TV manijak >

Ljudi za stolom

Uoči Parade ponosa u Srbiji se ponovo razvije diskusija o ljudskim pravima, efikasnosti policije, huliganima i putu ka Evropskoj uniji. Ipak, kroz nekoliko primera bilo je moguće primetiti kako se kultura dijaloga menja i gde se sve može sresti agresija kao lajtmotiv naše svakodnevne komunikacije.

Na batine smo oguglali. Kod nas ćete videti snimak mlaćenja u autobusu, na primer, kontrolor "opegla putnika" i danima nakon toga javnost procenjuje da li je kriv putnik bez karte ili komunalni policajac. Slična diskusija se do sada odvijala među "pederima koji provociraju" i "huliganima i čuvarima tradicije" koji ih progone. Istini za volju, ova prebacivanja su postala opšte mesto naše javne nekulture pa ću ih zato preskočiti.

Međutim, batine su me sačekale na neobičnom mestu. Možda sam samo ja nenormalan, ali animirani spotovi za teniski turnir u Pekingu su me ozbiljno iznenadili. Nole je do sada bio gladijator, revolveraš, operski pevač, zavisno od turnira, ali sada se bije sa Brus Lijem!!? Za mene, ispodprosečnog gledaoca tenisa, ovo valjda znači kako se tenis kod nas kapira kao borilačka veština gde se kontakt sa protivnikom uspostavlja putem loptice! Nole će da mu odvali bekhend ili forhend, ima da ga zalepi lopticom za mrežu, ili će možda primeniti neku od šaolin tehnika bogomoljke, majmuna, zmaja, zmije ili čaplje. Alo ljudi, tenis je sport u kojem su akteri razdvojeni mrežom, u kojem pobeđuje tehnika, snaga, stabilnost i u kojem poštujete protivnika. Nema faula kao u fudbalu ili štipanja pod vodom kao u vaterpolu. Tenis je viteški sport. Kao obožavatelj Brusa Lija, takođe ne pronalazim paralelu sa Noletom, osim eventualno borbe protiv predrasuda (prema Kinezima ili Srbima). Ovaj ratnički odnos prema tenisu i Noletu već daje negativne rezultate, jer Nole postaje nekakav Zoro cele nacije čiju frustraciju mora da leči. Aman, pustite čoveka da igra tenis!

Što se tolerancije tiče – poruka je stigla sa neočekivanog mesta. U serijalu koji vodi manekenka Tajra Benks, među hiljadama devojaka se bira Američki model. Nedavno sam video početak drugog ciklusa, kada gotovo 30 curica dobija svoj prvi zadatak. Među njima ima veoma konzervativnih hrišćanki, ima republikanki, pa su prva pitanja bila vezana za prihvatanje različitosti. Modni svet obiluje različitostima u polnoj, seksualnoj i rasnoj sferi tako da je nezamislivo da budete top model i da gajite predrasude prema crncima, jevrejima, pederima ili transvestitima. Prosto, morate da prihvatite razlike i tu nema biranja. Da stvar bude još zaoštrenija – u prvom zadatku se od devojaka tražilo da se slikaju potpuno gole. Bilo je suza i prenemaganja, ali slikale su se. Pomislio sam kako je pritisak prejak, ali ako ozbiljno razmislite o njihovom poslu, shvatićete da po pitanju golotinje takođe ne sme biti tabua. Jedna TV limunada mi je za 15 minuta pokazala da se tabui moraju razbiti čak i kod devojaka od 18 godina koje žele da se bave poslom za koji (ajde da budemo veoma eufemistični) razmišljanje nije primarni zahtev.

Na kraju, po cenu da budem pogrešno shvaćen, pohvaliću primer tolerancije koji sam video na televiziji. U poslednja tri dana, u dva navrata sam video kako za istim stolom sede i razgovaraju Vladan Glišić iz Dveri i Boban Stojanović, gej aktivista. U tom razgovoru ima još uvek malo dodirnih tačaka, ima mnogo isključivih stavova, ali već u drugom susretu – atmosfera je postala mirnija. Niti ovaj iz Dveri ima rogove, niti ovaj iz Prajda šeta go i napada decu. Verujem da je tako uvek počinje dijalog koji nam je životno potreban. Nedavno je u Španiji umro Santijago Kariljo, legendarni šef komunista, koji je preživeo Frankov progon i posvetio život mirenju podeljene zemlje. Verovatno je tako počeo dijalog Bote i Mendele u Južnoj Africi, tako su kod nas morali da razgovaraju četnici i partizani, Srbi i Albanci, čuvari i čuvani na Golom otoku. Ako je televizija ikada uspela da pacifikuje napetost – ovo je način! A što se tiče diskriminacije, pokojni Santijago je do kraja života odbijao da poštuje zakone o zabrani pušenja, jer diskriminišu pušače. Deda je dimio do devedeset i neke – iz gušta, ali i iz protesta!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---