Vavilon u Grincingu

ivan ivanji

Državna pošta je doskora imala monopol na dostavljanje svih pošiljki u Austriji. Zbog toga su normirani poštanski sandučići zlatne boje u zgradama sa više stanova bili bez proreza kroz koji mogu da se ubace pisma, dopisnice ili reklamni materijal. Poštar je imao ključ kojim je otključavao čitav blok sandučića, a stanari individualne ključiće za svoje pretince. To je značilo da svi oni koji žele da usreće građane svojim reklamnim ponudama i pozivima, moraju da to čine preko pošte.

Međutim, čemu služi Evropska unija? Ona je uvela propis o tome kakvi moraju da budu poštanski sandučići da bi bili dostupni svima. Monopol poštanskih sandučića ukinut je i u Austriji. Čuvaj se, Srbijo, i tebe to čeka jednog dana, ne može u Evropi kako kome dune.

Novi sandučići moraju da budu bele boje, njihova veličina i veličina proreza propisani su normom EN 13724. Do kraja 2012. godine trebalo je da budu instalirani u svim zgradama sa četiri ili više stanova izgrađenih na dva ili više nivoa.

U zgradu u kojoj stanujem, u elitnom bečkom becirku Debling, u koji spada i Grincing – kao turistička atrakcija čuven po restoranima zvanim "hojriger" sa mladim vinom i bajatom hranom, u kojima se sedi na neudobnim klupama bez naslona – sa zakašnjenjem je stiglo obaveštenje da će se sandučići zameniti 31. januara između 12.15 i 13.15 sati, a novi ključevi će se deponovati u stare sandučiće.

Pošto mi nije bilo jasno kako će to izvesti, sišao sam u pola jedan. Naišao sam na poveću grupu ljudi i utešio se: nisam ja bio glup što nisam shvatio kako ću doći do novih ključeva, niko ništa nije razumeo, a najmanje predstavnici dva preduzeća zadužena da izvrše zadatak. U ime uprave zgrade stigao je gospodin sa prezimenom koje se završavalo na ić, pa sam ga oslovio na srpskom i ustanovio da je iz Šumadije. Znao je pomalo nemački. Nove sandučiće donela su dva majstora, po nacionalnosti Mađari, jedan visok i mršav, drugi onizak i debeljuškast, kao iz neke stare filmske komedije. Oni gotovo uopšte nisu znali nemački. Najglasniji je bio gospodin arhitekta, koji u našoj zgradi zakupljuje tri stana – u jednom je njegov biro, u drugom stanuje, u trećem je smeštena njegova ljubavnica, Poljakinja. On je vikao koristeći ovdašnji lokalni dijalekt, za koji neki smatraju da je tek podvarijanta nemačkog. Poljakinja ga je podbadala, a najstarija komšinica, gospođa Vera, koja je nedavno proslavila osamdeset i osmi rođendan, jadala se na čistom nemačkom književnom jeziku da svet propada, a ona ne zna šta će. Čuli su se komentari i na rumunskom, češkom i nekom skandinavskom jeziku koji nisam tačno uspeo da identifikujem.

Stavovi Poljakinje su bili jasni i bez poznavanja svih reči koje je koristila. Prevodio sam na sve strane. U početku sam pomislio, da sam ja kojim slučajem svojevremeno bio u Vavilonu prilikom izgradnje poznate kule, možda se čovečanstvo ne bi podelilo, jer bih prevodio, pa bismo ostali pošteđeni ratova, ali tokom uzbudljive seanse instaliranja poštanskih sandučića u Grincingu shvatio sam da nikakvo prevodilačko umeće ne može da razreši haos.

Prvi problem bio je što su Mađari bili naručeni da postave nove, a ne da demontiraju stare sandučiće. Drugi, što novi ključevi prosto nisu mogli da se ubace u stare sandučiće, jer oni nisu mogli da se otvore, a, rekosmo, prorezi da se nešto stavi ne postoje, znači, bio bi neophodan i predstavnik pošte. Treća nerazrešiva prepreka bila je što je stigao koverat sa 28 parova ključića, ali bez naznake koji ide uz koje sanduče, znači, valjalo bi ih isprobavati po nekom neutvrđenom sistemu. Predstavnik uprave zgrade, simpatični sredovečni gospodin iz Srbije, telefonirao je svojoj šefici, ona zahtevala da razgovara sa majstorima Mađarima, ja sam prevodio i preko telefona, telefon je zgrabio i gospodin arhitekta da bi upravi rekao što je imao da kaže. Austrijski dijalekt raspolaže zavidnim brojem psovki pozajmljenih od Srba, Poljaka i Mađara. Usput je i moj mobilni zvonio svaki čas, jer me je žena požurivala da se popnem u stan na ručak.

Sutradan u podne su stigli – Turci! Šef, ogroman čovek sa elegantnom bradicom, sasvim dobro je znao nemački, odmah me je pitao da li stanujem ovde, potvrdio sam i ispričao šta se juče zbilo uključujući svoju prevodilačku aktivnost. Obradovao mi se, jer je očekivao Mađare, a znao je da ne znaju nemački. Reče mi: "Moja firma je juče malo uprskala, ali sad ćemo sve dovesti u red..."

Mađari ovog puta nisu došli. Nije ni Šumadinac, predstavnik Uprave. Turčin i njegovi radnici su besno iščupali stare sandučiće iz zida, naslagali ih u uglu stepeništa, pa otišli.

U zidu nekad elegantnog hola ukrašenog mozaikom koji prikazuje zodijak, zjapi ogromna, ružna rupa. Pitam se gde će u ponedeljak poštari odlagati našu dragocenu poštu? Saginjali su se, jadni, otvarali sandučiće položene na zemlji, mi, jadni, takođe.

Posle nedelju dana pozovem firmu koja se stara o našem stanu. Nadležna gospođa zna o čemu je reč, tvrdi da je pošta isporučila nekompletne sandučiće, neke bez poklopaca, kada ih dobije, ona će lično doći da sve sredi.

Prošla je još jedna nedelja, ali nije došla. Zlatni poštanski sandučići i dalje su na podu. Poštar se verovatno više ne saginje da ubacuje poštu. Gospođa Vera plače, jer ne dobija svoja pisma. Ja inače sve bitno dobijam elektronskom poštom i potajno uživam, jer se sve to događa u Evropskoj uniji, u Austriji, u dobrom kvartu Beča, a ne, sačuvaj Bože, u Srbiji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST