STARO I NOVO: Festival u Kabulu / foto: reuters

Avganistan – borba za dušu nacije >

Rubab i rock and roll

enzo mangini

Razlika između studenata koji pohađaju kurseve persijske poezije i onih koji prisustvuju rok koncertima, ne može biti očiglednija. Čini se da postoji unutrašnja borba za budućnost avganistanske duše. Ipak, sve više ljudi shvata da ne moraju da se odreknu tradicije i kulturnog nasleđa da bi bili "moderni i demokrate". A šta će biti kada se krajem naredne godine NATO povuče iz Avganistana, niko ne zna

Za "Vreme" iz Kabula

Poziv na molitvu sa minareta meša se sa zvucima rok muzike. U sali škole Lycée Estiqlal, odmah preko puta džamije, nekoliko kabulskih rok bendova okupilo se na godišnjem festivalu pod nazivom Sound Central. I džamija, finansirana saudijskim novcem, i škola, koju finansira Francuska, nalaze se blizu jednog od glavnih kružnih tokova tromilionskog glavnog grada Avganistana, tamo gde se duga, prava ulica Salang vat ukršta sa bulevarom Darulaman pored reke Kabul.

Mujezine i muzičare nadjačavaju vozila, koja u popodnevnim časovima stvaraju uobičajenu buku. U vazduhu se oseća proleće. Sneg još uvek pokriva visoke planine koje okružuju grad, ali temperatura raste iz dana u dan i Avganistanci gase svoje burì-arà, peći na piljevinu, koje su im grejale domove tokom oštre zime.

NESTANITE, TALIBANI: U zvaničnom kalendaru Islamske Republike Avganistan 28. april obeležava se kao Dan pobede. Slavi se pobeda mudžahedina nad sovjetskim snagama pre nego što je izbio građanski rat koji je otvorio vrata talibanskom režimu. "Pobunjenici", kako ih zovu NATO i međunarodna zajednica, izabrali su taj dan da krenu u prolećnu ofanzivu i da i zvanično otvore sezonu borbi. Objavili su da će u isto vreme izvesti seriju napada na strane trupe i Nacionalnu vojsku Avganistana, na ambasade i druge strane mete. Talibani su u poruci na svom veb-sajtu "Glas džihada" objavili da će koristiti "specijalnu taktiku", uključujući i ubacivanje svojih ljudi među strano osoblje u vojnim bazama kako bi osigurali najveći mogući broj žrtava. "Legitimne" mete talibana, sudeći po objavljenoj poruci, takođe su "izrodi – pristalice stranih tlačitelja".

Nije jasno da li mladi Avganistanci koji učestvuju na festivalu Sound Central spadaju u "pristalice" stranih tlačitelja, ali u očima talibana svakako bi mogli da budu "izrodi". Oblače se u zapadnjačkom stilu na kabulski način: nose kineske majice sa logom kompanije Apple ili imenima italijanskih modnih kuća, farmerke, naočari za sunce, i imaju agresivne frizure diktirane modom koja balansira između Holivuda i Bolivuda. Govore engleski sa američkim akcentom. Među njima ima čak i devojaka, uglavnom iz mešovitih brakova.

Mala drvena rampa za skejtere nalazi se u dvorištu francuske škole. Nevladina organizacija koju finansira Amerika podučava avganistanske tinejdžere da voze skejtbord. Neki od njih crtaju sprejom po rampi kao da su u bilo kom američkom predgrađu. U drugom dvorištu di-džej pušta glasnu muziku dok se u sali škole održava koncert lokalnih rok bendova.

Među njima je, na mladoj kabulskoj rok sceni, i bend Kabul Dreams, osnovan 2008, koji je upravo izdao svoj prvi CD masterovan u Americi i Nemačkoj. Pevač benda je Sulejman Kardaš, mršavi Uzbek u svojim dvadesetim, basista Sidik Ahmed je Tadžik, a bubnjar Mujtada Habibi je Paštun. Pevaju na engleskom i do pre nekoliko godina često su bili u vestima zapadnih medija, jer su ih smatrali jedinim avganistanskim rok bendom. Danas na festivalu dele binu sa drugim umetnicima, među kojima su i District Unknown, jedini hevi metal bend u Avganistanu i Arijana Delavari, američka umetnica avganistanskog porekla, čiji su dokumentarac Stižemo kući (We are coming home) i muzika osvojili nekoliko međunarodnih nagrada. Arijanin dokumentarac prikazuje kako je sniman njen prvi album u kući njenih roditelja u Kabulu, gde su došla tri ostada (maestra), svirača tradicionalne avganistanske muzike, da sviraju s njom, a umetnica je izvela uživo neke svoje pesme. Naslov jedne od njih je Nestanite, talibani. Zvuci tradicionalnih instrumenata table, rubaba i dilruba pomešani su sa zvucima gitare, violine i klavira, te tako nastaje emotivna mešavina starih i novih zvukova. Na festivalu nastupaju i neki strani bendovi poput Masala Sound System iz Poljske, koji su izašli na binu 4. maja, poslednjeg dana festivala.

