---

Ako je kriv, građanin Čanak Nenad mora da odgovara; samo, šta ćemo sa onima koji koriste ovaj incident za politikantsko trovanje društvene atmosfere

Eto, tako mu je bilo suđeno… Ma, šta suđeno – presuđeno! Građanin Čanak Nenad je proglašen krivim, i to svi kanda znamo, bez obzira na to što nismo prisustvovali spornom događaju pred kafanom "Tako je suđeno". Džaba ja govorim da čovek u određenoj životnoj dobi i sa stanovitim društvenim statusom treba da bira gde će da izlazi, kad me niko ne sluša...

A sada sasvim ozbiljno. Šta smo ovde imali? Jednog građanina koji, khm, izgleda dosta loše, to jest ne baš onako kako izgleda neko ko je sam pao i sam se razbio (i tako više puta). I jednog političara koji prvo nije tukao tog građanina, a onda ga ipak jeste tukao – ali zasluženo, po njegovom mišljenju. Političarevom, naime. A ne građaninovom. Mada, opet, i političar je građanin, dapače i ljudsko biće, pa i njemu može da pukne film, naročito ako ga neko provocira, vređa ili nečim ugrožava integritet njegovih bližnjih, a za šta političar Nenad Č. tvrdi da je podliveni građanin činio. I što, znajući za pogane navade izvesnog sloja našeg sveta, uopšte nije isključeno da je istina. Samo što ipak nije baš poželjno da taj film pukne po nečijem licu ili telu: to je nešto što se naprosto ne radi, naročito ako ste "javna ličnost". Što je volu dozvoljeno (ne bilo ovo rečeno konkretnom građaninu), to Jupiteru nije. Mislim, nije baš ni da je volu dozvoljeno, ali se nekako lakše toleriše. Ako ne sme neki Velja da šutira novinara ili njegovu fasciklu – a ni onaj tamo neki da šamara Velju po Knez Mihailovoj – onda bogme ne sme ni neki Neša da pesničari tamo nekog tipa pred ugostiteljskim objektom u sitne sate. To jest, može, ali to ima svoju cenu – političku svakako, a možda i pravnu, ako tome ima mesta.

A ima li, i koliko i za koga sve – e, time će morati da se pozabavi slavna "pravna država", a na javnosti je da, trezveno i nepristrasno, pripazi da tu niko ne bude oštećen: ne sme anonimni građanin da trpi zato što kao pojedinac nema nikakvu posebnu društvenu moć, ali ne sme ni "javna ličnost", u ovom slučaju političar, da bude unapred besprizivno osuđena, dok se ne utvrdi o čemu se ovde konkretno radi. To što je vaše lice svima prepoznatljivo i što odnekud svako voli da Ima Mišljenje o vama – i što svaka šuša smatra da u iskazivanju dotičnog ne moraju da je obavezuju ni pamet ni pristojnost – ne znači ni to da ste vi nekakva dežurna lovina za slobodni odstrel koja mora pasivno da se podmetne svakom nadrkanom džukcu za iživljavanje. Neka mera uljudnosti i uzajamne snošljivosti tu mora da postoji sa svih strana. Kad toga ponestane – imamo belaj.

Ima, međutim, u ovoj priči jedan drugi sloj preko kojeg će se, bojim se, isuviše olako preći. A ne bih rekao da zaslužuje tako nehajno ignorisanje. Izvesnom Vučeviću, čoveku koji u poslednje vreme ima običaj da se predstavlja kao gradonačelnik Novog Sada (pazi boga ti, gradonačelnik sazdan od partijskih prebega i isključenika i od optuženih kradljivaca glasova!), "slučaj Čanak" poslužio je za promptnu optužbu – dok još takoreći ništa oko tog incidenta nije bilo jasno – da se tu radi o nekoj stvari "političkoj", ružnoj i mutnoj dozlaboga, po kojoj je onaj građanin pretučen "jer je Beograđanin", dakle u svojstvu građanina jednog grada, a ne konkretnog pojedinca koji se – videće se još kako i zašto – našao u sukobu s drugim pojedincem, inkriminisanim N. Č. Pa je onda građanin Vučević, pazi sad, uzeo da od građanina Čanka brani ne samo tog narečenog građanina nego i Novi Sad kao "multikulturalnu i multikonfesionalnu sredinu", kao grad otvoren za sve ljude bez obzira na nacionalnost, veroispovest i poreklo, pa eto čak i za Beograđane… Ne, vaistinu bi bilo smešnjikavo da nije tako oveštalo otužno.

Sasvim je moguće da je Nenad Čanak dopustio sebi da učini nešto nedopustivo i da, ako je tako, zbog toga treba da podnese ovu ili onu formu političke i građanske odgovornosti. Međutim, implicirati da je to učinio naprosto zato što je taj-i-taj "Beograđanin" opasno je poigravanje vatrom, najodvratniji politikantski manevar koji se uopšte može zamisliti – dakle, nešto baš dostojno kadrova tzv. Srpske napredne stranke, kao loše preumljenih radikala. Jer, o čemu se tu uopšte radi, na šta se ovde namiguje?! Neko ko je upravo pao s Marsa pomislio bi, slušajući tog Vučevića, da Čankove patrole i kazneni korpusi iz večeri u veče patroliraju po novosadskim lokalima i legitimišu prisutne, sve tražeći Beograđane, pa da im pokažu čija nana crnu vunu prede?! Naravno da to ne radi ni Čanak ni bilo ko drugi, i da takvo nešto ne postoji nigde u stvarnom Novom Sadu, nego samo u opako bolesnim glavama i zatrovanim dušama onih koje dokazano nije sramota ničega, pa ih otuda nije sramota ni da se cinično poigravaju ovako toksičnim optužbama, koje ne škode Čanku nego ukupnoj društvenoj atmosferi, veštački izazivajući realno nepostojeće tenzije. Doduše, istina je da mnogo gde, pa i u Novom Sadu, postoji izvesna, hm, istorija nasilja motivisanog političkim i etničko-geografskim razlozima, ali akteri i baštinici tog nasilja nisu Čanak i njegova okolina nego, naprotiv, upravo oni koji sada cinično brane "otvoreni Novi Sad".

Ovo nije prvi put u poslednje vreme da Vučević i njegova uzurpatorska (radije bih rekao okupatorska, ali neću, biti finiji nego što zaslužuju) uprava to čine; prvo sam mislio da se radi tek o njihovom pokušaju sarkastičnog parodiranja jezika koji je bio karakterističan za njihove političke protivnike. Međutim, sad se jasno vidi: nije to samo parodija, nego nešto gore: to je već pravo kidnapovanje. Ako im to prođe, sami smo krivi za sve što će uslediti. A to onda sa Čankom, krivim ili nekrivim, više nema nikakve veze.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---