---

Pisac Ivo Ćipiko (13. januar 1869 – 23. septembar 1923) kao ratni dopisnik učestvuje u balkanskim ratovima. Između ostalog napisao je i reportažu za Politiku o Kumanovskoj bitci. Ćipiko za vreme Prvog svetskog rata prati srpsku vojsku u izgnanstvo. Rođen je u Kaštel-Novom, između Splita i Trogira, školovao se u fratarskom semeništu u Sinju, bio pod uticajem jugoslovenskih nacionalista, a godine 1911. odlazi u Srbiju. Jednom je napisao: "Zanesoh se i postadoh Srbinom", uz dodatak da time nikada nije prestao biti Hrvatom

Kad sam jutros rano, tri dana posle slavne bitke, stupio na polje što se prostire od Tabanovaca do Kumanova, sijaše i grejaše jesenje sunce kao kad mora, i ceo prostor, sve do surih planina, kupao se u svežem, blagom vazduhu.

Bio sam razdragan, uzbuđen, i goreo sam od želje da unakrst pređem to naše blagovetno, odsutno, osvetničko mesto o kojem će narodno predanje da priča kao o drugome, ne slavnome i tužnome, već o pobedonosnome Kosovu.

Prožet pijetetom punom rasne svesti i ponosa, idem po strnjištima isprekrštanim i pregaženim ljudskim i konjskim stopama – stopama što se, ispremetane, duboko utisnuše u vlažnu, suncem grejanu zemlju.

Sunce me prati. Po zemljištu, po kojem gazim, nailazim na sitne još nepokupljene stvarčice, po kojim zapažam znakove očajne borbe. Gledan učestane, zgrčena stope, prazne fišeke, granate... Do nogu leži mi komad sapuna, pa načeti paklići duvana, pa bela arnautska izvrnuta kapa. Dignem je sa zemlje i gledam u tu pustu kapu... Sve te stvari, u suncu, ostavljaju oko sebe mrke značajne senke...

Dalje usred polja, stoje dva čoveka sa svetlim ašovima u ruci. Sa strepnjom u duši požurim. Do njihovih nogu, nauznačce, sa stisnutim šakama prema nebu, ukočen leži turski vojnik. Iza uzvraćene gornje usnice vire beli zubi, česti kao zrno dozrela šipka; po čelu rasula se crna, kovrdžasta kosa. Kuršumom je pogođen povrh oka. I olovaste, prazne oči slepački u mene gledaju... Prva lešina!

Vojnici ašovima kopaju zemlju: tu će lešinu da ukopaju. Dovršivši posao, jedan od njih kaza drugome: prihvati ga za noge! Položiše ga u plitku raku, i nameštaju mu ukočene noge što se zemlji priljube.

– Što ne bi bolje kopali?

– Naše sahranjujemo dublje – odgovori vojnik, i nasloni se na ašov.

Moje oči ustaniše se na zelenoj turskoj kapi što je predamnom na zemlji ležala. Uzeh je u ruku.

– Što će vam? – upita me onaj vojnik, naslonjen na ašov. A drugi nadoveza: – Ima takvih po polju njihovih pustih kapa na hiljade!.. Traže glave... ali ne mogu da ih stignu...

Zavirim u kapu. U vrhu njenom opazim iglu i oko igle omotan konac. Ta sitna kućna stvarčica dirnu me jače od ukočene lešine, i ponese mi misao u daleke tuđe krajeve. Je li on sam, polazeći u rat, zapeo u vrh kape tu sitnu iglu?

Bojao sam se, valjda da mu u putu dugme ne otpadne, ili šav se ne pretrgne? I možda je na to više mislio nego na opasnost u koju srlja, nego na samu smrt. Ili je žena, majka, sestra, ispraćajući ga i grcajući pomislila na tu kućnu stvarčicu i zadenula mu u vrh kape, da mu se u putu nađe. I premišljajući o tim sitnicama idem po bojnom bolju.

