IZLIV BESA: Obračun na Trgu Taksim u Istanbulu / fotografije: reuters

Turska – Masovni protesti >

Sulejman Veličanstveni i milion Turaka protiv Tajipa Erdogana

Direndiš na Taksim mejdanu: Brutalnost policije pri suzbijanju protesta protiv seče stabala u Istanbulu šokirala je Turke i pokrenula na demonstracije u 67 gradova u 30 od 81 provincije. Na scenu je stupio urbani mladi deo srednje klase koja je do sada bila apolitična. Sada se politizuje na ulicama, buni protiv vlade i stega kojima su bili podvrgnuti njihovi roditelji

Bauk se širi Turskom, bauk demonstracija.

Ekskluzivno iz Istanbula: Zauzdani mediji i razuzdana policija

Najveća kriza u deceniji provedenoj na vlasti dovela je do procepa unutar islamsko-konzervativne partije premijera Tajipa Erdogana. "Sultan" izgleda nije shvatio koliko je porasla građanska samosvest Turaka

Piše: Markus Bernath

 

Čitaj dalje

A sve je počelo 28. maja kada je policija upotrebila silu u noćnoj raciji protiv male grupe demonstranata koja je kampovala u Gezi parku na trgu Taksim, oko 500 metara udaljenom od obale Bosfora, u evropskom delu Istanbula. S tog trga se pruža glavna ulica Istiklal sa brojnim radnjama, poslastičarnicama i restoranima i evropskim imidžom Istanbula. Demonstranti su hteli da spreče uklanjanje dvanaest stabala drveća.

Prema prvom izveštaju agencije Rojters erupcija nezadovoljstva je izbila zbog planova vlade da na tom mestu izgradi tržni centar, a u drugim izvorima i izjavama se licitira da bi to mogao da bude biznis centar, ili džamija ili šoping mol...

Ispalo je da se od drveća Gezi parka ne vidi šuma kontroverzi savremene Turske koja je krajem maja eruptivno izbila na površinu i koju nikakva represija nije mogla da sakrije.

NEMOĆNA SILA: Policijski helikopteri leteli su iznad ulice Istiklal, glavne pešačke zone, koja je obično krcata turistima. Ali, u subotu, 1. juna postala je ratna zona, sa zabarikadiranim radnjama i grafitima protiv vlade na izlozima. Policija je 29. maja iz helikoptera bacala kanistere sa suzavcem. Rezidencijalni delovi grada nisu se videli od dima. Suzavcem i dimnim bombama isterivali su ljude iz pojedinih zgrada.

Trg Taksim je, inače, odavno mesto gde se sukobljavaju dve ideologije u Turskoj – sekularističke i islamističke, a i drugih tuča, uključujući i navijačke: na tom trgu 1969. povređeno je oko 150 levičara, a 1977. desničari su masakrirali 36 učesnika prvomajskog protesta.

Na tom mestu je nekada bila Artiljerijska kasarna (Topču), srušena 1940. da bi tu bio izgrađen Kulturni centar Ataturkove republike, koji je 1936. osmislio francuski arhitekta Anri Prust. Taj javni rekreacioni i kulturni prostor polako je osvajao privatni sektor još od pedesetih godina prošlog veka.

Premijer Tajip Erdogan bi izgleda želeo da nekim megaprojektom, replikom Topču kasarne, na tom trgu stavi svoj pečat stogodišnjici Ataturkove republike 2023. godine. Turska služba BBC-ja javlja da je ugovor o izvođenju projekta potpisan s kompanijom Kalyon Group, koja ima veze s vladom. "Zidojče cajtung" piše da nezadovoljstvo izaziva i to što velike poslove dobijaju firme povezane s premijerom Erdoganom. "Izgleda da je Erdoganov projekat 2023." ugrožen, piše nemački "Špigel". Trg Taksim i Istanbulu upoređuje se sa trgom Tahrir u Kairu. Demonstranti viču "Erdogane, gubi se", opozicija govori o "turskom proleću".

U nedelju, 2. juna, nekoliko hiljada mlađih demonstranata okupilo se i oko fudbalskog stadiona Bešiktaš, dva kilometra udaljenom od trga Taksim, i vodilo pravi rat na barikadama s policijom. Nosili su improvizovane gas maske napravljene od plastičnih flaša i najlon kese preko očiju kao zaštitu od salvi suzavca, palili su vatre... Bilo je upaljenih automobila.

TV Al Džezira izveštava da su blizu Erdoganovog ofisa Dolma bakče u nedelju uveče demonstranti koristili i rovokopače i traktore da bi se probili kroz policijske kordone i barikade, ali da je policija uspela da ih potisne. Džamije, radnje i univerzitet u distriktu Bešiktaš pretvoreni su u provizorne bolnice za povređene.

Kada je policija zauzela prilaze Erdoganovom ofisu u Ankari, upala je u jedan trgovinski kompleks u kome su se demonstranti zabarikadirali. Suzavac je dopro i do džamije u kojoj su zbrinuti povređeni.

Stotine uhapšenih demonstranata policija je privremeno smestila u jednoj fiskulturnoj sali. U prva četiri dana protesta, prema zvaničnim podacima, više od 1700 ljudi je privedeno, ali taj broj mora da je veći.

Oko 1500 ljudi je povređeno u Istanbulu, a još nekoliko stotina u Ankari. Tok događaja pokazuje da je svaka upotreba policijskog nasilja samo dodatno raspirivala javni bes.

