---

Intervju - Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje >

Mladi talenti u senci birokratije

"Kada je reč o problemu finansiranja državnih fakulteta, postoje razne verzije dobrog rešenja. Jedna je da se prvo olakšaju studentski krediti čime bi se postigla veća fleksibilnost. Takođe, postoji tačka diskontinuiteta između studenata na budžetu i samofinansirajućih. Jedna dobra mera koja je predviđena Strategijom su sufinansirajući studenti, pa je tako svako u nekoj meri pogođen problemom koji onda i nije tako strašan"

Srpski diplomci, koji su u svetu često veoma cenjeni, kada, i ako, odluče da se sa svojim znanjem vrate kući, nailaze na apsurdne probleme, zbog kojih im se to isto znanje, ali pre svega zvanje obezvređuje. Kada je reč o visokom obrazovanju u Srbiji, iako u tom sistemu nastaju izvanredni stručnjaci, brojni su njegovi nedostaci. Uređenje ove oblasti zahteva temeljna i dugoročna rešenja, a profesor dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, objašnjava za "Vreme" koji su gorući problemi i kako se rešavaju: "Jedan od osnovnih prioriteta je da se što pre donese Nacionalni okvir kvalifikacija (NOK). Do sada to nije urađeno iz formalnih razloga, jer nije obezbeđena zakonodavna podrška. Nacionalni okvir kvalifikacija je u svom osnovnom vidu bio gotov pre skoro tri godine. Ispostavilo se da nijedan zakon nije prepoznao njegovo postojanje, pa samim tim nije bilo jasno ko je nadležan da ga donese. Čak i ako ga donese, kao što je Nacionalni savet za visoko obrazovanje uradio, postavlja se pitanje čemu on služi."

VREME: Šta bi trebalo da se unapredi kako bi se doprinelo boljem funkcionisanju univerzitetskog obrazovanja?

SRĐAN STANKOVIĆ: Mi smo presekli taj začarani krug problema u izmenama i dopunama u Zakonu o visokom obrazovanju, koji je promenjen prošle jeseni. Pokušali smo potom da usaglasimo NOK za visoko obrazovanje sa onim što je u međuvremenu rađeno na univerzitetskim nivoima. To je bilo malo složenije jer su naše kolege otišle predaleko u razrađivanju pojedinačnih struka i zanimanja. Takođe, shvatili smo da bi bilo dobro da se naprave još neke izmene u Zakonu o visokom obrazovanju pa da onda to bude usaglašeno sa postojećim evropskim okvirima i to je odnelo još nekoliko meseci. Očekujem da ako promene Zakona u visokom obrazovanju koje mi predlažemo budu usvojene u junu, NOK bude donet odmah nakon toga. Postoje dva evropska okvira kvalifikacija. Okvir kvalifikacija za životno učenje i bolonjski okvir. Želimo da usaglasimo novi NOK sa oba modela i nadamo se da će to što budemo uradili trajati neko duže vreme. Drugi prioritet, na koji se odnosi vrlo komplikovano pitanje, jeste problem koji je sada vrlo akutan, a to je priznavanje stranih visokoškolskih diploma. Kada sam čuo koliko su naši studenti koji se školuju u Evropi pogođeni lošim stranama ovog problema, shvatio sam da nešto mora da se promeni u Zakonu o visokom obrazovanju. Mi sada radimo na priznavanju, a ne na nostrifikaciji diploma jer taj proces ipak mnogo košta. Rešenje je da se strana visokoškolska isprava usvoji kao naša, što podrazumeva bukvalan prevod zvanja. To postaje komplikovano kada je reč o zvanjima koje mi nemamo a možda su nam potrebna, jer nismo do sada stigli da školujemo kadrove određenih profila.