Sve češće i češće nailazim na guste grudobrane i pomišljam na naše junake. Tu su, ne čekajući zapovesti, gledajući smrti u oči, pribrano, naučeno, gađali neprekidno i gađajući nastupali... Sve dok o tome razmišljam, dolazim do gomile vojnika. Kad se odmakoše, ustuknuh: preda mnom nauznačce sa ukočenim nogama u vazduhu, leže konjske lešine. Te nabuhle, glomazne lešine ni najmanje ne sećaju na vatru, vitkost, krv vojnih konja. Osetljive šiljaste uši ne čuju riku topova, nozdrve ne frču i ne osećaju miris baruta, a oči – svetle, žive oči – ne gledaju... Senke su njihove debele, tamne... Sklanjam glavu i ne mogu da gledam u te odvratne lešine i njihove slike.

Neko do mene reče:

– Pet ih tu leži, a šesti luta poljem, ranjen... Čitava baterija!

– Šesti je ranjen?

– Da, eno ga sada tamo... A smrkne se čim, vraća se amo i celu noć stoji nad ovim lešinama.

Iz daleka taj ranjeni konj gledaše na čas na nas, pa sleže glavu i leno pođe dalje.

Do leševa stoje Krupovi golemi topovi. Ostavljeni, prezreni, nemoćni, zevaju u suncu kao napušteni starci vatrom opaljeni. A do njih tek načete kare pune sjajnih, ubojitih granata – ubojitih, ali kukavički izneverenih u naponu snage. Samo oni u ovome lomu imaju još živi ratnički izgled...

A svugde uokolo, sa svetlim ašovima švrljaju vojnici, kopaju rake, sahranjuju. Nikada kraja. Drugi, prebirajući, kupe svakojake stvari iz bojišta, a neki, spremajući ručak, čuče uz vatru.

Mene do sada prožima nigda do sada neslućena radoznalost, osećam da se moram da, silnoj volji, koja me osvaja i od mene traži da sve vidim, zapazim, osetim.

Žuri mi se da vidim značajna događajna mesta: Buzinska Mala, Mlado Nagoričane! Te položaje jedan odred srpske pešadije, dunavske divizije, u početku napada, 10. oktobra, lavovski je branio i svojom vrelom krvi zalio. Sa svih strana, sa Plajevca, Zebrenika, Zubovca, Šupljega Kamena, javi se silna srpska vojska. I pešadija i artiljerija navali, da taj odred uništi, satre...

Ceo dan srpski pešak, nezaštićen vatrom svojih topova, odolevao je divljoj sili. red samu noć, nasta kolebanje... Ali on, onaj srpski kapetan, neće da umakne ni za stopu. Dohvatio, je pušku jednog poginulog vojnika i pribrano, hladnokrvno gađa. A kad vide, da bi mogao pasti u ruke neprijatelju – ubio se. On je jedini osetio tragiku trenutnoga uzmicanja!.. A onaj drugi, iz 18. puka, kad vide da komandant pade, junački napred stavi se na čelo pešadiji i žrtvom svoga života povede svoj puk u pobedu... I treći, četvrti... oficir, što u kiši kuršuma kao siva litica stoji na mestu i sokolskim pogledom prati svaki dušmaninov kret... I gomila njih snažne, plamene momčadi, što ne čekajući zapovesti za napad srljaju u juriš...

Noć, strahovita noć, puna tutnjave, rike, zvižduka ubojite vatre, spušta se na bojno polje. U toj noći iz Klančevačke Reke, natčovečnom snagom, savladavši sve prepone, kao grdne nemani, vuku se srpski topovi... I kad ih pešadija oseti i vide, dobi još jedno srce: drugo junačko srce!

Sviće! Po uzvišicama naziru se turski položaji... Odjednom, kao pobesneli vulkan, srpska artiljerija riga ubojitu vatru: proždire, lomi, goni... Zakriljena tom paklenom vatrom, srpska pešadija odmereno, hladno nastavi da nastupa... A iz jesenje sive magle i kiše pomalja se drinska divizija. Talasaju se gomile srpskih vojnika, u sivim odelima, i sa maglom stapaju se u jednu sivu suru boju – suru kao nepobedive litice vekovnih planina.

– Na juriš, na juriš!

Uz riku topova i paljbu plotuna, osvetljena ubojitom, paklenom vatrom, siva srpska vojska, elementarnom snagom, kao nabrekla bujica, jurnu: i lomi, i prevaljuje i goni i osvaja... I sve je osvojila!... I sada je sve sivo. i polja i vojska i nebo. Ispred te sive, strašne boje, vekovni neprijatelj beži, beži!..

A oni što ne pobegoše ostadoše tu na bojnom polju!