Iako je atmosfera u školi bezbrižna, detektor metala na glavnom ulazu i dva naoružana vojnika u vrtu pored rampe za skejtbord, podsećaju sve na to kakva je situaciju van zidina, unutar kojih trešti rok muzika. U osam sati iz bezbednosnih razloga svi su morali da se raziđu. Nije pametno biti napolju kad padne mrak, naročito za strance koji su se okupili tu da daju podršku novom, mladom, ohrabrujućem Avganistanu, čiji su koreni prilično slabi.

U STANJU IŠČEKIVANJA: Otkako su talibani objavili da počinju prolećnu ofanzivu, u Kabulu postoji neki osećaj iščekivanja. Pa ipak, prva sedmica od početka sezone borbe prošla je bez nekog većeg napada, bar u glavnom gradu. Situacija je drugačija u drugim delovima zemlje. Na jugu, gde se nalazi uporište pobunjenika, pet američkih vojnika poginulo je u eksploziji bombe postavljene na putu. Još dva vojnika je ubio jedan avganistanski vojnik. U provinciji Helmand, talibani su uspeli da ubiju Šaha Valija Kana, istaknutog člana Visokog mirovnog saveta, vladinog tela čiji je zadatak da pregovara sa pobunjenicima.

Avganistanska nacionalna vojska (ANA) i Avganistanska nacionalna policija (ANP) sada zvanično kontrolišu više od 80 procenata državne teritorije. Sprovodi se prelazna strategija do povlačenja NATO-a krajem 2014. godine, te sve veći teret borbe protiv pobunjenika pada na 350.000 pripadnika nacionalnih avganistanskih snaga bezbednosti. Nelagodan osećaj iščekivanja nastaviće se i narednih meseci. Biće to ključan period za oblikovanje budućnosti zemlje.

Na proleće naredne godine održavaju se i predsednički izbori. Politička atmosfera se već zagreva. Vlada predsednika Hamida Karzaija vodi borbe na više frontova. Na unutrašnjem planu, poslanici i vođe opozicije traže da se što pre usvoji izborni zakon i da izbori sledeće godine budu transparentni. Na spoljnom planu to je ukaljan ugled predsednika.

Krajem aprila "Njujork tajms" je otkrio da je CIA tokom poslednje decenije plaćala "desetine miliona dolara" u kešu predsednikovom kabinetu. Novac su donosili u koferima, čak i u plastičnim kesama, direktno u kancelariju Nacionalnog saveta za bezbednost. Izgleda da je tokove novca nadzirao šef Nacionalnog saveta za bezbednost Mohamad Zia Salehi, koga su Amerikanci već hapsili 2010. na osnovu optužnice za pranje novca, šverc droge, pa čak i finansiranje talibana. Bio je u pritvoru nekoliko sati, a Karzai je lično izvršio pritisak na Vašington da se Salehi oslobodi. Sudeći po "Njujork tajmsu", novac koji je CIA želela da upotrebi da bi uticala na najbliže Karzaijeve saradnike, zapravo je upotrebljen za podsticanje korupcije, nesigurnosti i šverc droge, čime su zapravo finansirani isti oni pobunjenici protiv kojih se bore Amerika i NATO trupe.

PROPUŠTENA ŠANSA: "Kako možemo da imamo bilo kakvu nadu u budućnost sa ovakvim ljudima na vlasti?", pita se Partav Naderi, jedna od vodećih ličnosti avganistanske pesničke scene. Naderi, koji je skoro tri godine bio u pritvoru tokom sovjetske okupacije, opet je na meti vlasti. Kancelarija glavnog tužioca izdala je 30. januara nalog za njegovo hapšenje. Optužen je zbog oštrog članka o korupciji u kome je tvrdio da je Karzaijeva vlada nezakonita zbog korupcionaške šeme koja ga je ponovo dovela na vlast na poslednjim predsedničkim izborima.

