---

U koju se zaljubim – ta mi je lepa i najlepša

U današnje vreme ozvaničenog licemerja koje se politički korektno sada zove "politička korektnost" čovek više ne sme da govori, piše ili čini razne stvari koje su nekada – dok je Bog hodao po zemlji – bile sasvim normalne. Već sam pominjao tu neku pristalu i očito bogatu sojku koja se usred Los Anđelesa na mene izvikala jer da šta ja njoj imam da otvaram vrata.

Onda su se pojavili razni/razne (molim: je li korektno?) koji imaju primedbe, takođe licemerne, na još koješta; štaviše na sve ostalo. Nekada je čovek niskog rasta bio "onaj mali", ponekad (zavisno od njegovog karaktera) i "picopevac"; danas je "visinski izazvan" (height challenged), ako se držimo političke korektnosti. Jurodiv čovek nekada je bio simpleton, u Banatu se kaže "prost"; danas je mentally chalenged. Crnac je Afroamerikanac, sve i da nije iz Afrike, ali svoju braću crnce on može da zove "niggers", dočim ne-crnci to ne mogu, jer da je to uvredljivo. Mi smo se naučili da komšije Albance ne zovemo "Šiptari" (ili "šiptari", sa malim "š", kao u "Večernjim novostima" onomad, osim kad piše Mira Marković; onda su bili "Albanci"); nije bilo teško. Naša braća Romi između sebe se nazivaju Ciganima. Dobro, sve je to u redu i meni ne smeta.

Tu se onda pojavljuje i fenomen "rodnog razlikovanja". Lako nam je sa doktorkama, profesorkama, poručnicama i pukovnicama; advokatuša ili psihološkinja (psihologinja u Hrvata) već malo tandrliče, čisto jezički, u smislu eufonije iliti milozvučja jezika. Dobro, može i tako. Poslanica (Hrvatima je lakše: zastupnica) očito nije pismo apostolsko, Efešanima recimo. Novinarka je nekada u Valjevu (ako je verovati Milovanu Gligorijeviću) bila kurva koja radi na prostrtim novinama kod željezničke stanice; kasnije se tako zvala prodavačica novina u kiosku. Naši dragi bivši radikali (natražnjaci, naime) čvrsto su se držali toga da predsednicu nečega zovu "predsednik", svima u inat; dobro. Bio je to njihov politički manifest, pa je tako i završilo.

Nego, kakve to veze ima sa temom?

Ima. Politički je – ako se ja tu nešto razabiram – "nekorektno" nazvati lepom ženom lepu ženu. Nagađam (mada ne znam, praštajte!) da bi ružnu ženu trebalo nazivati valjda "estetski izazvanom" (esthetically challenged). Ta lepota, to vam je nešto sumnjivo, ako sam razumeo. Je li pravedno i politički korektno da jedna žena bude "lepa", a druga "estetski izazvana"? Nije, kako čujem. To sve smrdi na "seksizam": šta vi, muški, tu nama nešto propisujete? Iz same okolnosti da je neko ženskoga pola (roda), automatski proizlazi da smo sve jednake itd. Iz same okolnosti da je neko muškog roda takođe prirodno proizlazi da se muški dele na zgodne i ružne; na pizdune i poštene ljude; na gadove i lafove; na šarmantne i dosadne; itd. I šta sad?

Žene se, dakle, sasvim normalno – ali od jednog do drugog muškarca! – dele na lepe i ružne; na ružne, ali privlačne; na lepe i glupe; na naizgled prosečne, ali – kad malo bolje pogledaš – sjajne ribe; na kučke i na lafice; i opet itd., kraja nema kombinacijama. Dobri Bog u svojoj mudrosti, ko šta radi samo spaja muške i ženske kako god zna, pa mu ni to ne ide baš za rukom, kao što smo već rekli.

Definicija lepe žene izmiče nam, normalno, s obzirom na gore izloženo. U koju se zaljubim – ta mi je lepa i najlepša. Tu gabariti i ostale mere ne igraju ulogu. Vekovima se nameću merila, od slikara i vajara, pa do "Plejboja": te drusna i debelguza (ako su guzovi okrugli, glatki i tvrdi); te visoka, dugonoga i vižljasta, sa malim čvrstim sisićima (može uvek); te mala i zgodna (u Zagrebu kažu "kao Tuborg pivica"; može uvek); te sisata i raskošna, ali sa strukom i nogama (i to može); te mršava i nikakva, ali sa licem da odlepiš, kao Šarlota Rempling (ima ko voli; štaviše); te sve moguće kombinacije nabrojanog. Sve može – ako mi se sviđa. Ako se nekome sviđa i ako se pali. Poznavao sam ružne, ama beskonačno šarmantne žene koje su zavodile sve moguće muške na koje im dođe ćeif. Poznavao sam lepotice koje su se mučile od svoje puke lepote, jer su ih svi loše razumeli, a one su bile drage, tople i normalne cure, samo nikako da im uspe. Uzgred: možda to ima neke veze s mojim skromnim zapažanjem da lepe žene teže da budu i pametne; gorko životno iskustvo, valjda. Pravio sam anketu među lepoticama koje sam poznavao: sve su rekle da je biti lep (po datim pravilima vremena) bilo jako teško.

Ne vidim, dakle, razloga da se kategorija ženske lepote – tako rastegljiva i subjektivna kakva je – uopšte uvodi u raspravu oko "političke" i "rodne" "korektnosti". Seksi ženska (feministkinje: pojedite se!) ostaje seksi ženska; lepa, ružna, mala, velika, ovakva ili onakva, sve i da se, što kažu seljaci "natovari sa sise k’o budala s drva". Ima kome se to sviđa (ne nužno ovo poslednje); to je od muškarca do muškarca i tu pravila – neka je slava i hvala Gospodinu – nema. A na to što nas je Bog stvorio u obličju dva pola (ajde, i roda), kome se ne sviđa, neka se žali Tamo. Takvi smo, jeb’o ti nas.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---