Slovenija – Kriza vlade >

Zdesna ulevo, pa ukrug

Desnom premijeru Janezu Janši izglasano je nepoverenje. Leva mandatarka Alenka Bratušek vodi mukotrpne koalicione pregovore sa programski različitim partijama. Čak i ako uspe da formira vladu, ona neće biti stabilna i pitanje je da li će moći da se nosi sa dubokom ekonomskom krizom i nezadovoljstvom građana

Za "Vreme" iz Ljubljane

Padom slovenačkog šefa vlade Janeza Janše, suočenog sa optužbama za korupciju, trebalo je da se završi politička kriza u Sloveniji. Međutim, izglasavanjem nepoverenja njegovoj vladi i izborom neiskusne šefice opozicije Alenke Bratušek za mandatara nove vlade, politička situacija je postala još neizvesnija. Pre svega, nepoznanica je da li će Bratušekova uopšte uspeti da sastavi vladu. Nejasno je i koliko dugo bi takva koalicija opstala – samo godinu dana ili do regularnih izbora 2015. godine. S druge strane, prevremeni izbori, u slučaju da opozicija ne uspe da se dogovori oko formiranja nove vlade, u ovom trenutku ne bi doneli velike promene.

Tek drugi put u istoriji samostalne Slovenije je prošle srede šef vlade oboren izglasavanjem nepoverenja u parlamentu. Opozicija ojačana sa troje bivših Janšinih partnera izabrala je privremenu šeficu leve partije Pozitivna Slovenija (PS) za novu šeficu vlade, čime je dosadašnji desničarski premijer Janša, posle nešto manje od trinaest meseci, automatski izgubio svoj položaj. Za Bratušekovu je glasalo 55 poslanika, protiv je bilo 33.

Mandatarka ima rok do 14. marta da predstavi svoj kabinet. Ako bude obezbedila većinu u parlamentu, Slovenija će dobiti vladu levog centra. Međutim, iako je opozicija uspela da se ujedini kako bi oborila Janšu, dogovor oko zajedničke vlada još nije gotova stvar. Janšina vlada obavljaće tehničke poslove dok se situacija ne rezreši.

SUDBONOSAN IZVEŠTAJ: Za Janšu je bio sudbonosan izveštaj Antikorupcijske uprave o njegovom imovinskom stanju i netransparentnim tokovima novca. Na osnovu podataka te uprave premijer nije uspeo da objasni poreklo 210.000 evra na svom privatnom računu. Za njegove koalicione partnere to je bio dovoljan razlog da se u najmanju ruku postavi pitanje poverenja vladi, ako ne i za ostavku premijera. Uprkos zahtevima da podnese ostavku i višemesečnih protesta hiljada građana protiv korumpirane političke elite, Janša se držao svoje fotelje.

Pošto on nije hteo da ode, odlazili su drugi. Jednog za drugim Janša je gubio svoje koalicione partnere: prvo liberalnu Građansku listu (DL), zatim Partiju penzionera (DeSUS) i konačno i konzervativnu Narodnu partiju (SLS). Početni savez pet partija na kraju se srozao na dve: Janšinoj Demokratskoj partiji (SDS) ostao je veran samo najmanji koalicioni partner, hrišćanska Nova Slovenija (NS). Pritom valja reći da je Janša mogao koaliciju da održi na okupu, da je mesto šefa vlade prepustio nekom drugom. Kao autoritativnom političaru to mu je, međutim, bilo nezamislivo.

Sve do samog kraja Janša je odbijao da da ostavku, iako je za sobom imao samo još trećinu parlamenta sastavljenog od 90 poslanika. Tvrdoglavo je ostajao pri stanovištu da njegova manjinska vlada ima sva ovlašćenja. Pritom je kalkulisao da njegovi protivnici neće moći da se slože oko saradnje ili čak da sakupe hrabrosti da preuzmu vlast usred teške političke i ekonomske krize. "Vi, junaci, koji sve znate i sve umete, podnesite predlog za nepoverenje, sastavite vladu čistih ruku i nastavite rad", izazivao je Janša svoje kritičare.

GDE JA STADOH...: Ta računica se pokazala kao pogrešna: junak se pojavio u vidu žene – Alenke Bratušek. Šefica opozicije, neiskusna u nacionalnoj politici, postala je nova predsednica vlade. Za opoziciju je iskazivanje nepoverenja bio jedini put da smeni diskutabilnog premijera, za Bratušekovu šansa da kao prva žena u slovenačkoj istoriji dospe na čelo vlade. Za Pozitivnu Sloveniju je to takođe bila šansa da se osveti Janši i postavi svog premijera, jer je ona zapravo pobedila na prevremenim izborima 2011. godine, ali se njen osnivač i tadašnji predsedavajući Zoran Janković pokazao manje vešt prilikom koalicionih pregovora od Janeza Janše.

