Koncert >

DeMode

Depeche Mode
Ušće, Beograd, 19. V 2013.

Kad je posle zaraznih elektro/tehno/sinti-hitića New Life, Just Can’t Get Enough i slatkog LP-debija Speak & Spell (‘81, Mute – ZKP RTV Ljubljana) iz Depeche Mode (dalje: DM) otišao glavni kompozitor Vins Klark (Vince Clarke), uspon matičnog sastava se ipak nastavio u najboljoj tradiciji engleskog popa, singlovima See You, Leave In Silence, Get The Balance Right! i albumom A Broken Frame ‘82. Takoreći prisilni glavni autor Martin Gor(e) je rastuću pretencioznost stihova još neko vreme potkrepljivao razvojem muzike, i ta usklađenost krasi zrele DM-albume ‘83. Construction Time Again s hitom Everything Counts i ‘84. Some Great Reward s Master And Servant, Blasphemous Rumours i naravno LGBT-usvojenom People are People. U to doba (Novi talas/prva polovina ‘80ih) bili su česti na radio-talasima i u licencnoj diskografiji Jugoslavije, ali teško da im još koji od tako ranih ljubitelja dođe na prvi beogradski koncert – inače bi uz Fan pit morali da imaju i Old pit, geronto-ulaznice i sl.

Masovna popularnost DM tj. proboj van Britanije i par evropskih zemalja podudara im se sa ‘zamračenjem’ tekstova i stavova – što je u SAD naišlo na zahvalnu, novu ‘gotsku podkulturu’ (‘darkersku’, prim. prev.) – manirizmom u zvuku/produkciji, i prvim prodorima na bliski/još uvek komunistički Istok (leta ‘85. Budimpešta i Varšava, ‘88. (nenajavljeni) I. Berlin, pa Prag). S ove strane Atlantika i dalje tin-idoli, ‘86. objavljuju LP Black Celebration, a video za A Question Of Time je njihova prva saradnja s Antonom Korbijnom (Corbijn). Ostalo je, kako se kaže, industrija – umesto pametnog industrial-popa: ipak važni albumi Music For The Masses (‘87, hit Never Let Me Down Again) i Violator (‘90, s Personal Jesus i Enjoy The Silence), komercijalni vrhunci uz koje neretko idu teške droge i teži psihološki problemi.

Sve u svemu, repertoarski pa i koncepcijski gostovanje DM u nas pre se uklapa u retro-trend Volim ‘90e nego u nostalgiju ‘80ih. Otud su napaljene parole tipa ‘Čekamo ih 30 godina’ isto toliko (ne)osnovane kao i naklapanja samog benda da njihov ovog proleća objavljeni CD Delta Machine (Sony-Menart) ima veze s bluzom i gospelom; taman koliko im je i koncert mogao biti protumačen kao miting podrške ocu & sinu Miškoviću, da je upriličen na ledini onkraj TC Delta City. No, dovoljno je ostalo i drugih zabluda: pošto su 2009. zbog zdravstvenih tegoba otkazali deo pompezne turneje (i beogradski termin), ovde je veštački podstican osećaj da nam posebno duguju i da će publika u Srbiji dobiti nešto ekskluzivno, a DM su jedva isporučili rutinski set, doslovno (pa i malo skraćeno) po spisku numera koji od nedavnog početka live-promovisanja aktuelnog izdanja ‘visi’ na internetu, sa sve ‘spontanim’ bisiranjem.