"Propustili smo zlatnu priliku u ovoj državi", kaže Naderi. "Zahvaljujući silnom novcu koji je slala međunarodna zajednica, ova zemlja je zaista mogla da se promeni, ali mi smo opet plen istih onih kriminalaca koji su uništili Avganistan nakon povlačenja Sovjeta." Iako pesimista po pitanju budućnosti, Naderi podučava mlade Avganistance dugogodišnjoj poetskoj tradiciji zemlje i alatima za dešifrovanje klasične persijske poezije. Razlika među studentima koji pohađaju kurseve poezije u organizaciji italijanske NVO i onih koji prisustvuju koncertima na festivalu Sound Central, ne može biti očiglednija. Čini se da postoji unutrašnja borba za budućnost avganistanske duše. Sve više ljudi shvata da ne mora da se odrekne kulturnog nasleđa i tradicije da bi bili "moderni i demokrate". S druge strane, slušati rubab umesto roka ne znači odreći se demokratije i savremenosti.

Ravnotežu tek treba pronaći, ali sve je više znakova da se uzdiže kulturna svest običnih Avganistanaca, zajedno sa osećanjem nacionalnog ponosa koji nalazi laku i blisku metu: Pakistan.

DURAND LINIJA: Pored svih drugih problema, predsednik Karzai ima problem i sa razuđenom i nejasnom graničnom linijom zemlje, na čijem čelu se nalazi. Zove se "Durand linija", po britanskom generalu koji ju je odredio i obeležio. To je granica između Avganistana i Pakistana, ali je Avganistanci nikad zvanično nisu priznali.

Na toj liniji, u avganistanskoj provinciji Nangahar na istoku zemlje, snage Avganistana i Pakistana su se sukobile u seriji okršaja čiji je rezultat bar jedan poginuli i jedan ranjen avganistanski graničar. Sudeći po avganistanskim medijima, poginulo je i deset pakistanskih vojnika. Sukob je počeo jer je Pakistan, kako glasi avganistanska verzija događaja, sagradio zgradu blizu graničnog prelaza, ali na avganistanskoj zemlji. Kabul je poslao stotine vojnika na spornu teritoriju, pa su se američke diplomate umešale da ublaže tenziju. U Kabulu i Džalalabadu stotine ljudi protestovalo je protiv Pakistana i tražilo od vlade da zauzme čvršći stav prema Islamabadu. Uobičajeno je da Kabul krivi Pakistan za sve nevolje koje ga snađu, baš kao i za podršku talibanskih pobunjenika.

Karzaiju je lako da igra na tu kartu: može da pozira kao borac za nacionalni ponos i interese, a da se ne suprotstavi SAD i NATO snagama dok se suprotstavlja Pakistanu, gde je krvava izborna kampanja dovela do pobede nekadašnjeg konzervativnog premijera Navaza Šarifa, koji predvodi Muslimansku ligu. Rezultati izbora mogu imati dubok uticaj na situaciju u Avganistanu.

Uskoro bi trebalo da bude poznat i plan NATO-a za novu misiju. Mandat Međunarodnih snaga za bezbednosnu pomoć (ISAF) ističe do kraja 2014, a počinje misija Resolute support. Zvanično se ne zna kakve su brojke i ciljevi nove misije. Neke zemlje poput Nemačke već su obećale između 600 i 800 vojnika za novo poglavlje NATO avanture u srcu Azije, ali najvažniji igrač, Sjedinjene Američke Države, još se nije izjasnio. Odluka se očekuje krajem maja, najkasnije početkom juna. I to će biti jak signal posvećenosti međunarodne zajednice budućnosti zemlje. Ova godina je, čak i bez prolećne ofanzive talibana, već krvavija nego 2012: prema nezavisnoj agenciji "Anso" koja prikuplja bezbednosne podatke od NVO na terenu i za njih, u prva tri meseca 2013. napadi pobunjenika povećali su se za 47 odsto u poređenju sa istim periodom 2012. Ujedinjene nacije procenjuju da se broj civilnih žrtava – većinom zbog napada talibana – povećao za 30 odsto za isti period. Naredni meseci i sledeća godina mogu biti još gori.

