Simens Green City – Intervju – Tihomir Rajlić, generalni direktor Siemens d.o.o. Beograd >

Kako stići do novih vrednosti

"Mi smo možda kompanija koja ima drugačiju unutrašnju kulturu od nekih drugih firmi, međutim kroz Siemens dnevno ulazi i izlazi 1000 ljudi od kojih svako ponese neko parče te kulture napolje ili donese neko parče svoje kulture ovde, i ja smatram da nekada stvarno služimo ovoj državi kao svetao primer. Nekada i ova država i okolina i nas nešto nauče. Ono što sam naučio jeste da je velika vrednost – vrednost ljudi", kaže u intervjuu za "Green city" Tihomir Rajlić, generalni direktor Siemens d.o.o., objašnjavajući kako se u novim društvenim i ekonomskim okolnostima održao odnos ove kompanije prema pitanjima zelene ekonomije. "Zeleni portfolio je danas još interesantniji i u većem je fokusu nego što je bio tri godine unazad, kada je ta priča došla u Siemens. Međutim, problemi koji proizlaze iz toga svakim danom su sve veći. Bili smo svedoci jake zime i jakog leta i sve su to činjenice koje govore o klimatskim i demografskim promenama, o pomanjkanju vode i hrane. Svako ko želi da uđe malo dublje u to, shvatiće da nije problem samo u suši i kukuruzu, nego da je problem mnogo širi."

"VREME": Ove godine obeležavate 125 godina poslovanja u Srbiji. Gledano iz te perspektive, koliko je vaša kompanija u prošlosti, a koliko u budućnosti?

TIHOMIR RAJLIĆ: Kada posmatram sa stanovišta Siemensa, onda sasvim sigurno znamo i imamo tehnologije budućnosti koje u ovom trenutku nisu primenjive iz ekonomskih razloga, a ne zato što ne postoje. Jednostavno, ne postoje kupci, ne postoje potražnja i potreba za njima. Slikovit primer je "Smart city". "Smart city" je nešto što je u Londonu danas prihvatljivo, a što će u Beogradu biti za možda pet ili deset godina. Parčiće ili delove tog "Smart cityja" verovatno ćemo i u Beogradu moći da vidimo za godinu ili dve dana. Biće tu neka pumpa za elektroautomobile, biće možda neki elektro smart grid u elektrodistribuciji... Međutim, nešto što je infrastruktura koja je zapuštena ili nije obnavljana, ili grad koji je eksplodirao po pitanju broja stanovnika i njihovih potreba, neće se moći urediti u neko dogledno vreme. Ili se pak može urediti u dogledno vreme, ali sa ogromnim novcem, što je opet skoro utopistička misija. Ali mi tačno znamo gde su problemi, jer sve je to merljivo. Merljiva je demografska eksplozija, merljivo je koliko ljudi živi u gradovima, koliko u ruralnim predelima, merljivo je kakva je infrastruktura bila pre 20 godina i kakva je danas. Pod infrastrukturom podrazumevam i puteve, i elektriku, i vodovod i kanalizaciju.

Prošlo je već tri godine od neuspeha u Kopenhagenu. Jedan od argumenata vezanih za klimatski sporazum koji tada nije usvojen bio je veliki otpor da se promene ljudske navike, pa čak i stanovnika sa Zapada.

Apsolutno ste u pravu. Možemo čak otići i korak dalje – u Kjoto. Kjoto sporazum je bio vrhunac, gde su bile izmerene emisije CO² i drugih štetnih primera i gde su se svi obavezivali da će te emisije smanjiti. Neki su ga potpisali, neki nisu. Ti koji su potpisali toga se prilično drže, to su sasvim sigurno zemlje Evropske unije. Oni koji nisu potpisali, a nisu ni Kina ni SAD, to nisu učinili iz svojih ekonomskih računica, jer je to zaista jako skupo. Ali je sa druge strane i efikasno, jer se stvaraju nova tržišta. Kod Kjoto sporazuma se pojavilo tržište CO sertifikata. Neko ih ima više, neko manje, u zavisnosti od toga koliko ko snabdeva svoju zemlju iz termoelektrana, koliko iz hidroelektrana, i to je bilo jako interesantno. Da ne možeš gledati u novu investiciju u termoelektranu ili hidroelektranu, rukovođen samo tehnikom i time koliko vode treba da proizvede koliku količinu energije u recimo 25 godina, jer koliko kilovata toliko i novca, nego moraš gledati i kroz nusprodukte. Moraš gledati kroz to kako se na ekonomski način upotrebljava šljaka, kako se na ekonomski način može prodavati ili kupovati ugljen-dioksid, i onda sve to zajedno daje neku sliku ekonomske opravdanosti, pod pretpostavkom da se u tom trenutku radi uvek sa najmodernijom opremom.

