Knjige – Biografija Boba Dilana >

Hvatanje neuhvatljivog

Bob Dilan je zapravo nekoliko stotina različitih ličnosti koje on sam marljivo proizvodi već pedeset godina; biće ih još više, koliko vidimo

Naslov i podnaslov ove histerično zanimljive knjige – David Dalton: Tko je taj čovjek? U potrazi za pravim Bobom Dylanom (MenArt, Zagreb, 2013) – u protivrečnosti su: poruka celog teksta glasi da "pravi Bob Dylan" ne postoji. Robert Allan Zimmerman (1941, Hibbins, Minessota, od oca Abea i majke Beatty) je nekoliko stotina različitih ličnosti koje on sam marljivo proizvodi već pedeset godina; biće ih još više, koliko vidimo.

Zaista, ko je to: onaj kovrčavi klinac sa tankim vratom, očito šibicar i varalica sa tri karte koji s visine sablažnjava "probranu hipstersku kremu" ranih šezdesetih? Onaj muzičar koga su nekoliko puta otpisali i sahranili žreci rok-kritike i medijski baroni komercijalne pop-muzike? Onaj koji se usudio da se uključi u struju, na užas svojih fanova i da ih razočara jer je digao ruke od "protestnih pesama"? Uzgred: David Dalton podseća da je Dylan svoj prvi milion zaradio upravo na protestnim pesmama; onda je samo otišao dalje, kao što ide dalje do dana današnjeg, a kritičari i rok-filozofi iz "probrane hipsterske kreme" neka jedu govna. Uostalom: čim se pojavila "probrana hipsterska krema", hip je davno nestao: pojeo ga je square. Je li on faca parobrodskog kockara sa Mississipija, kicoša sa "mercedes" brčićima, derringerom u čizmi i opasnim šeširom, sa plakata za koncert u Kini 2011?

Ovde je nužna jedna korisna digresija. Bob Dylan je oličenje te pojave koja će se kasnije nazvati raznim imenima i koja će iz slenga crnačkih muzičara pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka postati prirodni deo govornog jezika Amerike. O filozofiji koja ispod toga leži Robert M. Pirsig napisao je sjajnu i filozofski veoma relevantnu knjigu Zen i veština održavanja motocikla (zena tu ima više nego što bi se na prvi pogled reklo, a motocikala manje). Pirsig se bavi veštačkom opozicijom klasično-romantično koja je eksplodirala upravo tada, šezdesetih. Hip je umetničko, subjektivno, estetsko, suprotstavljeno naučnom, klasičnom, racionalnom square. Hipster (to se prvo zvalo beatnik) "kuži" (groove, dig); ako ne kuži – žao nam je. I tako dalje, čitajte Pirsiga, preveden je.

PRVI DILAN: U trenutku kad se taj tankovrati klinac i munđos pojavljuje sve je već pripremljeno: James Dean poginuo je u porscheu (vozio je tek šezdesetak na sat kad ga je velikim i teškim autom udarila neka budala, koliko da znate); Marlon Brando (još jedno sveto čudovište) odglumio je već Stanleya Kowalskog u Tramvaju zvanom želja; Jack Kerouac napisao je već "On the Road" i stigao da umre; Alen Ginsberg i drugovi već su tu, veoma glasni; Martin Luther King i ostatak normalne Amerike već se koškaju sa južnjačkim policajcima oko prava crnaca. Amerika se polako krčka u "klimatiziranom košmaru" baby boomerske generacije, a baby boomeri su u pubertetu. Fali još samo Viet Nam, ali i to će stići, bez brige.

Ko je taj prvi Bob Dylan? U svojim nebrojenim autobiografskim apokrifima on je: nahoče (što je tatu Abea uvek nerviralo); Ogalala Sioux; sin egipatskog kralja; dete iz lunaparka koje je hodalo po žici i u međuvremenu brinulo o bradatoj ženi; itd. "U kontekstu kasnije Dylanove mitologije", kaže David Dalton, "bilo što od ovoga doimalo bi se uvjerljivijim od činjenica. Ali možda uopće nije govorio o Robertu Zimmermanu; možda je mislio na djetinjstvo Boba Dylana (koji će se kao kreacija pojaviti tek početkom šezdesetih)." Tako je do kraja i savremenici još gunđaju da "on izmišlja čak i kada piše memoare". Ne izmišlja: on se menja ceo i stalno.