Masala Sound System je poslednji bend koji je izašao na binu tokom održavanja ovogodišnjeg festivala Sound Central. "Mir u Avganistanu", viče pevač benda Maks Cegilsk. "Toliko za ovu godinu", odjekuje glas Trevisa, glavnog organizatora festivala. "Nadamo se da ćemo vas videti 2014."

sa engleskog prevela Aleksandra Đerić


 

Naši ljudi u zemlji talibana

Naši ljudi u zemlji talibana

Bolnica je ostrvo relativnog mira u bučnom centru Kabula. Iza vrata sa natpisom "Zabranjeno unošenje oružja" nalazi se vrt u kome pacijenti mogu da se odmore, prošetaju i uživaju na prolećnom vazduhu. Postoji i prostor za decu sa žutim toboganom i drugim spravama. Tijana se smeši dok prilazi ulaznim vratima. Ova bolnica, kojom upravlja italijanska nevladina organizacija Emergency, sada je njen novi dom. Rođena i odrasla u Beogradu, tridesetdvogodišnja Tijana priključila se ovoj NVO 2009. godine.

"Radila sam u Institutu za majku i dete u Beogradu", priča dok pije još jednu šolju crnog čaja, "ali sam, da tako kažem, želela da se upustim u neku avanturu. Slučajno sam čula za NVO Emergency i da obavljaju sjajan posao ovde u Avganistanu, kao i u drugim delovima sveta, pa sam odlučila da im se pridružim."

U januaru 2009. dobila je prvi zadatak u Sudanu, gde ova NVO ima kardiovaskularnu kliniku, verovatno najbolju u celoj Africi. Tijana je ostala tamo do novembra 2010, kada je došla u Avganistan. Emergency radi u Avganistanu od 1997. Te godine otvorena je prva bolnica na severu u dolini Panđšir. Ta bolnica i dalje radi i danas je specijalizovana za brigu o zdravlju trudnica i dece. Emanuel Nanini, direktor komunikacija NVO Emergency u Avganistanu, objašnjava da od deset trudnica u toj zemlji, jedna umre na porođaju. "Avganistan je 2011. godine bio druga najopasnija zemlja na svetu za trudnice, odmah iza Nigerije. Onda, iznenada, 2012. godine, Avganistan se našao na 34. mestu. Neverovatan napredak za samo godinu dana." Emanuel uvlači dim cigarete i nastavlja: "Sumnjamo da se manipuliše podacima. Umesto da uzrok smrti pripišu komplikaciji na porođaju, pripišu ga infarktu ili nečemu sličnom. Naravno, sa medicinske tačke gledišta, trudnica umire zbog prestanka rada srca, ali nema ni reči o uzrocima zbog kojih je stalo."

Tijana klima glavom. Ona je pedijatar i najpre je trebalo da ide u bolnicu u Panđširu, gde rade dve srpske medicinske sestre, tridesetčetvorogodišnja Vesna Nestorović i odskoro, dvadesetosmogodišnja Tijana Pejrović iz Vojvodine.

"NVO Emergency je prilično poznata u srpskim medicinskim krugovima, iako šira javnost o njoj nije toliko upoznata", objašnjava Tijana. Ona nadzire rad dve međunarodne i deset lokalnih medicinskih sestara.

Unutar zidina vrta bolnice Emergency vidi drugačiji Avganistan. "Znate, kada uđu ovde, skidaju masku koju tako često nose kada komuniciraju sa strancima, khaređijima. Zavise od naše nege i često se desi da dele sobu sa osobom koja ima isti problem, ali dolazi iz druge oblasti ili plemena. Te vrste glupih razlika ostaju van naših zidina. Mi brinemo o ljudskim bićima bez obzira na njihovo etničko poreklo i bilo šta drugo."

DECA RATA: Tog dana nema mnogo žrtava iz Kabula: "Lečimo pacijente iz obližnjih provincija poput Logara, Gaznija i Vardaka gde su obnovljene borbe. Iz Kabula nam uglavnom dolaze pacijenti sa povredama nanesenim nožem ili prostrelnim ranama, ali one nisu povezane s ratom. Na primer, prošle nedelje lečili smo neke pacijente sa prostrelnim ranama: odbojkaška utakmica završila se pucnjavom."

Kad su deca u pitanju, situacija je drugačija. "Dolaze nam deca sa povredama od različitih vrsta mina, neeksplodirane municije, improvizovanih eksplozivnih uređaja, bombi napravljenih u kućnim uslovima. Njihov broj se povećava u proleće i leto kada je vreme lepše, jer odlaze na poljane da se igraju i često naiđu na eksplozivne naprave i igraju se s njima. Porodice u Avganistanu su mnogobrojne, roditelji ne mogu svu decu da drže na oku, pa deca završavaju ovde, ponekad sa amputiranim udovima", priča Tijana i uzima još jedan gutljaj čaja.