U šumarku žive jesenje, bakaraste boje, jedna do druge nauznačce, ukočenih ruku leži gomila lešina. Gledam te lešine nekim gluvim, mrtvim osećanjem kao utučen. Na prvi mah gledam ih kako sam po bojištu gledao ćorfišeke i prazne granate. Oko lešine, u bakarastome šumarku povlači se svetla pošarica lepoga jesenjega dana. Vlažna zemlja u laganome isparenju, oseća sunčevu toplotu i rosna trava odiše svežošću, a neke šarolike bube zuje, letaju, i odbljeskuju se na suncu... I gledam ovu gomilu lešina skoro kao, u šumi, u gomilu starih, trulih panjeva, koji su svoj vek proživeli...

Šta je tome uzrok? Biće što lešine nisu tako odvratne i strašne kako sam ih ja u svojoj uobrazilji zamišljao. Nisu onako iznakažene, izgubljenih mrtvih očiju: nisu otsečenih nogu, ruku, glave... Ili možda što sam, opijen pobedama svoga naroda, pred sobom gledao vekovnoga dušmanina, pa jaki plemenski, osvetni ponos i svest ubiše za čas svaki humani osećaj: ili možda zato što je sunce grejalo i u njegovoj svetlosti sve se, uokolo, osećalo jako živo i lagodno!

Ali kad naiđoh na plitko zakopane lešine, čije noge, ruke virijahu iz zemlje, osetih teskobu i užas. Učini mi se kao da te u pola ukopane lešine još žive i razumedoh sebe: ja žalim ono što trpi dok živi!

A nigde traga krvi! Svu vrelu krv lakomo zemlja popi, i kiša isprva, i sada ta zemlja bezazlena na suncu se greje!...

A dalje pored visoke trave lahor povija svetlosti, vijuga bistra rečica. I tamo se ašovi u rukama vojnika odbljeskuju na suncu, i tamo dalje sahranjuju mrtve.

Sit sam lešina... Ne mogu više da ih gledam; žurim ka šapatljivoj rečici, žurim njoj čistoj, nasmejanoj... Nije kriva, što me svojim veselim žuborom razgaljuje...

Ali odjednom ustuknuh. Eno do same vode neke lešine. Odevena u sivo: to je naš poginuli vojnik! Grudi mi se stegnuše kao olovom okovane. Od kuda on ovde među turskim lešinama? Biće da je čineći čuda od junaštva, daleko zadro u dušmanske redove... Leži ničice na mladoj, tek nikloj pšenici, kao da htede poslednji put da zagrli zemlju za koju je život dao. Ali to što je nadneo glavu nad rečicu i pustio ruku u vodu? Da nije ranjen, instinktivno pohitao k vodi da vrelu krv s rane spere? Da nije osetio ljutu žeđ i pohitao da se poslednji put, sit napije hladne vode?.. I njegove isplakane, beskrvne, mrtve ruke lome se u svetloj bistroj vodi...

Sunce greje, ali je smrt jača i od sunca. I gledajući ga u sivome odelu odvojena od svoga jata, dušom mi prođe mlaz ljubavi i žaljenja. Bilo je toliko blagoslovenih žrtava, toliko slomljenih snaga!.. Ali ovaj ovde – samac!

I zamišljam selo s belim poređanim kućama ispod koga, u polju, ispod visoke trave što je lahor leluja, teče svetla hitra rečica kao i ova ovde. Sa praga njegove kuće vidi se voda i njegova deca skoro svakoga dana skakuću preko njiva i livada i žure k njoj...

Ali kada je on pošao na vojsku deca, čuvajući stoku, ćutke zamišljeno ogledaju se u bistroj vodi, a kad se kući vraćaju osvrću se uokolo hoće li bata otkuda da bane... Bata se ne vraća, a deca ga sa tugom jednako iščekuju... Dok ih majka teši, pitaju: gde je pošao, te se tako dugo kući ne vraća?..

I ja se setim kako, kada kroz sela prolazim i naiđem na bezazlenu decu, u belim košuljicama, uprljanu od zemlje i trave, što bezazleno prolaznike gledaju, kad ih upitam vole li više majku ili batu, redovno odgovaraju: batu! Ali bata više neće doći, i deca više neće čuti njegovu milostivu reč... A rečica će ispod kuće, kao i ova ovde, između visokih trava, da i dalje poljem krivuda...

