Pozorište – Ubiti Zorana Đinđića >

Pamflet sa srcem

Jednočasovni brehtijanski dramski igrokaz igran na periferiji Novog Sada logično je zatvaranje jednog tematskog kruga

Majska premijera predstave Zoran Đinđić Olivera Frljića (v. "Vreme" br. 1116) odigrala se doslovno poslednjih dana petooktobarske republike, a u Ateljeu 212 okupio se te večeri nemali deo njene političke i intelektualne kreme (sa šlagom i bez). U predstavi su izgovarana izvesna imena, ili pak jasne aluzije na njih, a u gledalištu – jarko osvetljenom – bili su ti isti ljudi, oni ovako ili onako "prozivani" sa scene: čeoni sraz lika i predloška. Nedostajao je jedino glavnooptuženi Vojislav Koštunica, koji je po popularnom verovanju (koje vas takorekuć kvalifikuje za dostojnog pripadnika "druge Srbije") neka vrsta političkog zloduha koji nekako spiritualno stoji iza atentata na premijera. Ne bih vam savetovao da glasno sumnjate u to.

Premijera predstave Ubiti Zorana Đinđića režisera Zlatka Pakovića, rađena po motivima iz dramskog teksta Pakovića i Rajka Đurića, odvija se u sasvim drugačijem ambijentu, vremenski, prostorno i uopšte "kontekstualno": jesen, sumorni oktobar, usred pustinje realnog postdemokratske Srbije (koja tek dobija svoje grube konture); glamurozni teatar u centru Beograda – idealno pozicioniran za svakojake after partyje smaračke prestoničke eliterde – zamenjen je derutnom i bezličnom salom bivše fabrike "Petar Drapšin", danas svenamenskim programskim prostorom Studentskog kulturnog centra Novi Sad, smeštenom u priobalnoj periferiji Novog Sada. Uglavnom ni taksisti ne znaju gde je to, pa vi vidite.

Publika, dakle, stoji pred ulazom u salu, tmurno je, kiša hoće-neće; onda iz zvučnika, odnekud iz dubine sale, sa beskrajne trake krene repetitivni, uspa(v)ljujući glas govornika koji nevidljivoj publici dovikuje da, "ako sretnu Zorana Đinđića ovih dana, da mu poruče da je i Tito pred smrt imao problema s nogom". I tako valjda nekih stotinak puta. Za to vreme ulazimo, sedamo, govornik i dalje deklamuje jedno te isto. I baš kao i Koštunica, i taj je govornik fizički odsutan, mada je u međuvremenu prilično avanzovao: postao je predsednik Republike Srbije. Pa mu nekako u prošireni opis posla spada i slikavanje po pozorišnim premijerama. No, na ovoj premijeri nije bio, a bogme ni na drugoj reprizi kojoj sam prisustvovao. A zašto pa i da bude? On je sada svugde, ne mora baš lično da se pojavi da bi bio tu. I nema problema ni sa nogom ni sa dušom, koliko je poznato.

Kada glas T. N. napokon utihne, uslediće jednočasovni brehtijanski dramski igrokaz na sasvim golom proscenijumu, izdignutom možda metar iznad tla, okruženom publikom sa tri strane. Gore je stakleni krov sale; u jednom će momentu početi kiša i pretvoriće se u snažan pljusak, gotovo nadjačavajući glas glumaca. U prvi mah pomislićemo da je i to ritmičko dobovanje "scenski efekat"; ne, to je Stvarnost koja odozgo, a simbolički sasvim adekvatno, interveniše u predstavu.

Paković je mudro učinio što je od istoimenog komada, neperspektivnog za bilo kakvo zahtevnije izvođenje, ostavio samo ljušturu, i prepustio glavnu reč svim drugim teatarskim elementima koji su od Ubiti Zorana Đinđića mogli napraviti uspelu predstavu – i napravili su je. Barem kada se radi o specifičnom žanru srčanog pozorišnog pamfleta, rekosmo već, na tragu brehtovskih angažmana. Najpre, tu je zaista izvanredna glumačka ekipa (Emina Elor, Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Jovana Stipić, Milijana Makević, Igor Filipović) za koju svakog prokletog trenutka vidite i osećate kako bespogovorno i zanatski i ljudski stoji iza ovog projekta, tačnije, koja zapravo jeste ovaj projekt, udahnjujući mu teatarske heart & soul, ubijajući gde god je to bilo moguće zametke naporne i neduhovite filipike u koju bi se – to takođe prejasno osećate! – ama baš svakog trenutka mogao pretvoriti: i kada u liku Z. Đ. deklamuju delove njegovih intervjua, i kada igraju zlikovce koji će komplotirati da ga ubiju i da potom preoblikuju Srbiju po meri njegovog nametnutog odsustva, a sve izgovarajući replike iz Šekspira, i kada se sjajno razigravaju u izvanrednim maskama Nikole Džafa, i kada persifliraju direktne i indirektne profitere jedne tragične smrti, i kada izvode songove na stihove Tome Markovića, nastale posebno za ovu predstavu; stihove koji bi, uzgred, na papiru možda, čak verovatno, delovali kao još jedna stereotipna i odlikaška "politički korektna" satira betonističkog štiha, ali su u ovoj predstavi izvanredno upotrebljeni, efektni, sočni i tačni bez ostatka. Biće da je to, osim rediteljske, pre svega zasluga kompozitora Božidara Obradinovića, čija se uloga u svemu što je u ovoj predstavi vredno takođe ne može preceniti.

Poređenja Frljićeve i Pakovićeve predstave sa imenom Zorana Đinđića u naslovu bilo je i biće ih još, i ona su besmislena baš koliko i negde neizbežna. Meni se, pak, čini da je važnije nešto drugo. Rekao bih da je ovim dvama pozorišnim događajima zatvoren jedan krug, i sada bi bilo strašno zanimljivo videti nešto sasvim treće, na primer komad i predstavu ne o "antiđinđićevcima" nego o sumnjivo i neubedljivo namnoženim "đinđićevcima" za koje imaš utisak da bi ih Zoran Đinđić, da ga se pita i da može da bira svoju posthumnu sudbinu, radije imao za neprijatelje nego za sledbenike. Ali, ko to da napiše?! Možda bi jedan Jonesko bio najdorasliji tom zadatku, ali odakle nam Jonesko na ovu skupoću... Imamo samo njegove likove, naročito one iz Nosoroga. One što, rekosmo, nemaju nikakve probleme s nogom, zapravo, nemaju nikakvih problema uopšte: svi njihovi problemi sada su kod nas.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---