Rat u Maliju >
Panika u Sahari
Posle vazdušnih napada francuskog ratnog vazduhoplovstva malijske i francuske trupe radikalne islamiste potiskuju ka severu zemlje. Velika Britanija i SAD najavljuju podršku francuskoj vojsci, a Evropska unija izdvojila je 20 miliona evra da bi se obezbedila hrana za oko 150.000 izbeglica u Maliju i 100.000 koje su od rata pobegle u susedne zemlje. Ishod ovog rata neće, međutim, uticati na ubitačnu bedu nekada uzorne afričke zemlje, u kojoj je vojna hunta ukinula demokratiju, u kojoj je jedan obrok dnevno luksuz, u kojoj umire skoro petina dece mlađe od pet godina, u kojoj stanovništvo spas traži u muzici
Za "Vreme" iz Banija, Burkina Faso
Jedan muževni kapetan i grupa ljutitih vojnika preuzeli su prošlog marta vlast u Bamakou, prestonici najsiromašnije demokratske države na svetu. Nije im se posrećilo. Manje od godinu dana pošto su nezadovoljni vojnici ukinuli gladnjikavu saharsku demokratiju, islamistički pobunjenici sa još siromašnijeg severa ogromne zemlje došli su na korak od uspostavljanja kontrole nad Malijem, državom dvostruko većom od Francuske, koja je i dan-danas najmoćniji akter u Zapadnoj Africi.
Tragediji Malija, koji se nalazi na 13. mestu neslavne liste zemalja u kojima se živi najteže na svetu, kumovalo je mnogo neodgovornih i samoživih stranih činilaca. Ključan uticaj na moguće posledice i veličinu izazova sa kojima se suočavaju na brzinu poslate francuske elitne trupe i (neizabrani) malijski vladari, ima, međutim, ubistvena beda. Mali leži u srcu najmarginalizovanijeg i najzapostavljenijeg dela globalizovanog sveta – ogromna većina stanovnika ne može da očekuje da će doživeti site dane. Čak pet susednih država spada u dvadeset najbeznadežnijih zemalja sveta.
Njihovim stanovnicima predstavlja ozbiljan izazov da makar jednom dnevno nešto stave u usta. Pivo u Maliju nije samo hranljivo, ono je hrana, često jedina koju će mnogi muškarci uneti u toku dana. U prenaseljenim gradovima ljudi uglavnom žive bez tekuće vode i struje. Problem nepostojeće kanalizacije prilično efikasno prosto rešava izuzetno suva klima. Ipak, verujem da se brojne posledice bede, kakvu Evropljani teško mogu i da zamisle, mogu ilustrovati činjenicom koja me je užasnula možda više od svega što sam tokom prethodnih petnaestak godina video u zemljama u kojima sam često skrivao suze: svake godine umre skoro petina dece mlađe od pet godina.
Tamo gde su građani toliko siromašni i raštrkani po teško pristupačnim zaseocima da se čak ni naplata poreza najčešće ne isplati, ni države nisu mnogo jake. Par desetina francuskih legionara, ili šačica dobro naoružanih južnoafričkih plaćenika, sa lakoćom su tokom prethodnih decenija rušili jedne i spasavali druge režime, obično kleptokrate koji su opisivani kao "prijatelji Francuske". Iako vojnici koji su tokom prethodnih godinu dana dva puta promenili tok malijanske istorije nisu došli sa strane, oni koji su ih osposobili jesu.
AMERIČKI PULENI: Harizmatični kapetan Amadu Sanogo i njegovi ljudi od poverenja, koji iz velike kasarne u predgrađu kontrolišu privremene organe vlasti u Bamakou, obučeni su u sklopu programa američke vlade za borbu protiv "terorističkih grupa" u regionu Sahela. Na njihov trening i opremanje SAD su od 2002. godine potrošile preko 600 miliona dolara. Ali, američkim pitomcima se nije ratovalo protiv Al kaide i salafista u saharskom pesku. Oni su novostečena znanja uglavnom usmerili ka osvajanju vlasti u prenaseljenim prestonicama. Sanogove uniformisane kolege su već bile preuzele vlast u Mauritaniji 2008. i Nigeru februara 2010. godine, a malo je nedostajalo da puč antiterorističkih pulena Pentagona uspe i u Čadu 2006. godine.
Jedan deo uniformisanih američkih đaka prešao je na stranu neprijatelja ne samo demokratije, već i stabilnosti, što je u Podsaharskoj Africi odavno postala najcenjenija i najteže dostižna vrednost. Štaviše, razlog zašto su se Francuzi odlučili da ne samo ratnim avionima već i pešadijskim trupama (do zaključenja ovog broja stiglo ih je preko 2000) intervenišu u Maliju, jeste pad strateški važnog grada Dijabali. U ovu prašnjavu palanku nedaleko od granice sa Mauritanijom, pobunjenici su ušli 14. januara bez borbe, pošto je komandant garnizona odlučio da sa svim vojnicima pređe na stranu islamista. Malijske trupe, nakon što su francuski specijalci i avijacija temeljno "očistili" teren, povratili su Dijabali sedam dana kasnije, takođe bez borbe.
Motivi uniformisanih prebega bili su različiti. Mnoge je privukao lukrativan posao sa otmicama zapadnih turista i poslovnih ljudi i šverc kokaina. Turizam je do pre godinu dana održavao u životu stotine hiljada ljudi u ljupkim selima, od kojih mnoga izgledaju kao set nekih od najmaštovitijih Diznijevihih crtaća, i mističnom Timbuktuu, starom gradu karavana soli i dobre muzike čije je ime na engleskom jeziku postalo sinonim za kraj sveta. Nažalost, Gvineja-Bisao, južnoatlantska državica čija granica leži samo dvesta kilometara jugozapadno od Malija, pre desetak godina je postala "prva svetska narko-država", a kolumbijski karteli su kasnije otvorili "filijale" i u okolnim zemljama koje su danas važna stanica na putevima kokaina, koji preko Malija i Mauritanije vode ka bogatom tržištu Zapadne Evrope.
VRADŽBINE, DUHOVI I RASIZAM: Ne treba gubiti iz vida ni male i neredovne plate i nesposobnost komande u Bamakou. Glavnkomandujući kapetan Sanogo se mnogo više uzda u magične moći kratkog drvenog štapa, od koga se ne odvaja od dolaska na vlast, nego u strategiju ili promišljanje različitih opcija. Kao i ogromna većina njegovih petnaest miliona sunarodnika, najmoćniji kapetan na svetu veruje da duhovi predaka i vradžbine određuju sve važne stvari u životu – od položenog ispita i postignutog gola na utakmici, do izbegavanja infekcije virusom HIV-a i ishoda odlučujuće bitke.
Nemali broj oficira je u naručje militantnih islamista oterala institucionalna diskriminacija svetloputih Tuarega i Maora u sahelskim državama i njihovim vojskama. Kada su Francuzi povukli (uglavnom pravolinijske) granice unutar svog ogromnog zapadnoafričkog kolonijalnog poseda i stvorili današnje države, u njihovim najsiromašnijim i najizolovanijim delovima našli su se "beli" Tuarezi, ljudi mediteranskih fizionomija koji veruju da ne pripadaju državama "crnaca" koje su odvajkada smatrali inferiornim.
Ipak, rasizam je uzajaman i, što je prilično retko u Podsaharskoj Africi, nije posledica kolonijalnog inženjeringa identiteta, koji je zapadnim silama obezbeđivao jeftiniju vladavinu i čije posledice danas predstavljaju ključ za razumevanje spirale zločina u zemljama kao što su Sudan, Ruanda, Burundi, Kenija i Obala Slonovače. Od proglašenja nezavisnosti, nepokorni Tuarezi su shvaćeni kao "strano telo" i tretirani su kao najveći "unutrašnji neprijatelji" u multietničkim državama u kojima u zavidnom stepenu harmonije žive ostale, "crne" etničke zajednice.