I on i njegovo selo, ostaće i dalje neznatni i zaboravljeni. Neće o njima da priča svetska istorija i narodno predanje. Neće ih svaki Srbin s ponosom da pominje kao Bugarinje. I mene je žao njega i njegova sela...

Ali šta će oni prema Pobedi Naroda! Malo i mlado Nagoričane! Eno predamnom tih sretnih mesta, koja su preko jedne kišne noći slavna postala. Sa njihovih visova naša Zavetna Misao polete daleko, u nedogled. Tu su jače zakucala naša odabrana srca, grčili se naši mišići. Tu u našoj vreloj krvi zapečaćen je početak propasti jedne vekovne imperije!...

Zna li za to ono dete, što plašljivo u me viri iza oškrinutih vrata u pola porušene kuće? Ono će docnije za to da dozna, i time će da se ponosi. A sada mu je njegovo rodno mesto sami užas i strahota! Još miriše na barut, još mu u ušima grmi rika topova, još su mu oči zasenute od paklene vatre... Ali ne sme, strepi, sumnja... Ne vidi uokolo nikoga poznatog: ni žene što svako jutro s krčagom na vodu idu, ni krda po polju, ni svojih drugara na rudini? Gde su? A selo sa svojim belim kućama, između rasturenih jablanova, čije žuto, bakarasto lišće vetar još nije razneo u suncu daje iluziju mira i zadovoljstva.

Pun je jesenji vedri dan. Razdragana uzbudljiva, po osenčenom polju, krišom kao iz busije, prate me olovaste mrtve oči nesahranjenih lešina... Dok nastojim da se tih očiju otresem, predamnom, preko druma što vodi za Kumanovo vuče se duga kolona ljudi, konja, magaraca – vuče se lagano, obazrivo. Ljudi i životinje idu i u zemlju gledaju... Životinje pretovarene sa raznolikim kućnim stvarima, i svakidašnjim ljudskim namirnicama, između kojih ističu se crveni, meki jorgovani, smeđa ćebad i detinja šarolika turska odela, jedva se na nogama drži. Ljudi mrki, u godinama, zgrbljeni, sa zgrčenim kožusima, sa uvezanim maramama oko vrata i glave, izgledaju kao da ih jednako zima bije – a sunce tako lepo sja!

– Od kuda dolazite? – pitam ih.

Ćute...

Ponovo upitam. Za čas zgledaše se između sebe, pa poplašeni zverajući očima, gledaju u zemlju. Nikako da im pogleda uhvatim...

Pljačkaši! setih se. Sigurno dolaze iz onih arnautskih sela, gde još dim suče iz popaljenih kuća.

Hteo bih da zametnem s njima razgovor.

– Gde uzeste te stvari?

– Mi smo... Hrišćani smo... Srbi...

– Ja pitam za te natovarene stvari...

– Bile bi ionako nagorele – odgovori jedan od njih, i pogledavši u stranu potera svog konja.

Na njihovim licima, u njihovim očima, ne videh ni jednog znaka radosti zbog darovane im slobode... Zar je još ne osetiše? Mišljah: kliktaće od veselja, a oni poplašeni, pogrbljeni, odševrljaše, ne rekavši ni zbogom... Jesu li se poplašili od kazne. Zar se pretvaraju? Ili im je vekovno ropstvo utuklo dušu, nerve, krv... Učini mi se da je njima u duši kao zarobljenicima, koje su iz podzemnih tmina odjedared izveli na žarku sunčevu svetlost. Ne veruju sami sebi, strepe, sumnjaju: je li moguće da ih je najedanput našla tolika sreća?

Gledam za njima. Sa pljačkom vraćaju se svojim kućama. Pored njih vuku se njihove kratke, zgrbljene, isprekrštane senke? Gde sam video slične senke? Premišljajući, dosetih se: takve senke prate primorske ribare kad, u suncu, nategom, vuku teške mreže...

Iziđoh na drum. Eno tamo stare crkvice svetog Đorđa. U njoj je sahranjen potpukovnik Glišić. Sa nekim osobitim poštovanjem prilazim crkvici. Kao dete silno sam voleo ovakve usamljene, zapuštene crkvice: to su bili hramovi moje detinje religije. Kod njih, slušajući zujanje šarolikih buba, osećao sam u vazduhu miris tamjana, voska i starih odežda. Te bele blagoslovene crkvice!