"Dylan se pojavio točno u trenutku kada je kontrakultura probijala ljusku jajeta", kaže Dalton. U to isto jaje folk muzike iz koje je krenuo naravno da nije mogao da se vrati, kao ni u jedno drugo: hipstersko, country, hasidsko, hrišćansko, meksičko i šta ja znam, još se kao zmijče leže iz "mitske zmijske kože koju je velika zmija Amerika zbacila sa sebe, a on se njome ogrnuo".

On je, nastavlja Dalton, "otimač autorskih prava... klasičan američki arhetip, šarlatan koji iznosi istinu prikrivajući je i čija sama prisutnost nameće pitanje postoji li uopće nešto poput nepromjenjive osobnosti... Njegov je poduhvat kanibalizirati pozamašno odlagalište američke povijesti – njezine balade, napjeve i bajkovite dječje pjesmice – te sažeti u pjesmu cijelo to mnoštvo likova i njihovih priča. Maznuti, zdipiti, popaliti, zapravo naočigled ukrasti pjesme, knjige i prizore – sve je to dio njegove svračje prirode".

Ideal bitničke generacije bila je ta intelektualna zajednica autsajdera, slobodnih ljudi koji se uzajamno kuže i nema problema; znam, zakačilo me je šezdesetih. "Ali", kaže Dalton, "taj će ideal 1960-tih razrušiti omasovljena boemština jer, ponajprije, zajednica nije mogla ostati tajna još dugo, a i nije to bila mala elitna skupina insajdera. Za dvije, tri godine sve će to nestati. A Bob će biti jedan od glavnih razloga propasti". Uf! Pale su velike reči.

POVRATAK U BUDUĆNOST: Ispada, posle analize, da je Bob Dylan shvatio (po svom običaju) pre ostalih da je jedno doba prošlo, da Times they are a-changing, kako da vam kažem. "Nitko ne digne nos brže od mladeži koja misli da je iznevjerena", upozorava Dalton. Šta je trebalo? Da se Dylan uštavi i okameni kao Ivica Percl i ona nepregledna gomila imitatora od kojih svaki i jedan zvuči tačno kao Zimmerman iz 1964? Ne: on je otišao, kao što će odlaziti do dana današnjeg. Dalton veli da se većina muzičara vraća samo jednom; Zimmerman se, kaže, vratio bar pet puta i još nije gotovo. Padao je i dizao se; sahranjivan je više puta ("ali kovčeg je bio prazan"; Isis); "on je sklizak poput jegulje, talmudski tornado, sintaktička zmija". Sam Shepard, dramaturg, kaže: "Nikad nisam vidio takvo što. On samo nestane." "To je kameleonska narav američkog junaka – varalice, mahera. Njegovo rješenje pitanja identiteta je poput trika sa trima kartama", dodaje Dalton.

Onda dolazimo na noviju prošlost. Papa Wojtyla – za koga se Dylan uplašio da će postati dilanolog – zaspao je na njegovom koncertu, uz Blowin’ in the Wind (ima slika). Rok-kritičarska crkva i njeni egzegeti krv su propljuvali pokušavajući da ga smeste i objasne; nije išlo. Bili su upozoreni još na albumu Street Legal: Let’s disconnect these cables, let’s overturn these tables... a to je bilo mnogo davno, pa šta su shvatili?

Ova biografija – pisana inače brzim i neposrednim stilom američkog "novog žurnalizma", kako ga je još Tom Wolfe objasnio – pri kraju je opreznija. Amerika, naime, ne voli zvezde koje žive duže nego što pristojnost nalaže, kaže Dalton; a tek ako se stalno kurobecaju i koprcaju! Dylan je sam donekle podbrckivao takav stav, pokvarenjak. David Dalton se tu malo koleba: "Našao se u slijepoj ulici... Bio je to kraj. Neće biti nikakve budućnosti u koju se Dylan može ušuljati – mogao je samo otići u prošlost"; "Stalno je htio biti suvremen, što je često graničilo sa očajem. Izgledao je smiješno i groteskno, poput neke stare prostitutke sa Sedme avenije"...

I tako dalje i tome slično, mada oprezno, ali sa kobnim slutnjama. David Dalton poentira pred kraj knjige, dovršene i štampane 2012:

"U prvom desetljeću 21. stoljeća Dylan je ušao u svoj zagrobni život."

Onda je krajem 2012. izašao album Tempest.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---