---

Srbija je lider na Balkanu, barem kada je korišćenje Fejsbuka u pitanju. Sa tri i po miliona naloga, odnosno 49 odsto stanovnika na ovoj mreži, za jedan odsto smo pobegli drugoplasiranoj Makedoniji, a za dva Crnoj Gori. Daleko iza su Hrvatska i BiH gde fejsbuči jedva trećina stanovništva.

Podaci o provedenom vremenu na ovoj društvenoj mreži još su spektakularniji. U Srbiji su svi korisnici maksimalno aktivni tj. na Fejsbuku su stalno. Pretvorite to u radne sate i rezultat će biti zastrašujući. Naročito kada tretirate samo mlađe od 18 godina, dakle srednjoškolce i starije osnovce. Još kada dobiju Fejsbuk pretraživač, oni više neće imati razlog da napuštaju tu stranicu, nikada.

Ali, šta su posledice?

Na to pitanje odgovor bi morala da dâ nauka, pod uslovom da se ona ovim fenomenom ozbiljno bavi, što u Srbiji nije slučaj. Ali nesporno je da Fejsbuk bitno utiče na formiranje ličnosti. Izostanak "lajka" u pravom trenutku zna da vodi ka neverovatnim frustracijama koje povremeno prerastaju u neshvatljivu agresivnost. Koja se iskazuje u postovima, a prelazi i u realni svet.

Lajk je za mnoge mlade ljude vrhunski dokaz prihvaćenosti i odobravanja i spremni su da uđu u ozbiljnu svađu, i to javnu, sa prijateljima koji su im lajk uskratili. Ili ih, daleko bilo, anlajkovali. Ima onih koji misle da je takva vrsta ponašanja tipična za mlade, uvek je tako bilo, kažu, zaboravljajući pritom jednu bitnu razliku. U analogna vremena naše svađe, sviđanja i nesviđanja bili su krajnje lokalnog karaktera, neželjeni nadimci često prolazni i od neprijatnosti se moglo pobeći odnosno skloniti. Društvena mreža sve čuva i stavlja u istu vremensku ravan, nudeći nas tako arhivirane celom svetu u svakom trenutku. Svaka glupost ostaje vam upisana na čelu, a svakog dana proizvodimo sve više gluposti. Ono pametno, što nam izleti, slabije se pamti.

Poseban problem je to što nad Fejsbukom nemamo nikakvu kontrolu, uključujući i to što ne znamo da li je uklonjeni sadržaj zaista i izbrisan ili samo pohranjen u neku arhivu. Što je verovatnije.

Tinejdžeri na internetu gro svog vremena provode komunicirajući sa osobama iz neposrednog okruženja. Sa drugarima iz razreda ili škole. Ako je komunikacija već tako lokalna, sa retkim izletima u širinu, zašto onda ne postoji društvena mreža koja bi okupljala decu školskog uzrasta u Srbiji i na koju bi društvo i država mogli da imaju uticaja? Gde bi se na vršnjačko nasilje obratilo više pažnje, a moglo bi da bude i drugih koristi. Stidim se da izreknem, samom sebi zvučim matoro, ali moglo bi čak biti i neke koristi za obrazovanje. Uostalom, Fejsbuk je i nastao sa ambicijom da poveže studente Harvarda, pa se to otelo.

Ulaganje silnih radnih sati u Fejsbuk predstavlja ogroman izvoz nekakve kreativne energije, a zauzvrat se ne dobija ništa. Za neko vreme postaće nam jasno da je to odricanje od intelektualnog suvereniteta jednog društva, ali sada već zvučim kao oni koji govore o teritorijalnoj celovitosti. A ovo je, zapravo, mnogo veći gubitak.

Može li se takva mreža napraviti, a da valja?

Kakvo suvišno pitanje za društvo koje se sprema da pravi kompjuterske čipove i krstareće rakete.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---