Izvikan i od (naročito medijskih) sponzora preduvan događaj, sa sve tabloidskom fascinacijom tehnikalijama, brojkama i izascenskim detaljima, gostovanje DM imalo je nekoliko pozitivnih ‘satelita’ u javnom životu Beograda (tematske/’posvećene’ foto- i druge izložbe, modne revije, žurke…), što je već redovna pojava za prolazak svetski slavnih i kroz ovu metropolu. No, ‘armija obožavalaca iz regiona’ (s ulaznicama 2.990-9.990d.) na teren je istrčala u obimu koji ni vajni hiperinflatorno nastrojeni procenjivači ne teraju preko 30ak hiljada, dakle ostaje među manjim buljucima poslednjih godina na Ušću (eng. delti) Save&Dunav. Takođe, podbacila je i sama programska ponuda, ako niste strastveni sledbenik opčinjen već pukim ukazanjem zvezda večeri tj. ako ste u istom ovom gradu doživeli i koncerte u rasponu od npr. prefinjene Sade do vatro-stalnih Rammstein. Poređenja radi, što kod Rammstein beše živa vatra, kod DM je pozadinska video-projekcija.

Iako odavno nisu ušančeni iza sintisajzera, DM kao i prvi put kad sam ih sreo uživo (taman sveže bez Klarka) imaju kržljavo scensko prisustvo, nedovoljno posebno za stadione/velike otvorene prostore, i to najmanje može da spase njihov glavni pevač Dejv (Dave) Ga(ha)n s ponašanjem ‘kralja podijuma’ u lokalnoj diskoteci. Nekada značajni fotograf/dokumentarista/dizajner Korbijn to na velikim ekranima ‘nadgrađuje’ projekcijama koje Vas mogu impresionirati ukoliko verujete da crno-bela slika i spori kadrovi čine Art. A kompjuterizovani svetlosni i laserski efekti pride već su obavezni u događajima ovog ranga, pa se kod DM sve svelo na kvantitet, gomilanje bez vodeće ideje. Naravno, najdublji nedostaci nisu u vidnom već u čujnom polju; nema predstave, a nažalost nema ni dovoljno svirke. Jer, manjak muzikalnosti DM su tek donekle uspevali da prikriju najpre mladošću i inovacijama, zatim minimalizmom i umetničarenjem, ali posle poplave remiksa, prepakivanja, zaludnih solo i ispraznih grupnih albuma, posle 3 decenije profi-karijere, i uz ritam-sekciju koju uživo dodaju još otkad ih je ‘95. napustio jedini punokrvni svirač Alan Vajlder (Wilder, zamena za Klarka), te bezlične čikice i dalje otaljavaju pod takvim diktatom elektronskih/pre-programiranih matrica da i najmanje zapinjanje tehnike (i/li intonacije) neminovno dovodi do smešnih pokušaja da se razmahnu i ‘premoste’, pa su Barrel Of A Gun sastavili tek iz trećeg pokušaja.

DM su uživo tako stegnuti da M. Gor i gitarske deonice ponavlja doslovno i dosadno, bez trunke varijacije, sačuvaj-bože sinkope; kad preuzme glavni mikrofon da se tugaljivi Dejv okrepi iza bine, Martin ne dobacuje više od osrednje demo-verzije Only When I Lose Myself i When The Body Speaks. Numere često završavaju ‘na dugme’, pa kao što im unutar pojedinačnih pesama nedostaje dinamika, tako je odsutna i u koncertnoj celini. Dodajte tome pauze, niz samosažaljivih tačaka sa sasvim novog izdanja, i eto Vam mlake publike. Napetost malo raste tek sa Soothe My Soul i A Pain That I’m Used To, pa s nabudženom Enjoy The Silence. Da su neku pouku izvukli iz najvećeg priznanja u karijeri – što je Džoni Keš obradio njihovu pesmu – DM pokazuju gitarskim uvodom u Personal Jesus, mada i tu imaju problem s usporavanjem. Glomazan bis navukao je 2 sata koncerta: Gor je opet za balade, s akustičnim izvođenjem Home, pa Gan slično nastavlja još jednim od rariteta – Halo; najtopliju reakciju izaziva najstarija, Just Can’t Get Enough, itd.

Ukratko, kad su nas na Tour Of The Universe (sic!) DM prošli put zaobišli, nismo ništa propustili; od tog albuma ni notica nije ostala. Ovog puta, opet niste promašili ako niste došli. DM su Vam odavno dosadni? Ne brinite, s Vama je sve u redu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---