Pred istim problemom sada stoji i Bratušekova. Uz njen PS su opozicione socijaldemokrate (SD), ali joj je za formiranje vlade potrebna i podrška dosadašnjih Janšinih saveznika DL i DeSUS, sa kojima Janković svojevremeno nije uspeo da se dogovori. Da bi se formirala vlada, potrebno je da ove partije prevaziđu razlike u svojim programima.

Najveća prepreka nastanku ovog saveza jesu razlike po ekonomskim pitanjima levo orijentisanih i liberalnih partija. Pre svega bi morale jedna drugoj da izađu u susret u vezi sa planiranim i već započetim saniranjem trulih državnih banaka i privatizacijom državnih preduzeća. Ako Bratušekovoj pođe za rukom da DL i SD, koji upravo po ovim pitanjima imaju dijametralno suprotne stavove, postignu minimalni konsenzus, uspeće da formira vladu.

U dosadašnjem toku pregovora Bratušekova je pokazala veliku umešnost. Čak se stavlja u izgled parafiranje koalicionog sporazuma do kraja ove nedelje, što, međutim, s obzirom na prethodno iskustvo, ne mora još ništa da znači: upravo je DL pre nešto više od godinu dana anulirao već parafirani koalicioni sporazum sa Jankovićem i prešao u Janšin tabor.

Eventualni koalicioni partneri buduću zajedničku vladu zbog velikih razlika vide kao nužno zlo. Uz to dolazi još i da DL nimalo nije oduševljen, što se PS nikada istinski nije distancirao od svog bivšeg šefa Jankovića, koji nosi breme sličnih zamerki kao i Janša. SD, koji se u početku zalagao da se što pre održe novi izbori, teško da će biti stabilan član vlade. Povrh svega, klijentelistička partija DeSUS, koja je od 1996. godine praktično učestvovala u svim vladama, sa sobom nosi tradiciju pretnji izlaska iz koalicija. Pored saveznika, Bratušekovoj će, ako uspe da formira vladu, život svakako zagorčavati i Janez Janša, poznat po svom tvrdom opozicionom kursu.

PUNE RUKE NEIZVESNOG POSLA: Uz to će Bratušekova imati pune ruke posla da Sloveniju ponovo postavi na noge. Polazišna osnova je nepovoljna zbog teške političke i ekonomske krize: recesija i dalje traje sa pesimističkim prognozama u pogledu konjunkture, prema kojima će rast ove godine pasti za još dva procenta; u zemlji sa dva miliona stanovnika ima oko 125.000 nezaposlenih; prognozira se porast budžetskog deficita na 5,1 procenat, umesto planiranog smanjenja; manjak koji se meri milijardama u državnim bankama otežava finansiranje na međunarodnim tržištima, a potreba za novim kreditima iznosi više od četiri milijarde evra; politika austeriteta, koja u temeljima drma socijalnu državu, kao i korupcija i rošačka privreda – to su samo glavni problemi male članice evrozone.

Sa pogledom na tu situaciju šefica vlade je na dan svog izbora kao glavni prioritet postavila da "Sloveniju bezbedno vodi sve do izbora", ma kada se oni održali. "Ja ne obećavam krupne rezultate, već mnogo teškog rada", rekla je obazrivo Bratušekova. Pre svega planira da rebalansom budžeta ublaži rigorozni, tvrdi kurs štednje prethodne vlade. Cilj joj je da pokrene privredni rast i da javni sektor sačuva od novih rezova, a govori se takođe i o povećavanju poreza. Nije ulazila u detalje svog programa, ali ekonomisti i prve obrise ocenjuju kao nerealne.

Sa druge strane, nove izbore koliko odmah zahtevaju mnogobrojni protestni pokreti koji sledeće subote organizuju novi sveslovenački ustanak građana u Ljubljani. Demonstranti zahtevaju da Bratušekova poverenje ne ispituje u parlamentu, nego pred narodom. Ako ne bude uspela da formira vladu, u Sloveniji će u svakom slučaju, verovatno u junu, biti održani vanredni izbori – već drugi put za dve godine. Pritom se nameću paralele sa susednom Italijom: ni Sloveniji prevremeni izbori ne bi doneli ni jasno, ni jednostavno rešenje. Kako stvari danas stoje na slovenačkoj političkoj sceni, na kojoj uprkos svim očekivanjima protestni pokreti nisu iznedrili nikakvu političku alternativu, novi izbori bi samo nanovo izmešali karte među postojećim partijama.

Slovenija, međutim, ne može sebi da dozvoli dalje odlaganje borbe protiv krize. Politika bi morala da se udruži kako bi uspela da klinički mrtvog pacijenta ponovo oživi. Uprkos već usvojenoj reformi penzionog sistema i tržišta rada, političari do sada nisu pokazali da mogu da se odreknu svojih političkih driblinga.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---