Koliko poslovno okruženje u Srbiji razume taj jezik?

Poslovno okruženje u Srbiji ima svoje specifičnosti. Ponekad imam osećaj da pričam bajke, jer me sagovornici čudno gledaju. Ponekad je to jako banalno, pa kažu, "a, vi stranci, vi iz Siemensa, vi uvek imate neke druge ideje". Međutim, to je normalno. Ja tu ne bih pravio nikakvu zamerku ili bilo šta. Da li smo spremni da sutra radimo sa računarom u jednoj, a sa svećom u drugoj ruci, ili želimo alternativne izvore energije, pre svega energetsku efikasnost, da kao pojedinci ne trošimo četiri puta više energije nego što je to prosek u Evropi, nego da smanjimo tu potrošnju. Ako imamo 21 stepen u prostoru, ne treba nam 22 i 23. Nije potrebno.

Da li mislite da ste time što rukovodite Siemensom u Srbiji, na neki način, na težem zadatku od svojih kolega koji rade u drugim, razvijenijim zemljama?

Ne. Normalno, postoje razlike između manjih i većih zemalja, kao i manjih i većih regionalnih kompanija. Siemens u Engleskoj ima 18.000 zaposlenih, u BiH ima 46 zaposlenih. Međutim, postavka Siemensa u svakoj državi je potpuno ista. Naš portfolio je potpuno identičan. Ja volim da se ponekad hvalim u Minhenu – upoređujem Srbiju sa Ukrajinom. Siemens Ukrajina radi na tržištu od 40 miliona ljudi, a ima slabiji rezultat od nas. Mi radimo na jednom teškom tržištu koje ima 7,5 miliona stanovnika. Ima to veze i sa ekipom koja radi i sa ljudima, ali to je dobro za srpsku samouverenost, da znaju da nije sve oko nas bolje. Da ne kažem da je Siemens Srbija po rezultatima nekoliko procenata jači od Siemensa Bugarska, koja je u EU. Tako da mi nismo baš u zapećku i ne posmatraju nas kao ljude na specijalnom zadatku

Da li ste nekada razmišljali o tome kako bi izgledalo poslovanje u Srbiji kada Siemensa ovde ne bi bilo? Da li bi se išta zaista drugačije odvijalo?

Siemens nije jedina kompanija, već jedna od onih koje imaju misiju. Siemens ima trgovinsku kompaniju u Beogradu i imamo fabriku u Subotici. U radu Siemensa direktno učestvuje 800 ljudi – od doktora nauka do priučenih radnika. Želim to da naglasim jer je jako bitno u ovom trenutku – plaćamo sve poreze i doprinose i ne smatramo se stranom firmom, već jednim delom ovog društva. Siemensov uspeh je upravo u tome što u svojim regionalnim kompanijama održava imidž nekoga ko se uključuje kao lokalna kompanija i ko osluškuje potrebe lokalnog tržišta. E sad, kakva bi Srbija bila da Siemensa nema... Da Siemensa uopšte nema na ovom svetu, ja mislim da bi srpske železnica stala, jer je srpska železnica kompletno opremljena sa Siemensovom tehnologijom, doduše starije generacije. Gospodin Ivica Dačić bi teško pratio saobraćaj po Beogradu da nije Siemens montirao te inteligentne kamere. Mnoga mesta u Srbiji bila bi bez električne energije, jer su sve velike trafo-stanice Siemensove, odnosno izgrađene Siemensovom tehnologijom. Mnogo banaka ne bi moglo da obavlja svoju funkciju jer su video-nadzor i protivpožarni sistemi Siemensovi.

Koji su koraci potrebni da bi se industrijska proizvodnja u Srbiji pokrenula na jedan dobar način, koji bi zadovoljio principe održivog razvoja?

Tranziciono vreme koje prolazi jedna bivša socijalistička država jeste izgubljeno vreme, gde se način razmišljanja menja, jer nije dovoljno napisati nove zakone i rešiti da kao država nismo više u planskoj privredi. Dakle, mora proći jedna generacija. Ljudi moraju shvatiti da nije država ta koja brine za sve, već da svaki pojedinac prvo mora da brine o sebi – o svojoj deci, svojoj budućnosti, svojoj starosti. Kao što se to menja, tako se menja i način razmišljanja da ono što smo juče radili danas više nije potrebno tržištu te da moramo raditi nešto drugo. Ako ne možemo proizvoditi poljoprivredne mašine ili IMT traktore koje niko neće da kupi, hajde da radimo nešto drugo. Nemojmo tražiti dohodak u nekretnini, jer je taj dohodak usko vezan za malu grupu ljudi. Hajde da radimo nešto drugo. E to "hajde da radimo nešto drugo" je potrebno Srbiji. Normalno, to zahteva i novac. Evidentan je napredak u odnosima između Srbije i EU. Srbija nema neprijatelja u EU i kad pogledate ko je donirao najviše novca u Srbiju, videćete da je to EU. Mislim da je to pravi put da se obnovi jedan deo starih industrijskih postrojenja i da izraste nešto potpuno novo čega do sada nije bilo u Srbiji. Svet više nije crno-beli, nego je sastavljen od mnogo boja koje treba tražiti svuda gde je partnerstvo u pravom smislu reči. Prema tome, zemlje EU, posebno Nemačka, Italija i Francuska, u kolikoj god da su ekonomskoj krizi trenutno, one su velike industrijske nacije koje će svoj izlaz iz krize tražiti plasiranjem određenih vrsta proizvoda ili tehnologija na druga tržišta.

Kolike su mogućnosti da neki inovativni proces danas zaživi u Srbiji? Kakve su šanse za inovatore i ljude koji vide dalje?

Mi sarađujemo sa Elektrotehničkim i ostalim fakultetima u Srbiji. Poma-žemo im u opremanju kabineta u najnovijoj procesnoj tehnologiji, tako da naši studenti stvarno imaju velike mogućnosti. Nažalost, inicijativa mora poteći sa individualnog nivoa. Ima i svetlih primera. Pre tri meseca je jedan profesor došao kod mene sa prezentacijom plazma prečišćivača vode. On na inovativan način pokušava rešiti problem prečišćavanja otpadnih voda. Uz njegovu dozvolu, mi smo to poslali u naš razvojni centar i čekamo izveštaj. Pretpostavljam da ćemo, ako istraživanje da pozitivne rezultate, sa tim fakultetom i profesorom raditi dalje bez želje da unapred budemo vlasnici bilo čega. Cilj nam je da dođemo do nove vrednosti. To je najbolji način.

Fabrika u Subotici je ove godine dostigla veliki broj zaposlenih.

Jako malo ljudi zna da mi imamo fabriku u Srbiji. Jako malo stručne javnosti zna to, jer mi smatramo da to nije nešto na čemu bi trebalo da zasnivamo naš marketing i PR. Smatramo da je to logična posledica jedne velike industrije – da na tržištu Srbije o kome pričamo postoji i proizvodni pogon. Ta fabrika je u jubilarnoj godini završila tu investiciju od 21 miliona evra, opet naglašavam iz sopstvenih sredstava. Zaokružila je tehnološki proces proizvodnje vetrogeneratora raznih modela i raznih veličina i fabrika je pripremljena da ide u sledeću fazu, koja će nastupiti za dve ili tri godine, a to znači da će preuzimati novu kompetenciju, što će zahtevati novu investiciju, i to je taj pomak napred ka kome ćemo mi ići. To nije jedina investicija koju je Siemens napravio u Srbiji i ubeđen sam da nije poslednja. Nažalost, nijedan problem se ne može rešiti preko noći, ali u skladu sa Siemensovom poslovnom politikom, ubeđen sam da to nije poslednja investicija i da će ih biti još. Ali obavljamo još jednu funkciju koja je skoro neprimetna – u poslednjih godinu dana šest ili sedam industrijskih investicija u Srbiji realizovane su zahvaljujući nama, jer su svi ti Komtrejd, Boš i ostali bili kod nas da se informišu kakva je poslovna klima u Srbiji, kakva je zakonodavna i poreska klima, kakva su naša iskustva... Mi smo na neki način besplatno obavljali funkciju promotera Srbije kolegama koji su imali nameru da dođu ovde.

Kakav je vaš doživljaj, kao direktora kompanije Siemens, ovde?

U prvom trenutku, kada mi je bilo ponuđeno da postanem to što jesam u Srbiji, moram priznati da Srbiju nisam ni posećivao prethodnih 20 godina da bih znao u koju zemlju idem, ali sada, posle četiri godine u Srbiji, zadovoljan sam da sam tako odlučio i ostaću ovde još nekoliko godina. Mandat mi je do 2015. Da li sam zadovoljan? Nikad nisam zadovoljan. Zadovoljan sam jer uspevamo i u ovakvoj okolini gde nema dovoljno novca, gde nema dovoljno resusra, gde su poremećeni socijalizam i kapitalizam, gde ljudi još uvek razmišljaju kako država treba da misli umesto njih, da se snađemo, da smo tu i da nam nije žao što smo tu. Nadam se da će 2015, kada napustim rukovođenje Siemensa, Srbija biti korak bliže EU, da će zakonodavstvo biti transparentnije i bolje, da neće biti dinara, već evra, da neće biti uvoznih kvota. Mislim da smo na pravom putu. Srbija nije ostrvo. Srbija je deo Evrope.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---