Spletke i intrige >

Izlistavanje listinga

Dignuta je strašna galama: "Srpski Votergejt", "prisluškuju predsednika Nikolića i Acu Vučića", sve uz neskriveno uživanje tabloidnih i drugih medija. Dobro je za tiraž i za malograđansku slatku jezu – ali je dobro i za neke druge stvari: održavanje popularnosti, skretanje pažnje i za kadrovsku politiku koja je, kao što znamo, osnova svake politike. Naročito u policiji i službama bezbednosti koje se ne prepuštaju stihiji

Kad se kroz sitno sito kriminalističke taktike i tehnike proseje cela ta gomila pleve koju danima veju određeni političari i njima manje-više skloni mediji, ostaje jako malo zrnevlja. Konkretno, samo jedno zrno: tvrdnje predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića (ministar odbrane, prvi potpredsednik vlade, koordinator službi bezbednosti i predsednik Srpske napredne stranke; možda i još nešto) – da ih neko prisluškuje. Taj podatak, objasniće Vučić kasnije, potiče od okolnosti da je nepoznat neko od Telekoma Srbije tražio ispis komunikacija ostvarenih sa SIM kartice koju Vučić koristi. Kažemo "nepoznat neko", jer iz Uprave kriminalističke policije, koja je bila odmah osumnjičena, kažu da oni nisu, niti su znali da kojim brojem GSM telefona se Vučić služi. Dopustili su mogućnost, kako kaže premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, da je takav zahtev možda i poslat, ali u neznanju da je o Vučiću reč. Iz Telekoma su u utorak saopštili da takav nalog nisu primili, mada "ne isključuju mogućnost zloupotrebe". U UKP-u nisu mogli da nađu kopiju naloga, mada – po preciznoj proceduri – tih kopija tamo mora biti više. Svaki zahtev te vrste, naime, ostavlja za sobom papirnati i digitalni (u kompjuterima MUP-a) trag koji nije lako izbrisati, ako nije i nemoguće; sistem je tako smišljen.

Aleksandar Vučić rekao je i da je o postojanju tog izlistavanja obavešten iz BIA, ne ulazeći u to ko ga je obavestio i čime je tu tvrdnju dokazivao. Iz UKP-a su tražili da vide zahtev za ispisima sa potpisom načelnika Rodoljuba Roćka Milovića, ali ga još nema. U "Politici" od subote, kolega Bujošević prisetio se sličnog slučaja: za broj telefona Mikija Rakića, tadašnjeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i poverljivog lica (šefa kabineta) Borisa Tadića takođe je u jednom trenutku bio tražen ispis komunikacija, pa je posle ispalo da je neko u BIA "permutovao" brojeve...

OBELEŽENA NOVČANICA: Vučić je onda prestao da pominje "prisluškivanje", a Toma Nikolić više nije rekao ništa o tome; zanimljivo je i indikativno da više niko ne pominje "prisluškivanje" Nikolića. Vučić kaže – obavestio se u međuvremenu – da ispisi (srpski: listing) mogu da posluže i za praćenje kretanja korisnika date SIM kartice po baznim stanicama i da su zbog toga pretnja za bezbednost zaštićenog lica na visokom položaju. To je istina, ali je takođe istina da svaki ulazak u softvere koji prate komunikaciju i kretanje date SIM kartice ostavlja za sobom trag u sistemu, što omogućava efikasnu kontraobaveštajnu zaštitu štićenog korisnika.

Dakle, kao prvo: ovde nije reč ni o kakvom "prisluškivanju", sudeći po ponuđenim dokazima i indicijama. Ispis ostvarenih komunikacija nije "prisluškivanje" i zapanjuje koliko je malo ljudi probalo da to uopšte objasni u javnosti. Ali, "prisluškivanje" slatko zvuči; radikali su oduvek bili skloni prenemaganju i kuknjavi, a Aca Vučić još i melodrami. Šta ono bi od čuvene "pančevačke izborne krađe" proletos kad su Toma i Aca prosipali one papire iz vreće? Ništa.

Da bi se poverovalo da je neko bio prisluškivan, treba više od medijske dreke i pukih tvrdnji. Na primer (i najbolje) snimak presretnutih komunikacija: ton, prepis, prateći podaci, dakle koji broj telefona, kada i zašto, potpis ovlašćenog službenog lica i broj sudske naredbe, sa naznačenim trajanjem – tri plus tri meseca, posle čega se materijal uništava u roku od šest meseci ako se na osnovu njega ne pokrene krivični postupak zahtevom nadležnog tužilaštva. U tom slučaju stvar je jasna i legalna – ako ne lažu. Kontraobaveštajna taktika, stara i proverena, u nedostatku opisanih dokaza može da pomogne. Pouzdano sredstvo se oduvek zvalo "puštanje u opticaj obeležene novčanice", pa da vidimo gde će se pojaviti. Ako se pojavi – neko je prisluškivao, pa je moguće rekonstruisati put obeležene novčanice, počev od onoga ko je pokušao da za nju nešto kupi, pa unatrag. Da budemo jasniji: pretpostavimo da Toma i Aca sumnjaju da ih neko prisluškuje; onda se dogovore da u međusobnom telefonskom razgovoru kažu nešto strašno važno, što ne mora biti i istinito. Na primer: da pričaju o "velikoj koaliciji" sa Demokratama koju kradom, izvečeri i skrivećki, sklapaju, pa da čekaju gde će se priča o tome pojaviti i kako će se ponašati Ivica Dačić; da se nije uznervozio, da ne postavlja nepotrebna pitanja, da ne diže borbenu gotovost itd. Možete slobodno da zamislite i druge primere, jer je ovo slobodna zemlja.

TEHNIKA: Vremena su takva da prisluškivanje više nije nikakvo čudo; štaviše, sve ga je teže dokazivati. Otkad postoji telefon, on se prisluškuje. Kad je Aleksander Grejem Bel ostvario prvu telefonsku vezu i čuo da ima dva propuštena poziva od Čaka Norisa, to je slušala Tajna služba SAD, jer FBI još nije bio osnovan. Nemci su, ušavši 1940. u Pariz, pronašli u podrumima Prefekture sistem za prisluškivanje više hiljada telefona; sistem je, kažu, poticao još od pre Prvog svetskog rata. Pre digitalnih telefonskih centrala to je bio pipav i složen posao: trebalo je štipaljkama prikačiti se na nečiju liniju, a ako je bilo neke zakonitosti u radu, trebalo je zakačiti cedulju sa brojem sudskog naloga. Moglo je i ilegalno, u razvodnoj kutiji u kući, ali je bilo rizično jer je zahtevalo prisustvo onoga ko sluša, ili barem njegovog magnetofona po čije trake je trebalo dolaziti. Ulazak digitalnih telefonskih centrala uveliko je olakšao posao: digitalna centrala je, ukratko, veliki "time sharing" kompjuter čiji softver (programi) dopušta presretanje i usmeravanje presretnute komunikacije na neki drugi terminal. Dovoljna je softverska komanda, koja se kasnije može i izbrisati i – niko nimalo pametniji. Isto vredi i za arhitekturu GSM telefonije, zvane "mobilna", uz određene prednosti kao što je praćenje kretanja mobilnog korisnika (njegove SIM kartice i aparata) od jedne do druge bazne stanice. Onda su uočene i druge prednosti GSM telefonije: mogućnost intervencije na mobilnom telefonu koja od njega stvara aktivni daljinski mikrofon, na primer. Sve mi se nešto čini da više nema mobilnog telefona u koji ta mogućnost nije ugrađena već u fabrici, kao što i svaki PGP ili drugi softver za zaštitu elektronske pošte ima ugrađena "zadnja vrata" za nadzor.

