci dugotrajne nezaposlenosti su očito u domenu makroekonomskih dešavanja i neuspešne politike, odnosno izvan kontrole pojedinca, međutim žrtve nezaposlenosti nisu zbog toga pošteđene stigme. Da li dugotrajna nezaposlenost zaista znači opadanje radnih sposobnosti i pretvara pojedinca u lošijeg radnika? Da li činjenica da ste dugo nezaposleni znači da vam se to dešava zato što ste, naprosto, gubitnik? Možda nije tako, ali mnogi poslodavci misle da jeste, a za radnike je to možda i jedino važno. Izgubite li posao u Americi, teško ćete naći drugi; a ako dugo budete bez posla, smatraće vas nepodobnim za zapošljavanje.

Svemu ovome dodajte još i štetu po duševni život Amerikanaca. Ako znate ikoga zarobljenog u zamci dugotrajne nezaposlenosti, znate o čemu govorim; čak i ako osoba nije u finansijskom škripcu, nezaposlenost može pogubno da deluje na ljudsko dostojanstvo i samopoštovanje. (...)

Bitno je i ovo: umnogome se povećao broj Amerikanaca starosne dobi između dvadeset četiri i trideset četiri godine koji žive sa roditeljima. Nije u pitanju iznenadni nalet masovne vezanosti za roditelje, već drastično smanjenje mogućnosti da se napusti roditeljsko gnezdo. Sve to strašno frustrira mlade. Umesto da grade život, oni čekaju i tapkaju u mestu. Mnogi s razlogom brinu za svoju budućnost. Koliko će dugačku senku baciti današnji problemi? Kada današnji mladi mogu da očekuju da će se oporaviti od toga što su imali lošu sreću da diplomiraju u doba teške ekonomske krize? U osnovi, nikada. Liza Kan, ekonomistkinja sa Fakulteta za menadžment na Univerzitetu Jejl, poredila je karijere stručnjaka koji su diplomirali u vreme visoke nezaposlenosti i onih koji su diplomirali u vreme privrednog uspona; ovi prvi prolaze znatno lošije, i to ne samo nekoliko godina nakon završetka studija, već tokom cele radne karijere. Pri čemu su raniji periodi visoke nezaposlenosti bili relativno kratki u poređenju sa ovim što danas proživljavamo, te će šteta nanesena životima mladih Amerikanaca na duge staze ovoga puta biti mnogo veća. (...)

Među svim izgovorima koje slušate za nepreuzimanje mera za okončanje ove depresije, sledeći refren apologeti nečinjenja stalno ponavljaju: potrebno je, kažu oni, da se usredsredimo na duge a ne na kratke staze.

To je višestruko netačno, kao što ćemo videti posle u ovoj knjizi. Između ostalog, to podrazumeva intelektualno uzmicanje, odbijanje da se prihvati odgovornost za razumevanje tekuće krize; lako je i primamljivo otpisati sve ove neugodnosti i lagodno razglabati o stanju na duge staze, ali to je lenjo i kukavičko izvlačenje. Džon Majnard Kejnz je u jednom od čuvenih pasusa upravo o tome govorio: „Ovo na duge staze je pogrešan vodič kroz sadašnja dešavanja. Na duge staze ćemo svi pomreti. Ekonomisti sebi daju previše lak, previše beskoristan zadatak ako u trenucima iskušenja mogu da nam kažu samo to da će kada bura prođe more opet biti mirno."

Usredsređivanje samo na duge staze znači ignorisanje velike patnje koju trenutna depresija uzrokuje, svih onih života koji bivaju nepopravljivo uništeni u trenutku dok ovo čitate. Ali to nije sve. Naši kratkoročni problemi – ako krizu koja traje već petu godinu možete nazvati kratkoročnom – na mnoštvo načina nanose štetu i našim dugoročnim izgledima.

Par načina sam već pomenuo. Jedan je destruktivno dejstvo dugotrajne nezaposlenosti: ako radnike koji su dugo bez posla počnu da tretiraju kao nepodobne za zaposlenje, to je smanjenje efektivne radne snage jedne privrede na duge staze, te stoga i njenih proizvodnih kapaciteta. Donekle slične tome su nedaće svršenih studenata koji su prinuđeni da prihvataju poslove na kojima se njihova znanja ne koriste: njihov položaj može da padne, makar u očima potencijalnih poslodavaca, na nivo slabije kvalifikovanih radnika, što znači da njihovo znanje biva uzaludno i protraćeno.

Drugi način na koji kriza podriva našu budućnost jesu niske poslovne investicije. Slabo se ulaže u proširenje poslovnih kapaciteta; u stvari, proizvodni kapaciteti su od početka recesije pali za oko pet procenata, s obzirom na to da kompanije odbacuju stare kapacitete a ne zamenjuju ih novima. Niske poslovne investicije okružuje obilje mitologije – To je neizvesnost! To je strah od onog socijaliste iz Bele kuće! – ali u stvari tu nema nikakve misterije: investicije su male zato što je prodaja previše slaba da bi se koristili i postojeći kapaciteti.

Problem je u tome što će ekonomija, kada se i ako se konačno oporavi, naleteti na zid ograničenih kapaciteta i uskog grla proizvodnje mnogo brže nego što bi to bio slučaj da dugotrajna kriza nije dovela do prestanka ulaganja u budućnost.

Poslednje ali ne i najmanje važno je to što je (loše) upravljanje tokom krize izazvalo pustošenje javnih programa usmerenih na budućnost.