Ali sada moje misli, osećaji, čežnje, ne ustavljaju se kod ovoga hrama: u njemu im je tesno, bune se i beže daleko u nedogledan prostor... I čini mi se, naši heroji trebaju više svetlosti, prostora... I ne mogu da se pomirim s mišlju da naša snaga, polet, misao nije nego sahranjena lešina... I zanosim se mišlju: trebalo bi da se sakupe sva blagoslovena mrtva tela naših junaka koji svoju krv dadoše majci zemlji, i da se zajednički, u čistom plamenu spale, i njihov sivi pročišćeni pepeo, sahrani za sva vremena u sure litice na visovima naših, večitim snegom pokrivenih Car Planina.

Drum vodi u Kumanovo. Preda mnom između žutih vitkih jablanova, vire bele kućice lepoga zaseoka. Ispred njega, na rudini, pored bistroga potoka, odmara se zamorena komora. Pored šatora vreva, užurbanost... Konji pasu. Neki od komordžija vrte se oko vatre i srču kavu. Jedan brkajlija znoji se od vrućine: na ražnju peče za ručak debela ovna.

U ovome užurbanom i veselom životu, ko mari za napušteni zaselak! U njegovoj ulici nema živa stvora. Neka širom otvorena kapija – zeva. Negde prozori razlupani; sa njih kapci vise, rekao bi da će da padnu... Na kraj sela jedno zgarište još se dimi... A samo nekoliko dana ranije, na ovoj jedinoj arnautskoj ulici deca skakutahu, ljudi, ne sluteći osvetu i strahotu, iđahu za svakidašnjim poslovima, a iza gustih rešetaka virahu turske kadune... A danas? Ovo je groblje, bez mrtvaca, mrtvi zaselak. Vetar u vrhovima jablanova pevuši i beli vitki minaret, ostavljen, zapušten, strči u nebo i – ćuti, ćuti...

– Povratiće se – tešim se povratiće se. Ululiće se i osetiće našu reč, polje, krv... što je negda i njihovo bilo i povratiće se majci Zemlji.

Kao nepoznatoga, zapuštenoga groblja vraćali se na drum. Putem sretoh naša dva vojnika sa puškom: vode pred sobom nekoga zarobljenoga Arnautina. Vezaše mu otrag ruke njegovim crvenim pojasom. Kao uhvaćena neukroćena zver, strelja očima, škrguta zubima, i ide gordo i žurno – žurno ka da će nekoga da stigne.

– Uhvatili smo ga pod oružjem – dobaci mi uzgred jedan od vojnika. Pod oružjem.

I ne dovršivši, izastopce odmiče za zarobljenikom.

Pred Kumanovom naiđoh na ostavljeni turski logor. Mora da se bežalo, besvesno, bezobzirice, sa nesavladivim strahom u duši. Čega sve nema u ovome turskome logoru! Od najkrupnijih do najsitnijih vojničkih stvari: čitavo stovarište! Begunci spasoše sami svoj go život. I putem prati me po koja nesahranjena lešina, i puste bele arnautske kapice.

Njihovim tragom ulazim u nekadašnju tursku varoš. Po zidovima prvih pojata pored kojih prolazim, suši se duvan. Svugde taj žuti duvan. Zar ga niko nije dirao, ili ga je tolika sila bilo, da ga vojska ne mogaše da raznese? Pa prolazim pored kuća, potleušica, pored kojih, na ulici, u blatu, leži sila kućnih nevrednih upljačkanih stvari. U oči padaju šarena pocepana detinja odela, i sitne detinje igračke. Neki starac u sedoj neurednoj bradi, kao okamenjen gleda u mene. Vidi se, još nije na čisto da li je ono što gleda svojim sopstvenim očima san ili java. I dolaze pred oči kuće sa belim krstovima i ponosite srpske trobojke, i pogdekoji seljak koji, saginjući se, ponizno se s puta sklanja, vičan je još od prekjuče da to u strahu radi pred svakim Turčinom! Ponegde vidi se i po koja turska bolja kuća sa zelenim rešetkama, iza kojih sada sigurno niko ne viri...