Želimo da napravimo opšti okvir kvalifikacija koji daje nivoe i ishode učenja. To je naravno polazna osnova, tako da od ovog dokumenta ne treba očekivati previše, jer ni on ne daje rešenja za mnoge konkretne probleme. NOK neće pomoći ukoliko se ne odredi kako će se priznati nečija stečena diploma, recimo na Harvardu. Odlučili smo tako da zvanje koje je neko dobio u inostranstvu bude očuvano u izvornoj formi. Nema potrebe da to stavljamo u naše okvire jer bi to samo komplikovalo stvari. Time želimo da prevaziđemo zaista velike probleme koje imaju naši mladi talentovani ljudi. Oni negde steknu izvanredne kvalifikacije, a kada se vrate, kroz neadekvatnu proceduru budu odbačeni. Rešavanje tog pitanja ih i mnogo košta, zbog toga što nije lako udenuti određeno zvanje u naše okvire, pa komisije zaista imaju mnogo posla. Nije taj trošak uzet tek tako kao taksa, ali je nepotreban i mora da se prevaziđe. To su prve dve stvari na dnevnom redu.

Kakav je, po vašem mišljenju, kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji, s obzirom na brojne privatne fakultete i probleme koji su se u vezi s njima javljali u prethodnom periodu?

Kada je reč o kvalitetu obrazovanja koje se stiče na državnim i privatnim fakultetima, oficijelno ne pravim razliku između njih. Jedni i drugi moraju da zadovolje standarde koje smo propisali. Naravno da razlike postoje, pre svega u tome što su jedni osnovani od strane države i imaju daleko dužu tradiciju negovanja naučnog rada, pa u tom smislu nove privatne ustanove još uvek teško mogu da im pariraju. Kolege sa privatnih fakulteta su takođe veoma kvalitetni profesori, ali ove ustanove nisu još u dovoljnoj meri zaživele. One su preokupirane potrebama preživljavanja i to je deo realnosti koja se teško može izbeći. Sa druge strane, privatne obrazovne ustanove su opet daleko fleksibilnije nego državne i u stanju su da dinamičnije prate svetske trendove ili potrebe tržišta. U tome su uspešne i prednjače u odnosu na državne ustanove jer nekada bolje prepoznaju šta tržište traži.

Zato mislim da je bolje da se nekako državni fakulteti učine dinamičnijim, a da privatni fakulteti budu ozbiljniji i studiozniji, kako bismo mogli da negujemo naučni rad.

Uprkos razlikama, kriterijumi među fakultetima su isti i kada je reč o akreditacijama. Treba da se očuva jedinstvo visokoškolskog prostora u Srbiji, jer interesi nisu pojedinačni. Postoji kompeticija, ali još uvek dobro funkcionišemo zajedno. Dodela akreditacija nije stroga arbitraža, već proces gde je Komisija za akreditaciju saradnik koji treba da ukaže kako bi visokoškolska ustanova bila bolja. To je smisao, a tu postoji razlika između predstave o tom procesu i njegove prirode.

Koliko je značajno što je Srbija uvrštena na Šangajsku listu, među vodeće univerzitete, i koliko je ona važna za primenu Bolonje?

Šangajska lista je veoma značajna za nas i mislim da to što smo prispeli na nju predstavlja odraz kvaliteta naučnog rada u Srbiji. Postoji stara izreka Karla Jaspersa koja kaže da je nauka osnovna preokupacija fakulteta, a da je onda spoznaja do koje se dođe u traganju za istinom prenesena studentima. To je ključni proces na istraživačkim univerzitetima. Pamtim davna vremena kada je Beogradski univerzitet bio vodeći osamdesetih godina u ovom delu Evrope. Elektrotehnički fakultet je bio 15. na svetskoj rang-listi elektrotehničkih fakulteta. Tako smo mi malo stariji navikli na vodeću poziciju. U međuvremenu smo dozvolili da jedan period ne provedemo u društvu najboljih i veoma sam srećan što se sada sa Šangajskom listom vraćamo u to društvo. Voleo bih da što pre bude još naših univerziteta na toj listi, nadam se da će Univerzitet u Novom Sadu uskoro da nam se pridruži. Šangajska lista je podizanje kvaliteta i biti na njoj je dobro za bilo kakav sistem pa i za Bolonju. Ali nisu u direktnoj zavisnoj vezi.

