---

Spavanje nije, kako se to pogrešno misli, tek puka fiziološka potreba; spavanje je pre svega provod

Kad dokoni novinari – u nedostatku drekavaca, otrovnih tragova iz mlaznih aviona, takođe antisrpskih dugotalasnih zračenja i ostalih budaljenja – krenu u one blesave statistike da koliko vremena u životu provedemo u čemu, ja pobesnim. Tako ćete pročitati koliko vremena u životu provedemo jedući, čačkajući nos, češući muda, gledajući televiziju, blesaveći se na društvenim mrežama, čekajući u saobraćajnim gužvama itd. E, onda tu bez izuzetka spada i ono čuveno – da koliko vremena u životu prespavamo; pritom ta statistička brojka neizbežno ima prekoran prizvuk. Eto, prespavali ste toliko i toliko godina u životu, umesto da ste to vreme protraćili na rintanje za pohlepnog poslodavca, ugađanje razmaženoj ženi i deci, služenje lopovskoj državi, gledanje rijaliti šouova i na ostale gluposti. Spavati nije dobro, nije poželjno, nije patriotski, glasi prekor. Spavaju samo lenčuge i neodgovorni tipovi, spavalice, pospanci i slični sociopati. Neprijatelj ne spava, pa zato ne spava ni Udba, pa zbog toga ni ostatak društvene samozaštite. Imao sam jednu ranu bivšu ženu koja je smatrala da je dovoljno spavati "četiri puta po petnaest minuta" na dan; onda bi pala na trosed i zaspala uz TV dnevnik do jutra. Sve su to pojave psihopatske.

Ja, naprotiv, smatram (i sa naročitom upornošću tako postupam) da spavati treba barem deset sati na dan – ako čovek hoće da živi dugo, zdravo i srećno. U tome se ugledam na domaće (ali i druge, velike) mačke: one spavaju u proseku po 15 do 18 sati na dan: i šta im fali? Ništa; naprotiv.

To je zato što spavanje nije, kako se to pogrešno misli, tek puka fiziološka potreba; spavanje je pre svega provod. Ako je provod uredno smišljen i praćen ritualom, tek onda je prava stvar, jer se provoditi treba promišljeno i sa umišljajem. Ništa lepše od čistog (ako može uštirkanog) kreveta u provetrenoj spavaćoj sobi, perjanog jastuka, odgovarajućeg pokrivača i koliko-toliko raspoložive tišine. Pre toga se telefoni utišaju. Ima ko voli da spava uz televizor, ali to mi ne smeta – dokle god je ton utišan. Ne smeta mi ni spoljna buka, ako sam na nju naviknut, mada je tišina, ona gromka, najbolja: najbolje zaspim dok slušam ćukove u šumi oko uvale Valdarke na ostrvu Lošinju.

Spavati treba ozbiljno i temeljito, s punim uverenjem da činite pravu stvar. Kao prvo, kad legnete u krevet treba obrisati iz uma sve dvojbe i dileme, griže savesti i kajanja. Savest vam ne mora biti čista; bitno je da je mirna, što reče onaj kralj Ričard kod Šekspira. Svako grizodušje prošloga i preispitivanje ponašanja – čemu je ispravan čovek inače sklon – vodi samo u onu vrstu nesanice o kojoj Karel Čapek tako lepo i istinito piše 1929. godine (Čovek koji nije mogao da spava u zbirci Pripovetke iz desnog džepa): "San, gospodine, nije samo odmor za telo; san je nešto kao očišćenje i oproštaj za prethodni dan. San je osobita milost i prvih nekoliko minuta posle dobrog sna je svaka duša čista i nevina kao dete", kaže taj mudri čovek. Ako ne spavate kako treba, veli on, vaš se život razdvaja: na budnog "samoljubivog zdravog klipana" po danu; i na "u postelji izmučenog čoveka, koji sa užasom postaje svestan svojih neuspeha, sramote, prljavština i poniženja" po noći. Tu spavanja nema; nikakvog, a kamoli dobrog; to neće dobro svršiti.

Treba, dakle, očistiti svest od neprijatnih – ma koliko istinite bile – misli, smiriti se, ne brojati ovce, misliti na nešto lepo i onda sve te misli polako udaljiti iz glave. Gubljenje dragocenog vremena na nesanicu sramota je i šteta. Vreme provedeno u spavanju, pak, korisno je i zdravo. Zato je spavanje provod.

Snovi, kakvi god bili, deo su tog provoda, čak i oni strašni: znaju da budu poučni i o njima treba sutradan misliti, jer donose dragocene poruke. Sanovnici i babe-vračare tu ne pomažu; to morate sami sa sobom – ako ste u stanju. Šta sam ja sve sanjao u mom dugom i zanimljivom životu! Da pijem čaj sa Staljinom; da se skrivam u pustinji sa Mošom Dajanom; da iz onesposobljenog helikoptera isplivavam na špic Ade Ciganlije umesto negde na obalu Mekonga; da prijateljski razgovaram sa Acom Vučićem; da pucam na Voju Šešelja; da sam jedina budala koja je htela da se suprotstavi ruskoj invaziji na Beograd 1968. (odmah me je prošla ta namera u snu); da plačem kao dete na pacifičkoj obali, u zalivu Kam Ran, dok nečiji radio svira California dreaming (to mi se i danas događa; da mi krenu suze, mislim); itd. PTSP snovi posle prođu, to jest ima ih sve manje i sve su poučniji i mirniji, kao i snovi o pokojnicima: tatu, mamu i kćer sanjam redovno, ali sve smirenije i – ako mogu da kažem – mudrije, sa dubljim razumevanjem. Zar to nije provod, bolji od onoga na javi?

Uostalom: najstrašnije mučenje koje je NKVD mogao da smisli bilo je lišavanje sna; posle su od njih to naučili i ostali. Nema potrebe da ih bijete i rastežete na inkvizicijskim spravama; samo im ne dajte da spavaju: priznaće da su ubili Kenedija, bez brige. Posle će vam biti zahvalni za metak u potiljak.

Spavajte, dakle, što više i lepše možete. Duže i lepše ćete živeti, a goniči robova koji traže da ustajete rano neka jedu govna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---