Zalazeći dalje u ulicu, ispod očiju mi nestaje sunca, teskoba me obuzima. Pa nailaze na red ćepenci – ti niski, mračni, tesni ćepenci, ispred kojih na ulici smradne kaljuge, u kojima zamišljam nabuhle deve bakalina, što ceo dan puše, srču kavu i zevaju... Sve prljavo, tamno, sitno kao da se navlaš sklanja od čistoće i svetlosti!

Dolazim do džamije: suro neukusno zdanje oštećeno i razrušeno. U njoj Arnauti, bežeći, nađoše poslednje zakonište i – smrt.

Izbivši na glavni trg, pred opštinu, otresoh se svojih sumornih misli, oživih. Trg vri našim bujnim životom. Žagor, vreva, užurbanost! Vojnici, komora, seljaci i došljaci, pazare, nose, traže, mole... Slušaš između nekih smernih glasova odsečnu nervoznu slobodnu beogradsku reč. Pune su mi uši tih glasova. Pa mi pada na pamet, da se nalazim u zemlji koja do juče bi u vekovnom ropstvu.

Iz tih snažnih misli otrgne me lik nekoga Turčina, zarobljenika, koga su kroz gomilu pratila dva naoružana seljaka. Ustaviše se u dvorištu pred opštinom. Na opštinski prozor izađe komandant, srpski oficir. Zarobljenikov poplašeni pogled, ne zaustavljajući se nigde, beži po gomili naroda. Malena je rasta, sitnih obraza, i mekih plavih očiju, čije trepavice jednako trepte. Očito ne zna šta se s njim zbiva. Desilo se tako.

Jedan od seljaka kaza komandantu:

– Našli smo ga gde luta po polju, sam, i dovedosmo ga...

– Pa šta tražite? – preseče komandant.

– Kaže da je hrišćanin, a nije nego Turčin... Poznaje se...

– Jesi li Turčin? – upita neko iz gomile sakupljenog sveta: – Kazuj!

Zarobljenik zatrepta jače trepavicama. Za čas stajaše neodlučan, pa potvrdi kretom glave pitanje.

– A jesi li hrišćanin? – pitaju drugi.

Zarobljenik, neodlučno, kretom glave potvrdi pitanje.

– Pa kad kaže da je hrišćanin, da ga privedemo u naše! – graknuše nekolicina seljaka.

Preko plavih, mekih očiju zarobljenikovih preleti siva senka, kao preko očiju slobodne ptice kad se rukom uhvati.

– Jeste li ga zatekli sa oružjem? – upita komandant nestrpljivo.

– Nema oružja! – odgovorim ja za sve ostale.

– Nema, nema! – potvrdiše drugi.

Pa pustite čoveka na miru! zapovedi komandant i otide sa prozora.

Meni čisto bi lakše kad videh zarobljenika na slobodi, kako polako, ne obazirući se, promiče kroz dolinu.

I dok njega sitna, pogužena, izgubih iz vida, čujem baktanje konjskih kopita.

– Konjica ide! – kaza neko do mene. – Konjica!

Ponosito, čvrsto, između naroda prolazi srpska konjica. Odmerenim ujednačenim korakom promiču vatreni konji kroz oslobođenu zemlju. Visoko u suncu, gordo, sa pobedonosnim osmehom na usnama i žarkim slobodnim očima u kojima se pobeda odbljeskuje, jaše srpski konjanik. Vazduh i zemlja puni su radosne jeke. Ja se opet zanosim žurnim, uzbudljivim mislima.

– Idite junaci da stignete drugove... Oni su već u Skoplju, Velesu... Žuri im se!... – čujem odsečne, nervozne glasove iz naroda.

– Žurite, žurite na more! – povikah ja živo.

– Na more! – radosno zaklikta nekolicina njih do mene. – Na more!

("Politika" 20. i 21. novembra 1912)

***

Na srpskom moru

Prvi naš eskadron u Draču

Skoplje, 20. novembra

Srpski eskadron koji je prvi stigao u Drač oštrim kasom je prošao kroz varoš, izbio na morsku obalu i zaplivao u more.

Sa isukanim sabljama vojnici su klicali blažeći umor svoj i svojih konja u zračnoj vodi srpskog mora.

Tek posle tog pozdrava sa morem, eskadron se vratio u varoš i preduzeo potrebne poslove za red u varoši i ulazak ostalih naših trupa.

("Politika", 20. novembar 1912)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---