Da li postoji opšta ocena primene Bolonje u Srbiji i prema kojim kriterijumima se određuje da li je fakulteti pojedinačno dobro primenjuju?

Bolonja sama po sebi nije neka stega koju nam je neko nametnuo. To je jedan svetski proces koji je prihvatilo 48 zemalja. Ona je evropski proces koji naravno da nije savršen, ali ga treba prihvatiti takvog. Sticajem okolnosti cela Evropa prati Bolonjski proces, on nije neka dogma koje se moramo pridržavati. Niko nikada nije tražio od nas da to poštujemo do detalja. Mi smo 2005, kada smo je usvojili, neke brojke i norme previše ozbiljno shvatili. Bolonja to nikada nije nametala. Ona je ponikla iz jedne vrlo plemenite ideje zajedništva, da se prostor visokog obrazovanja Evrope učini jedinstvenim. Ako bi neko odlučio da nastavi studije u drugoj državi, da to može da uradi i da stvari budu usaglašene. To nije jednostavno, jer normiranje ponekad ide na štetu najboljih. Ali se Bolonjom učinilo mnogo za podizanje opšteg nivoa visokog obrazovanja u Evropi. Oni koji lamentiraju nad nekim klasičnim fakultetima kakvi su nekada postojali, rade to s pravom. Mnoge lepe osobine starih univerziteta Bolonja nema, ali se vraća trend akcentovanja kreativnosti visokoškolskih ustanova. Sada treba dati priliku fakultetima da budu kreativni.

Da nismo prihvatili Bolonju, značilo bi da ne želimo da budemo u Evropi, da nismo u toku, da imamo neke posebne poglede na visoko obrazovanje, što je pogrešno. Lepota Bolonje je u tome što nema nametanja i u redu je da je svaki fakultet primeni na svoj način. O njoj postoji pogrešna predstava. Neko je želeći da postavi stvari na precizan način preterao sa strogoćom normi koje smo usvojili. Oni koji su veoma oštri protivnici Bolonje i oni koji se žestoko za nju zalažu trebalo bi dobro da pročitaju šta ona zaista predstavlja, pa da onda o tome ozbiljno pričamo.

Koji srpski diplomci su po vašem mišljenju najtraženiji u inostranstvu i da li mislite da imaju nameru da se jednom vrate u svoju zemlju?

Kada je reč o zapošljavanju naših studenata u inostranstvu, znam da su diplomci Elektrotehničkog fakulteta uvek bili rado prihvaćeni. Oni su i danas svuda rado viđeni. Uglavnom su sada traženi tehnički fakulteti. Naši studenti napuštaju ovu zemlju i to je jedna veoma tužna stvar. Dobro je u smislu protočnosti, svako treba da može da traži svoje mesto pod suncem, ali mi ne činimo mnogo da im omogućimo da se vrate. Zato je priznavanje diploma jedna od veoma važnih stvari koje treba da se urade. Mnogi naši studenti neće ni da traže nostrifikaciju diploma jer je za njih to ponižavajuće.

Priznavanje diploma se vrti oko zvanja. Postoji lista zvanja koja su sačinjena na bazi predloga Konferencije univerziteta i nju usvaja Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Lista zvanja postoji nezavisno od NOK-a, a trebalo bi da bude inkorporirana u taj dokument.

Da li mislite da je način na koji je uređeno finansiranje fakulteta dobar, s obzirom da fakulteti sa Ministarstvom svake godine vode istu bitku za povećanje školarina? Mislite li da postoji mogućnost da se način finansiranja fakulteta promeni, kako bi obe strane bile zadovoljene na duže staze?