Obrazovanje mladih je za dvadeset prvi vek od suštinskog značaja – to tvrde svi političari i stručnjaci. Ali ekonomski sunovrat je državu i lokalne samouprave doveo u fiskalnu krizu zbog koje je otpušteno otprilike 300.000 nastavnika. Fiskalna kriza je državu i lokalne samouprave primorala i na odlaganje ili ukidanje investicija u saobraćajnu i vodovodnu infrastrukturu, poput očajnički potrebnog drugog železničkog tunela ispod reke Hadson, otkazanih projekata brzih pruga u Viskonsinu, Ohaju i na Floridi, otkazivanja projekata lakih šinskih sistema u brojnim gradovima itd. Uzimajući u obzir inflaciju, javne investicije su od početka krize drastično smanjene. I u ovom slučaju to znači da ćemo, ako se i kada ekonomija oporavi, vrlo brzo naleteti na zid nedovoljnih kapaciteta i proizvodna uska grla.

Koliko bi ovo žrtvovanje budućnosti trebalo da nas brine? Međunarodni monetarni fond je proučavao posledice ranijih finansijskih kriza u mnogim zemljama i zaključci su duboko uznemiravajući: ne samo da krize nanose veliku štetu na kratke staze, već se čini da ostavljaju i teške dugoročne posledice, uz manje-više trajno snižene stope rasta i zapošljavanja. Ali, podaci takođe ukazuju na to da efikasna akcija u cilju smanjenja dubine i trajanja sunovrata nakon finansijske krize ujedno smanjuje i tu dugoročnu štetu – i da, suprotno tome, nepreduzimanje takvih koraka, a upravo je to sada slučaj, takođe znači prihvatanje tegobne i sumorne budućnosti.

Do sada sam govorio o Americi, iz dva očigledna razloga: to je moja zemlja pa me njene nedaće najviše pogađaju i to je zemlja koju najbolje poznajem. Ali američke nedaće nipošto nisu jedinstvene.

Posebno u Evropi imamo jednako poražavajuću situaciju. U Evropi kao celini pad zaposlenosti nije bio tako drastičan kao u Americi, ali je svakako strašan. Što se tiče bruto domaćeg proizvoda, u Evropi je još gore. Osim toga, evropska iskustva se od države do države znatno razlikuju. Dok je Nemačka relativno pošteđena (za sada – ali videćemo šta će se desiti), periferija Evrope se suočava sa potpunom katastrofom. Ako je danas strašno biti mlad u Americi, gde je procenat nezaposlenosti među mlađima od dvadeset pet godina 17 posto, u Italiji gde taj procenat iznosi 28 posto, Irskoj gde je 30 posto i Španiji sa 43 posto, to je prava noćna mora.

Dobra vest za Evropu je to što su, zahvaljujući jačim mrežama socijalne sigurnosti nego u SAD-u, neposredne posledice nezaposlenosti daleko blaže. Univerzalna zdravstvena zaštita u Evropi znači da gubitak posla ne podrazumeva i gubitak zdravstvenog osiguranja, a relativno velikodušne beneficije za nezaposlene znače manje gladnih i manje beskućnika. S druge strane, čudnovata kombinacija ujedinjenosti i razjedinjenosti u Evropi – većina država prihvatila je zajedničku valutu ali bez stvaranja političke i ekonomske unije koju zajednička valuta zahteva – postala je ogroman izvor slabosti i obnavljanja krize.

Kriza je i u Evropi, kao i u Americi, neravnomerno pogodila različite regione. Mesta najvećih balona pre krize su danas mesta najdubljeg sunovrata – Španija je u tom smislu poput evropske Floride, Irska poput evropske Nevade. Ali vlasti Floride ne moraju da brinu o novcu kojim će platiti zdravstveno i socijalno osiguranje, pošto su ona u nadležnosti federalne vlade, dok je Španija prepuštena sama sebi, jednako kao Grčka, Portugalija i Irska. Zato je u Evropi ekonomski pad uzrokovao fiskalne krize zbog kojih privatni investitori mnogim zemljama više ne žele da daju zajmove. A odgovori na ove fiskalne krize – panični, surovi pokušaji kresanja potrošnje – doveli su do nezaposlenosti svud po periferiji Evrope na nivou one u vreme Velike depresije i, u trenutku dok ovo pišem, čini se da srozavaju Evropu natrag u recesiju. Konačna cena Velike depresije daleko je prevazišla ekonomske gubitke, pa čak i muke usled masovne nezaposlenosti. Depresija je imala i katastrofalne političke posledice. Danas je opšte mesto povezivati Hitlerov uspon sa nemačkom hiperinflacijom 1932, ali ono što ga je zaista dovelo na vlast je ekonomska depresija početkom tridesetih, koja je bila teža nego u ostatku Evrope – zahvaljujući deflatornoj politici kancelara Hajnriha Brininga. Može li se danas desiti nešto slično? Pravljenje paralela sa nacizmom je s pravom vrlo stigmatizovano i teško je zamisliti da se u dvadeset prvom veku može desiti nešto baš tako strašno. Ipak, bilo bi glupo sasvim zanemariti opasnosti koje produžena kriza predstavlja po demokratske vrednosti i institucije. Činjenica je da širom zapadnog sveta ekstremistička politika biva sve izraženija: radikalni pokreti protiv imigranata, radikalni nacionalistički pokreti i, da, autoritarna osećanja, jesu u porastu. Odista, izgleda da je jedna zapadna država, Mađarska, već dobro zagazila na put povratka ka autoritarnom režimu koji podseća na režime što su se tridesetih godina prošlog veka proširili većim delom Evrope. Ni Amerika nije imuna. Može li iko poreći da je Republikanska partija u poslednjih nekoliko godina postala znatno ekstremnija? A ona uz to ima realne izglede da kasnije tokom ove godine preuzme i Kongres i Belu kuću, uprkos svom radikalizmu i upravo zato što ekstremizam cveta u sredini u kojoj stanovništvo pati a uvažene ličnosti ne nude nikakvo rešenje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---