Znajući, opet, s kim imamo posla, u ovom konkretnom cirkusu koji je nastao oko Tome i Ace ne mogu se isključiti još neke pretpostavke. Prvo one tehničke: moguće je, mada opasno, zaobići proceduru i dokopati se spornih ispisa putem falsifikata ("zloupotrebe", što kažu u Telekomu). Pitanje je samo s kojim ciljem bi neko prihvatio takav rizik. Zatim, tehničke mogućnosti prisluškivanja GSM sistema celularne telefonije demokratizuju se i šire se među civilstvom: za neke – ne male – pare dadu se kupiti uređaji koji i to znaju; ti su uređaju sve jeftiniji. U osnovnim crtama, najbolji uređaji emuliraju (izigravaju) baznu stanicu za zadati broj telefona; stanu u kombi, ali već postoje i u portabl verzijama; među poznavaocima se smatra da su ih već nabavili razni privatni detektivi, ali i druge bogate zainteresovane strane o kojima je bolje i ne misliti (ne mislimo pritom na Miškovića!). U takvim okolnostima, dakle, najbolje je držati se proverenih kontraobaveštajnih principa: koristiti specijalne kriptografski zaštićene telefone (kojih ima); primenjivati aktivne protivmere ("obeležene novčanice") i kontrolisati provajdere GSM telefonije; misliti o mogućim obaveštajnim pretnjama (ko i zašto); itd. Treba razmotriti i taktičke pretpostavke. Neko je Vučiću, kako sam kaže, dojavio da ga "prisluškuju". Ko i – što je važnije – zašto? BIA, za koju SNS misli da je pod njihovom kontrolom, jer su postavili direktora? A onda se papiri zagube, Telekom pojma nema, a Aleksandar Vučić, u utorak po podne, sav "šokiran" žalio se na "laži koje pojedini predstavnici MUP-a i Vlade plasiraju u pojedinim medijima povodom prisluškivanja najviših državnih funkcionera". Formulacija je nadasve zanimljiva: "predstavnici MUP-a i Vlade", dakle, lažu. O čemu? Ko? Obećao je da će do kraja nedelje sve reći, ali ovo se piše u utorak... Da li se Vučić upitao je li sve to baš tako kako mu je servirano, a on nije proveravao? Da li neko iz BIA koristi priliku da se istakne u službi? Ne bi bilo prvi put, jer se oni ionako bave pretežno spletkarenjem. Za razliku od Ace Vučića, mi – obični civili – mogli bismo da se upitamo još nešto: odakle takva vidljiva nelagoda kod premijera i ministra unutrašnjih poslova Dačića u ovoj priči? Prvo je rekao da on o tome pojma nema i da ćemo videti; onda je u utorak u Rimu spustio tenzije i rekao da će istraga pokazati da šta je bilo, pa će se to u krivičnim i disciplinskim postupcima već rasvetliti – "bez obzira na novinske napise", što je indikativno. Pominje i disciplinske postupke, a oni vrište o "prisluškivanju" i "atentatu" na Nikolića; a kakve veze sad tu imaju novine?

Kanda je Ivica Dačić skontao da se tu radi nešto što mu se ne sviđa. S pravom, jer činjenice o svemu ovome daleko su od ozbiljnog pristupa; neki bahati policajac u tri izjutra lakomisleno vozi službeni auto, pa je to odmah "atentat"; nepoznat neko iz UKP MUP-a navodno (sad je ta ograda već potrebna) traži neke ispise, pa je to "prisluškivanje" i nebeski skandal, skoro ravan pančevačkoj "izbornoj krađi". Očekuje se samo još jedan štrajk "glađom i žeđom" Tome Nikolića dok se to ne rasvetli. Dotle je Dačiću ostalo da se pita: ko mu vodi kadrovsku politiku u MUP-u i u UKP-u? I zašto? Ko im smeta (Roćko Milović, Milorad Veljović?) i zašto? Roćko Milović je profesionalac bez mrlje, pošten i ugledan, nagrađivan itd.; javno kaže da je reč o "junačkom napadu s leđa". Veljović takođe, dotle da se dvoumi hoće li se kandidovati za još jedan mandat direktora policije iako je pred penzijom. Ima li neko neku primedbu na njih dvojicu; ili na nekog drugog? Nismo još čuli.

Na moje pitanje – da je meni sve to sumnjivo, ali i da sam ja možda glup, pa ne shvatam – prijatelj iz Uprave kriminalističke policije, dovoljno upućen u stvari, utešio me je: nisi glup, kaže, ali ne sme više od toga. Nenad Milić iz LDP-a, nekada važan policijski operativac i iskusan čovek, skrenuo je u utorak ujutro pažnju javnosti na jednostavan problem: policija i službe bezbednosti ne mogu imati dva šefa, jer onda nastaje ovakva vrsta problema. Biće da je to to.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---