Strategija obrazovanja do 2020. godine ima kao jedan od svojih podsistema problem finansiranja. To je bolna tačka koja je izazvala vrlo burne rasprave i došli smo do toga da je na kraju ono što je predloženo u strategiji prihvaćeno kao jedna od mogućih varijanti. Nismo mogli da smislimo novi način finansiranja, niti smo mogli da se usaglasimo oko rešenja, pa je taj predlog dat kao forma koja omogućava da to bude promenljivo. Problem je bio u više aspekata. Jedan od njih je razlika između državnih i privatnih fakulteta. Privatne ustanove su smatrale da i one mogu da budu pretendenti na budžetske pare ako rade nešto što je važno za državu. Samo je pitanje šta je to i ko je taj ko to treba da odluči. U tom smislu nismo mogli da donesemo takvu odluku jer je skoro kompletna akademska javnost bila protiv toga.

Kada je reč o problemu finansiranja državnih fakulteta, postoje razne verzije dobrog rešenja. Jedna je da se prvo olakšaju studentski krediti, čime bi se postigla veća fleksibilnost. Takođe, postoji tačka diskontinuiteta između studenata na budžetu i samofinansirajućih. Jedna dobra mera koja je predviđena Strategijom su sufinansirajući studenti, pa je tako svako u nekoj meri pogođen problemom koji onda i nije tako strašan.

Veliki problem je i to što nema dovoljno sredstava za finansiranje visokog obrazovanja. Sada smo uspeli da se izborimo da za doktorske studije i dalje postoji državni budžet. Uprkos nestašici, svest o tome postoji jer hoćemo da nagradimo najbolje i da tako probamo da ih zadržimo. Još uvek niko nije uspeo da smisli bitno drugačiji način finansiranja koji bi rešio opšti problem nedostatka sredstava.

Kako ocenjujete Obrazovnu strategiju do 2020. godine i mislite li da ona može da bude uspešno realizovana u delu koji se tiče visokog obrazovanja?

Ja sam jedan od velikih pobornika Strategije jer mislim da je dobro zamišljena i efikasno urađena. Nacionalni savet dugo priča o tome i prvi smo tražili Strategiju visokog obrazovanja. To je ekspertski posao, koji smo prepustili ekipi veoma sposobnih ljudi. Strategija nije dala revolucionarne rezultate, ali je spoznala činjenicu da smo deo prostora visokog obrazovanja Evrope, da je to perspektiva mladih kod nas, da je tržište radne snage perspektiva naše zemlje, a ta evropska perspektiva je bila za mene odlučujuća. Ono što sada treba da uradimo je Akcioni plan. Strategija će ostati mrtvo slovo na papiru ako se ne pretoči u aktuelne zakone. Tu bi trebalo pojačati učešće visokoškolskih ustanova, da bi što bolje bili sagledani konkretni uslovi primene. Na tome sada radimo i nisam siguran da smo došli do kraja, ali će Nacionalni savet za visoko obrazovanje dati svoju reč o tome kada se dobije poboljšana verzija. Želimo da što pre krenemo u primenu Akcionog plana i to je sada najvažnije.

 

POŠALJI KOMENTAR		ODŠTAMPAJ TEKST

---

---

dejan,  07-06-2013 21:43:50

Da li postoji još neka zemlja u regionu koja nema nacionalni okvir kvalifikacija? Ako se ne varam ovaj dokument ima i Kosovo i ono je po ovom pitanju ozbiljnije. Samo se u Srbiji nezna koji stepen stručnosti se ima sa određenom kvalifikacijom.

Milomir Lukovac,  05-06-2013 13:45:32

Mladi talenti u senci birokratije Pored nasih talentovanih mladih ljudi u inostranstvu postoje i oni koji su ostali u zemlji, ali birokratija npr na Univerzitetima ih sprecava da nadju svoje mesto pod suncem. Kad mladi uspesni ljudi bivsi sipendisti fondacije za talente pokusaju da se zaposle npr na primer na FILUMu u Kragujevcu sprecava ih uputstvo NSVO ciji ste vi predsednik da se boduju za posao nagrade i uspesi iz studentskih dana kao rad sa mentorom, odnosno na koje reference oni da se pozovu? Ja nisam video to uputsvo ali tako tvrdi komisija za izbor novih radnika na Univerzitetu. Pozdrav