Svrgnuti i ubijeni libijski vođa, pukovnik Moamer Gadafi, svojevremeno je dao veliki doprinos pacifikaciji regiona i gašenju duge serije tuareških pobuna. On je regrutovao ratnike iz redova tromilionske tuareške zajednice, razasute po prostranstvima Malija, Nigera, Čada, Kameruna i Burkine Faso, kao i ogromnih, slabo naseljenih delova Libije i Alžira. Nažalost, demokratske vlasti u Bamakou sasvim su ignorisale potrebu da neko zameni duboki Gadafijev džep i pomogne marginalizovanoj zajednici koja je preživljavala zahvaljujući doznakama iz Libije. Mlađani pučisti su kasnije potcenili veštinu i odlučnost patuljastih paravojski, koje nikada nisu sasvim odustale od ratovanja za nezavisni tuareški Azavad, islamsku državu ili lično bogaćenje, iznenada ojačanih bivšim Gadafijevim ratnicima i odbeglim domaćim američkim pitomcima.
FAKTOR ALŽIR: U neočekivanoj malijskoj drami postoji još jedan važan akter – Alžir. Alžirske snage bezbednosti imale su ključnu ulogu u ekspresnom pretvaranju tuareške pobune u rat koji je zapretio da pretvori Mali u "afrički Avganistan". Sve do 11. septembra 2001. godine brutalni alžirski režim je bio međunarodna parija. Nemilosrdni neprijatelji islamista su tada preko noći postali američki saveznici – predsednik Abdelaziz Buteflika se šest puta sastao sa predsednikom Džordžom Bušom. Ali to nije bile dovoljno. Alžirske vlasti, koje su godinama bile pod embargom na kupovinu oružja, "želele su još terorizma kako bi legitimisale potrebu za sofisticiranim i savremenim naoružanjem", piše Džeremi Kinan, profesor londonske Škole za orijentalne i afričke studije, koji je godinama ukazivao na opasnosti koje nosi kratkovido alžirsko mešanje.
On tvrdi da su "tajne operacije SAD i Alžira posejale seme sukoba" i jedini je predvideo "katastrofalne posledice" višegodišnjih zloupotreba islamističke pretnje. U tekstu "Mali nije još jedan afrički rat", koji je objavljen u decembru, profesor Kinan piše da su alžirske vlasti imale i drugi važan cilj – da spreče formiranje "vojno uspešnog tuareškog nacionalnog pokreta... u svom dvorištu". Naime, stvaranje nezavisnog Azavada bi podgrejalo secesionističke aspiracije unutar Alžira. DRS, alžirska obaveštajna služba, uz pomoć brojnih saradnika i plaćenika, uspela je da, kako tvrdi dobro obavešteni britanski profesor, organizuje tuareške pobunu preotmu "iskusne, dobro obučene ubice iz Al kaide u islamskom Magrebu".
FUNDAMENTALISTI I SAHELSKI ISLAM: Ali, osnaženi sunitski fundamentalisti nisu se zaustavili na militantnom tuareškom nacionalizmu. Oni su brzo pokazali da im je jedan od ciljeva da unište tolerantni sahelski islam. Glavna meta nasilja na teritorijama koje kontrolišu od kraja marta bila su sveta mesta pripadnika mističnih, heterodoskih islamskih zajednica, sufija, koji posećuju grobove lokalnih svetaca i pokušavaju da, pomoću različitih transičnih rituala i muzike, "osete" Boga i stope se sa njegovom energijom. U Maliju, kao i susednom Senegalu i Burkini Faso, mnogo je vernika čija eklektična verzija islama militantnim salafistima deluje kao najgora verzija idolatrije, izraz apostaze, odricanje od vere, što se u islamu smatra najvećim od svih velikih grehova.