NVO Emergency pokušava da podigne svest među seoskim stanovništvom o riziku koji predstavljaju mine i neekspoldirana municija. U program uključuju 170 pacijenata koje su lečili i koji su ostali osakaćeni, ali nije lako ostvariti cilj. "Siromaštvo i nepismenost su osnovni problemi", kaže Tijana. "Porodice ne obraćaju pažnju na rizike i nisu svesne šta može da se dogodi. Pokušavamo da im objasnimo kako da izbegnu najgore, ali rezultati su slabi."

Više od pitanja mina zaostalih iz perioda sovjetske okupacije, danak uzima sadašnji sukob koji ne jenjava. "Vojska ima obuku na nekom prostoru i kada vojnici odu ostanu meci na zemlji. Ili pak pobunjenici postave improvizovane eksplozivne naprave duž seoskog puta namenjene jedinicama Međunarodnih snaga za bezbednosnu pomoć ili vladinim snagama, ali umesto toga strada lokalno stanovništvo. Dešava se da i međunarodne snage ostave neeksplodirane bombe… Svi su odgovorni, a civili plaćaju cenu", priča Tijana.

MINE PUNJENE DRVETOM: "Nedavno smo uočili novi, zabrinjavajući trend – mine domaće radinosti napunjene oštrim parčićima drveta. Užasne su, jer se drvo ne može uočiti na rendgenu, tako da primenjujemo protokol o hitnoj operaciji koji je odobrio Crveni krst kod pacijenata kod kojih nema poboljšanja, a teško je naći uzrok. Drvo izaziva infekciju, a vrlo ga je teško locirati", priča Tijana o svakodnevnim problemima.

Do pre dve godine, 95 odsto budžeta NVO Emergency činile su privatne donacije. Veći deo od šest-sedam miliona dolara, koliko je potrebno na godišnjem nivou da funkcionišu tri bolnice (Laškar Gah, u provinciji Helmand, Panđšir i Kabul) i 39 klinika za prvu pomoć širom zemlje, potiču uglavnom od manjih italijanskih donatora. "I nas je pogodila finansijska kriza", kaže Emanuel, "ali videli smo da iako su pojedinačne donacije sve manje, broj donatora raste." Da bi uspešnije prikupljali novčanu pomoć, otvorili su dve kancelarije, jednu u Ujedinjenom Kraljevstvu, drugu u Americi. "Od prošle godine dobili smo oko 1,5 miliona dolara od Ujedinjenih nacija i od vlade Avganistana, što nam pokriva oko 25 odsto tekućih troškova", dodaje Emanuel.

Što se tiče privatnog života u Kabulu, osoblje NVO Emergency čuveno je po svojoj posvećenosti poslu: oni ne učestvuju u sve življem životu iseljenika u glavnom gradu Avganistana, niti izlaze da se zabavljaju. Samo rade. I naravno, s vremena na vreme, otprilike svakih šest meseci, odlaze kući da se odmore. "Članovi moje porodice su bili uplašeni kada sam im rekla da idem u Sudan. Plašili su se nepoznatog", priseća se Tijana. Posle su se plašili zato što znaju kakva je situacija u Avganistanu. "Ali, prihvatili su moju odluku, vide da sam srećna ovde, u ovoj porodici, i da je to život kakav sad želim da živim. Moji prijatelji su još zabrinutiji. Neki od njih ne razumeju zašto traćim život radeći ovako nešto zbog svih restrikcija koje imamo ovde u Kabulu."

Zastaje da razmisli: "Mislim da ljudi tako reaguju zbog situacije u Srbiji. Život tamo uopšte nije lak, mada je mnogo lakši u poređenju sa Avganistanom. Ali mnogo ljudi je fokusirano samo na sopstvene probleme i teškoće i ne žele da razmišljaju o tome šta se dešava van granica Srbije. Mogu to da razumem. Živimo na pragu EU, pa opet osećamo sva ta ograničenja. Ipak, volela bih da vide kako je tek ovde ili u Sudanu..."

Dok razgovor privodimo kraju, tri pacijenta u invalidskim kolicima ćaskaju u vrtu, a jedan lokalni radnik zaliva ruže. Jedan pacijent, stariji čovek bez noge, maše Tijani u znak pozdrava. Ona uzvraća. "Upoznala sam ga u bolnici u Laškar Gahu gde sam bila mesec dana, sada je ovde. Sprijateljili smo se".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST