»Divlje društvo – Divljačka država« >

Doviđenja, kako ste

Na tribini koju je u Centru za kulturnu dekontaminaciju organizovao "Peščanik", u ponedeljak veče, ozvaničeno je priznanje ovog dela građanske Srbije da, umesto rada na izgradnji društva i institucija o kojima toliko priča, bira da se izoluje i zatvori u svoj vlastiti krug istomišljenika

Sala Centra za kulturnu dekontaminaciju, kultnog mesta građanski orijentisane Srbije, bila je u ponedeljak uveče dupke puna zainteresovanih da čuju da li danas u Srbiji ima smisla govoriti o kraju jedne epohe. Da li je Srbija posle majskih izbora okončala jedno poglavlje svoje istorije i zakoračila u novo ili i dalje živi u kontinuitetu sa svojim devetnaestovekovnim političkim težnjama – to je bila tema tribine koju je organizovao "Peščanik", pod nazivom "Divlje društvo – Divljačka država" i podnaslovom "Da li je završena jedna epoha". Učesnici tribine bili su istoričarka Dubravka Stojanović, advokat Srđa Popović, sociološkinja Vesna Pešić, profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, glavni urednik izdavačke kuće "Fabrika knjiga" Dejan Ilić i urednica "Peščanika" Svetlana Lukić.

Pošto je reč o ključnim figurama okupljenim oko sajta i radio-emisije "Peščanik", nema sumnje u to da su posetioci ove tribine unapred mogli makar da naslute šta će ko od učesnika reći. Ipak, atmosfera je odisala izvesnom dozom pompe i utiskom da se dešava nešto veliko i važno. Možda je razlog tome prilično pretenciozno i, po priznanju urednice "Peščanika" Svetlane Lukić, "pompezno forumulisana tema". Pretenzija se dala naslutiti već u najavi događaja, koja je, osim informacija o vremenu i mestu održavanja, sadržala delove prepiske najavljenih učesnika. Jedan od njih, na početku prepiske, kaže: "Svi osećamo da je nastalo neko novo stanje, koje se ne može definisati dosadašnjim pojmovima i argumentima. U svakom slučaju, oni nisu dovoljni. Kao da je jedna epoha završena, ušli smo u nešto novo i mislimo da je potrebno to nekako imenovati, objasniti. Dodatna novina je to što je nestalo ono što smo zvali civilnim društvom, i naravno, što je posle najnovijih raspleta u DS-u i LDP-u uništena i poslednja nada da na njih možemo da računamo. Građanska Srbija je ostala bez kompasa i postavlja se pitanje šta da se radi."

Šta je to novo, kako ga prepoznati, u kakvom je diskontinuitetu sa starim, šta je to staro što je završeno, međutim, pitanja su na koja ova tribina nije dala nikakve odgovore. Naprotiv, kao i mnogo puta do sada, od "Peščanika" smo dobili vrlo detaljnu i jasnu sliku šta je to što u srpskom društvu i među političkim, kulturnim i intelektualnim elitama ne valja, uz prilično defetistički zaključak da do promene teško da može doći. Zašto? Zato što su nam elite loše, institucije korumpirane, između vladajućih i opozicionih struktura nema suštinske razlike, nema pravne države, a društvo je u pretpolitičkom stanju. Jedina mana ovog objašnjenja je što je cirkularno, i samim tim – neupotrebljivo.

"Peščanikova" tribina koja se u ponedeljak dogodila jeste označila jedan kraj, ali ne kraj epohe. Pre je to bilo ozvaničenje poraza, formalni kraj jednog idejnog, političkog ili društvenog kruga, onakvog kakvog smo ga dosad znali; kruga građanski orijentisanih, politički angažovanih, nezavisnih intelektualaca prepoznatljivih po nastupima u "Peščaniku". Ta scena je, zapravo, sa majskim izborima i načinom koji je odabrala da se spram tih izbora postavi, naprosto – implodirala. "Čak i oni koji paniče i pričaju o povratku u devedesete znaju da nije ni dovoljno ni produktivno o Dačiću govoriti samo kao o portparolu genocida, o Vučiću kao Šešeljevom učeniku… Njihova biografija je važna, ali se njome ne može sve objašnjavati i tumačiti, celo to katastrofalno stanje u kome se nalaze društvo i država. Tim biografijama se ne mogu tumačiti ni mnogi njihovi loši potezi, jer su oni samo nastavili da upotrebljavaju alatke koje je napravila i ostavila u nasledstvo Demokratska stranka, a ne Slobodan Milošević i Šešelj", kaže jedna od replika u prepisci kojom je tribina najavljena.

Ova tribina je zato bila pokušaj da se vidi da li je počela nova epoha, ne za srpsko društvo, već za dotično društvo, odnosno kuda dalje može da ide ne Srbija, već "Peščanik". To se jasno videlo ne samo na tribini, već i u njenoj najavi i načinu na koji su i jedna i druga koncipirane. Gotovo svaki od učesnika, uz donekle izuzetke Dubravku Stojanović i Dejana Ilića, manje ili više neposredno je to i priznao.

U delu tribine predviđenom za pitanja publike, za reč se javio poslanik Liberalno-demokratske partije Miljenko Dereta: "Da nije bilo Dejana Ilića, ja bih otišao veoma nezadovoljan, jer nisam čuo nikakvu terapiju za srpsko veoma bolesno društvo, kako je, s pravom, dijagnozu svojevremeno postavila istoričarka Latinka Perović." Odgovorila mu je Svetlana Lukić, rekavši: "Mi nećemo u institucije", dodavši da je on za iznošenje svojih stavova odabrao Skupštinu Srbije, a "mi ovaj prostor". Te su dve rečenice najneposrednije priznanje ovog dela građanske Srbije da, umesto rada na izgradnji društva i institucija o kojima toliko priča, bira da se od njih izoluje i zatvori u svoj vlastiti krug istomišljenika.

Ionako mučan utisak zbog dobacivanja publike koja je pokušala da spreči Deretu da govori, pojačava činjenica da je Svetlana Lukić ovo rekla nakon negodovanja Srbijanke Turajlić. "Ja poštujem mišljenje Miljenka Derete, iako se sa njim ne slažem i neću da sedim tamo gde njemu nije dozvoljeno da to mišljenje izrazi", rekla je Turajlić i odmah dobila packu u vidu stava da se "ne može odgovarati na pitanja nekoga ko je poslanik u Skupštini Srbije". Da ne bude zabune, a lako bi moglo da je bude: akteri tribine nisu diskvalifikovali Deretu kao poslanika nekakve kompromitovane institucije, već on, kao poslanik i donosilac odluka, treba da odgovara na njihova, na pitanja običnih, nezadovoljnih građana.

Suočen sa posledicama svog delovanja, ovaj krug angažovanih intelektualaca po svemu sudeći bira da bude irelevantan, dok broj posetilaca u sali CZKD-a svedoči o tome da postoji solidan broj onih kojima je njihovo mišljenje važno. Bez obzira na to, oni biraju strateški pravac kom su temelje udarili akcijom glasanja belim listićima: kritiku koja je jalova, onoliko koliko je i kilava, svodeći sami sebe na tužno društvo iz ćoška, važno jedino sebi, a i to ne previše.

U tom smislu, ilustrativna je jedna rečenica iz prepiske učesnika tribine: "Sklonila bih se u publiku, jer ne znam šta treba raditi."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---