Jeres koja izaziva ubilački bes fundamentalista verovatno nigde u regionu nije veća nego u Baniju, prašnjavom gradiću na severu Burkine Faso. Na ogromnoj, zlatkastoj fasadi glavne džamije napravljene od blata i ćerpića, nalaze se antropomorfne figure, a u šest manjih džamija mihrab, molitvena niša, nije usmerena ka Meki, već ka glavnoj džamiji u podnožju brda. Nedavno preminuli imam godinama je lažno optuživan za gomilu strašnih i bizarnih zločina, uključujući odsecanje penisa mrtvacima. Njegov sin danas predvodi zajednicu koja živi samo trideset kilometara od linije potpunog bezvlašća koju, kako su mi plastično objasnili u Uagaduguu pre nego što smo krenuli u Bani, prelaze samo "ljudi koji su odlučili da postanu kamikaze".
Severna četvrtina Burkine Faso je već mesecima ničija zemlja, zona čestih otmica i upada malijskih islamističkih pobunjenika. Uagadugu, glavni grad Burkine, bliži je Gaou, prestonici pobunjenika, nego Bamakou, a Bani, gradić u kome sam boravio prošle nedelje, leži samo 280 kilometara južno od Gaoa. U vrelom Baniju nije bezbedno da se prenoći – nalazi se pedesetak kilometara unutar "crvene zone", koju su zapadna ministarstva spoljnih poslova označila sa "kloniti se svakog putovanja". Ono što nas je povelo put prašnjavog gradića su skladne, ruševne džamije koje će, ako se islamisti spuste još samo trideset kilometara ka jugu, doživeti tužnu sudbinu Budinih statua u Bamijanu u talibanskom Afganistanu i derviških džamija u Zlitanu u postgadafijskoj Libiji.
GROBLJE DOBRIH NAMERA: Nekoliko dana ranije, na delu puta gde je zbog čestih otmica obavezna vojna pratnja, dvojicu vojnika, s kojima smo bezbedno prešli dvadesetak najrizičnijih kilometara, najviše je zanimalo kako mogu da se presele u Srbiju. Opasnost od koje žele da pobegnu nisu ni islamski teroristi ni dobro naoružani tuareški borci, već beda, najopasniji afrički ubica. Svako ko u Maliju, ili još siromašnijoj Burkini Faso, sedmoj najnerazvijenijoj državi na svetu, provede nekoliko sati, shvatiće da zgodni momci sa kalšnjikovima i pancir košuljama nisu ni glupi ni slabo obavešteni.
Gledano iz najsiromašnije Afrike, nema razlike između Pariza i Beograda, kao što nema te nesreće ili tog kartonskog naselja u Srbiji koje nas može pripremiti na hroničnu bedu i bezbrojnu decu sa nevešto odsečenim pupkovima i naduvenim stomacima. Ogromna većina trudnica porađa se bez doktora, a svaka 28 Burkinka neće živeti dovoljno dugo da vidi novorođeno dete. (Poređenja radi, u Beogradu na porođaju umre svaka 7500. trudnica, a u Bamakou svaka 22.) U evropskoj Srbiji sintagma "umirem od gladi" po pravilu znači da smo ogladneli pre sat-dva ili da, zbog žurbe, "nismo stigli ni da prezalogajimo". Zato nam je, čak i uz more poražavajućih podataka, izuzetno teško i da zamislimo šta tačno znači živeti u okruženju u kome se stvarno umire od gladi i gde se, praktično, ništa ne baca, pa nema ni đubreta iz koga se može iskopati buđavi hleb koji su odbacili nemarni, siti ili obesni ljudi.
Ali, ako sam nešto naučio putujući Podsaharskom Afrikom, onda je to da uvek može biti mnogo gore. Izazovi su ne samo ogromni već i bez presedana u drugim delovim sveta. Južno od Sahare sve postane mnogo teže i malo toga ispadne onako kako očekuju nestrpljivi internet dobročinitelji ili sajber aktivisti. Nekako, sve u Africi kao da ima mnogo veću cenu. Na primer, voda na obodu Sahare znači život, ali i višestruko veći rizik od uboda komarca koji prenosi smrtonosne larve. Zbog obilnih letnjih kiša, koje svi u Sahelu nestrpljivo očekuju, jedni će bolje jesti, a drugi će umirati od najgore malarije. Sasvim svoja i istinski drugačija, Afrika je odavno postala najveće groblje ne samo velikih zapadnih ideja i moćnih ideologija već i najboljih namera i najvažnijih principa.
Jedan izlizani stereotip kaže da svako koga Afrika ne promeni, kao da nije ni bio južno od Sahare. Možda mi je zato, kao "zakletom" neprijatelju zapadnog mešanja, manje teško da priznam kako verujem da francuska vojna intervencija ne predstavlja samo najmanje zlo već i preko potrebnu pomoć svemu lepom i neodoljivom u Maliju, zemlji koja je odavno osvojila moje srce. Delim radost onih nasmejanih ljudi koji su u Bamakou prethodnih dana mahali francuskom trobojkom. Bar ove nedelje, u Zapadnoj Africi vredi uzviknuti Vive la France.
Napad na gasno polje u Alžiru
Nakratko rat u Maliju bio je u senci napada radikalnih islamista na gasno polje Britiš petroleuma na jugu Alžira. Naoružani teroristi kao taoce su držali preko 700 zaposlenih i pretili njihovom smrću u koliko se ne obustavi vojna akcija u Maliju, sve dok alžirska vojska dramu nije okončala napadom prilikom koga je ubijeno najmanje 66 ljudi – 37 radnika i 29 otmičara. Sedmorica stranaca su se u vreme pisanja ovog teksta još uvek vodila kao nestali. Ubijeni taoci potiču iz osam zemalja. Do sada su vlade SAD, Velike Britanije, Francuske, Japana, Rumunije, Norveške i Filipina saopštile da su među žrtvama njihovi građani. Mnogi su navodno ubijeni pucnjem u glavu. Alžirska vojska je zarobila trojicu napadača.
Alžirski zvaničnici tvrde da je četrdesetak terorista u Alžir upalo sa severa Malija, a ne, kako se do sada pretpostavljalo, iz Libije ili Nigera. Navodno, otmičari potiču iz Alžira, Egipta, Malija, Mauritanije, Nigera i Tunisa. Najmanje dvojica terorista su posedovala kanadski pasoš. Očevici tvrde da su napadači tačno znali gde se šta nalazi na gasnom polju, te da su svakako imali insajderske informacije.
Za vlade zapadnih zemalja napad na gasno postrojenje u Alžiru je još jedan dokaz, da je neophodna odlučna saveznička vojna intervencija protiv islamističkih terorističkih grupa u Saharskoj regiji. Premijer Engleske Dejvid Kameron izjavio je da je Severna Afrika postala "magnet za džihadiste", te da će Britanija dati svoj doprinos "ratu protiv terora".
Nasuprot tome predsednik Egipta Mohamed Morsi osudio je francusku vojnu intervenciju u Maliju. Islamistička grupa pod vođstvom Alžirca Moktara Belmoktara zapretila je novim napadima uperenim pre svega protiv Francuske: Zemlja krstaša i cionističkih Jevreja platiće za svoju agresiju protiv muslimana na severu Malija, i to ne samo ona već i njeni kmetovi.
POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI
|  |
ODŠTAMPAJ TEKST
|
|||
| |||||
|
| |||||
POVEZANI ČLANCI
Tradicija >
Sve vrvi od života
Sonja Ćirić
IZ ISTOG BROJA
-
Obama i kontrola oružja u SAD >
Prekasno i premalo
Miloš Vasić -
Naučni vikiliks >
Tag slobode
Slobodan Bubnjević
FOTO GALERIJA
Nevoljni ratnici
Za posmatrače sa strane verovatno najveće iznenađenje predstavlja brzina i lakoća sa kojom su islamisti potukli malijske trupe. Ali podsaharske vojske nisu ni stvorene da bi ratovale. Njihov glavni zadatak je oduvek bio da čuvaju predsedničke palete, elitne rezidencijalne četvrti i strateške tačke, uglavnom važne raskrsnice, mostove i lukrativne "ekstrakcione enklave". Ipak, one najprofitabilnije, gde leže skupe strateške sirovine, obezbeđuju do zuba naoružane privatne paravojske, plaćeničke jedinice (u kojima danas "radi" nemali broj iskusnih balkanskih ratnika) pod komandom bivših pripadnika ozloglašenih elitnih jedinica južnoafričkog režima aparthejda ili "legionara" i SAS-ovaca koji su u penziju otišli u najboljim godinama.
Po rečima jednog eksperta Svetske banke, država u Podsaharskoj Africi prestaje na dvanaestom kilometru od prestonice. Prividna nezainteresovanost posledica je činjenice da se van glavnog grada afričke države izuzetno retko suočavaju sa bezbednosnim izazovima koji mogu da ugroze granice ili vlast režima. Zato je vojna služba u Africi prvenstveno shvaćena kao jedan od retkih izlaza iz apsolutne bede, državni posao koji (najčešće) garantuje jedan obrok dnevno – a obećava i brojne sitne luksuze i zdravo veliki stomak ako se čovek, uz malo sreće (i plemenskih veza sa starešinama), nađe na prometnom kontrolnom punktu. Naime, mnogi slabo (i retko) plaćeni oficiri i vojnici vole prekomandu daleko od prestonice, kako bi došli do para na nekom od brojnih ček pointova reketirajući putnike u malobrojnim vozilima.
Često su mi ličili na debele titoističke kasirke, mada moja iskustva sa alternativnim načinima finansiranja afričkih armija nisu bila ni ružna ni skupa. Tokom ukupno dvomesečnog boravka u Maliju, morao sam da platim samo jednom – deset dolara, jer nisam imao pečat policijske stanice u Gaou u pasošu. Iako je formalno bio mir, i tada, daleke 1997. godine, Gao je bio jedini neprijatno napet grad. On je bio i centar serije tuareške i sadašnje islamističke pobune. Nedavno, u obližnjoj Gani, na putu iz Togoa, poslednjeg dana Ramazana, mrškasti vojnik u prašnjavoj uniformi nam je uzeo pasoše i objasnio da je kupio kurbana, ali da nema novca za koka-kolu i fantu. Dva dolara obezbedilo je vraćanje naša dva pasoša, preko potrebnu gaziranu podršku bajramskom veselju i široki osmeh na licu afričkog ratnika.
Najveći problem sa kojim se Pariz danas suočava u Maliju je kako da ove bezvoljne i slabo motivisane službenike u vojnim uniformama pretvori u borce koji će biti u stanju da zadrže kontrolu nad teritorijama zauzetim tokom očekivano uspešnog francuskog blickriga. Iznad svega, od njegovog rešenja zavisi koliko dugo će hiljade francuskih vojnika morati da ostanu u vreloj zemlji u kojoj, pored velikog broja građana koji ne kriju oduševljenje i zahvalnost, nije malo onih koji Osamu bin Ladena doživljavaju kao inspiraciju i najvećeg idola.
Život je muzika
Zvanično, pamuk je glavni malijski izvozni proizvod. U stvarnosti, to je muzika. Veliki broj ljudi širom sveta otkrio je bogatstvo i lepotu malijske muzike – od moćnih ženskih vokala sa zelenog juga zemlje, do lenjih i melanholičnih gitara i naprslih glasova sa prašnjavog severa. (Teško je izabrati, ali moj favorit je Umu Sangare.) Mislim da je malo znalaca koji bi osporili tvrdnju da ne postoji zemlja u kojoj je veća količina muzičkog talenta raspoređena po glavi stanovnika, iako joj susedni Senegal "diše za vratom".
U Maliju, muzika je najvažnija sporedna stvar na svetu. Dolazi iz bezbroj improvizovanih frizerskih salona – obično sastavljenih od drvene stolice, stočića i ogledala koje je naslonjeno na banderu sa koje se, uz pomoć malog mita, može ukrasti skupa i nedostupna struja za sijalicu, radio i električni brijač. Čućete je oko podneva u senci svakog velikog drveta koje pruža utočište od paklene vrućine. Uvek me je iznova fasciniralo koliko veliki deo skromnih sredstava kojima raspolažu Malijci troše na baterije i stare akumulatore u kojima još uvek ima dovoljno struje samo za radio koji krči ili prašnjavi kasetofon.
Iako sve više ljudi ima mobilne telefone, retko ćete nekoga videti da razgovara ili kucka poruke. Za većinu, mobilni je muzički uređaj koji ne zahteva komplikovanu akumulatorsku logistiku ili loše (i preskupe) kineske baterije. Jedna od značajnijih grana "male privrede" u Maliju su tezge sa solarnom baterijom na krovu i kompjuterom prekrivenim vešto skrojenom plastičnom košuljicom, gde će vam, za 500 postkolonijalnih franaka (jedan dolar) izabranu muziku prebaciti u mobilni telefon.
Mali "retko" ulazi u domove građana Srbije. Ipak, postoji jedan, nažalost tužan, izuzetak koji je vezan baš za muziku. Autorke Peščanika, slušane emisije koja se obraća građanima Srbije koji preziru naš zbrkani svakodnevni "Orijent", izabrale su Ali Farka Tureov saharski bluz kako bi oblikovale zvučnu sliku Srbije koju doživljavaju kao opasnu, ružnu i tužnu zemlju u kojoj je, kako tvrde, "evropski" opredeljenim ljudima uvek loše. Takav kultur-rasizam je, istini za volju, sasvim evropski. Već vekovima, svako "zlo" u Evropi postane veće ako ga neko poveže sa islamom i Afrikom. U Maliju su sjedinjena oba bauka i zato ne treba da čudi da je baš taj komadić Afrike ovde upotrebljen kako bi se slika loše Srbije učinila još više pretećom.
Sjaj i beda "Francuske Afrike"
Zapadna i Centralna Afrika su odavno postale neokolonijalno "francusko dvorište", kasica-prasica političkih partija i predsedničkih kampanja i profitabilan zabran paradržavnih korporacija. Od Senegala i Malija do Ruande i Burundija, centralnoafričkih "genocidnih blizanaca", teško je naći značajniji događaj tokom proteklih pedesetak godina formalne nezavisnosti bivših francuskih i belgijskih kolonija – od brojnih nesreća i tragedija do mnogo ređih razvojnih uspeha – u kome Francuska nije imala ključnu ulogu. Fransoa-Ksavijer Veršav, neumorni hroničar neokolonijalnog mešetarenja, napisao je da je "zavisnost održavana korišćenjem nelegalnih, tajnih i sramnih metoda" i da Frannjafrique predstavlja najveći skandal francuske republike.
Od kraja (formalne) kolonijalne vladavine 1960. godine, Francuska elita je "svojom" Afrikom upravljala pomoću dirigovanih pučeva, specijalnih jedinica i mreže neformalnih institucija i opskurnih likova. Jedan od živopisnijih "ljudi iz senke", i evropskih gospodara života i smrti u Podsaharskoj Africi osamdesetih godina, bio je Žan-Kristof Miteran, sin francuskog predsednika, poznatiji po nadimku Papamadi (tata mi je rekao). Podsharski region je bio "igralište" i za Marka, za mnoge kriminogenog sina Margaret Tačer, koji je iz svoje raskošne vile u Kejptaunu upravljao neuspelim pučem u Ekvatorijalnoj Gvineji 2004. godine.
Iako je standard života u bivšim britanskim kolonijama danas viši nego u nekadašnjim francuskim posedima, postoji jedna stvar u Podsaharskoj Africi na koju Francuzi možda mogu da budu ponosni. Francuska brutalna "civilizatorska misija" ostavila je Afrikancima mnogo manje nasilno nasleđe. Mereno brojem žrtava, pax franca je 22 puta manje krvav od britanskog, 85 od belgijskog, a čak 114 puta od onog najneljudskijeg, portugalskog nasleđa.
Francuska ipak polako gubi uticaj u regionu. Afričke strateške sirovine su za francusku privredu mnogo manje važne nego za dinamične proizvodne ekonomije Kine i Indije ili metastaziranu namensku industriju ratoborne, hipermilitarizovane Amerike. S druge strane, afrički potrošači su suviše siromašni da bi bili važni za proizvođače skupih francuskih proizvoda.