67 GRADOVA: Od utorka 28. maja, do utorka 4. juna, u Turskoj je preko milion ljudi učestvovalo u više od 200 višednevnih demonstracija u 67 gradova u 30 od 81 turske provincije.

Neredi su izbili u Ankari, u Izmiru (gde je zapaljeno sedište vladajuće partije), u Adani na jugu zemlje, u Gaziantepu na jugoistoku, u Bursi, u Antaliji (gde je opozicioni gradonačelnik odbio da snabde policijske cisterne vodom iz gradskog vodovoda), Eskišehiru, Jedrenu, Mersinu, Adanu, Izmitu, Antakiji, Trabzonu, Bodrumu...

Demonstracije su izbile i u Rizi (zavičaju premijera Tajipa Erdogana), ali, ipak, bile su ređe vesti o bunama u delovima Anadolije, gde je Erdogan za života dobio bulevare sa svojim imenom (kao u Karamanmarašu).

"Prave" demonstracije izbijale su uglavnom tamo gde su najjača republikanska i sekularna uporišta, nevezano toliko za generacije, premda su, naravno, mladi nosioci bunta.

Turski premijer je 2. juna demonstrante nazvao "nekolicinom pljačkaša" i optužio tursku opoziciju, posebno Republikansku narodnu partiju (koju je 1924. osnovao Mustafa Kemal Ataturk), da je isprovocirala antivladine proteste i pretvorila ih u ideološki sukob.

ONI DOLAZE: Poslednjih dana maja, jednim naoko benignim povodom na tursku scenu stupili su mladi pripadnici tviter generacije s mobilnim telefonima u rukama i "puma" patikama na nogama koji skandiraju na ulicama protiv nasilja i traže više lične slobode. To je do sada bila nepolitizovana generacija. Sada se politizuje na ulicama i buni protiv represije i stege pod kojima su živeli njeni roditelji.

U jednoj od improvizovanih bolnica na podu leži devojka u tesnim helankama i kratkoj majici, golog trbuha, u krilu svog momka. Beli mobilni telefon leži pored nje. "Puma" patika pored... U demonstracijama učestvuje mnogo mladih ženskih osoba nalik studentkinjama. Jednu od njih snimili su kako u sprintu s rancem na leđima izmiče policajcu marsovskog izgleda s isukanom palicom.

Naš saradnik iz Istanbula kaže da pričamo o zemlji gde se na osnovu toga da li neko kupuje čokolade Eti ili Ulker gotovo može zaključiti kakva su nečija politička uverenja i za koju stranu navija.

Sinan Ulgen, šef istraživačkog Centra za ekonomske i inostrane poslove u Istanbulu, ocenio je za "Njujork tajms" da događaji u Turskoj pokazuju da su prvi put obični građani stekli utisak da mogu da utiču na događaje. To je, naravno, uopštavanje. Gardijan izveštava da u protestu učestvuju i levo i desno orijentisani pojedinci, turski nacionalisti, Kurdi, Jermeni i Grci... Neki demonstranti se identifikuju kao pripadnici pokreta Occupy-Gezi... Sa njima je sve počelo. Izveštač CNN-a konstatuje da su se u protestu protiv policijske brutalnosti ujedinili čak i navijači suparničkih fudbalskih timova.

Pitanje je kakav je profil nadolazeće turske srednje klase, kojoj su tokom ekonomskog prosperiteta porasle ambicije koje se sudaraju sa ćudima multinacionalnih kompanija i represivnim aparatom države. Njen gradski deo se protivi tihom oživljavanju tradicionalnih ograničenja.

Jedno istraživanje agencije Ipsos KMG registruje nekoliko grupa te klase: "nove konzervativce", koji na primer podržavaju učešće žena u javnom životu i u obrazovanju, uz primedbu da one ipak moraju "zatražiti dozvolu od muža"; "tradicionalnu srednju klasu" i samo 13 odsto modernista koji se protive vladajućoj autoritarnosti i religiozno konzervativnom uplitanju u privatne živote u, po ustavu, sekularnoj Republici Turskoj.

RAZLOG ZA BES: Zapadni mediji javljaju kako mladi sada u turskim gradovima diktatorom i fašistom nazivaju premijera Redžepa Tajipa Erdogana, do sada najpopularnijeg političara u Turskoj, čija je partija AKP 2011. na parlamentarnim izborima osvojila preko pedeset odsto glasova. Neki od izveštača konstatuju da Erdogan nije ništa naučio od sirijskog predsednika Asada na čijem je svrgavanju verovatno radio.

Prema našem nepotpisanom istanbulskom saradniku, koga smo konsultovali off the record, bunt i provalu gneva prema liku i delu predsednika vlade Erdogana inicirala je pre svega policijska brutalnost i premijerova neprimerena arogancija, zadrtost i preteće, inadžijsko držanje prema protestima.

Turski premijer je kritikovao i društvene mreže nazivajući ih "prokletstvom" i "ekstremnom verzijom laži". Više od toga: turska obaveštajna služba ispituje veze demonstranata i stranih faktora.

Dok su kamere svetskih TV mreža držale na oku trg Taksim, a u drugim ulicama i gradovima se vodile bitke na barikadama, u jednom trenutku Erdogan je naglasio da je pedeset odsto ljudi trenutno primorano da sedi kod kuće, pa se činilo da je možda počeo da spušta loptu, ali nekim posmatračima je to delovalo kao da se iza kulisa polako sprema scenario kontramitinga.

U Ankari, gde je policija u podne suzavcem i šmrkovima oštro intervenisala protiv studenata, a protest nastavljen na trgu Kizlaj, izbio je konflikt između demonstranata i grupe od tridesetak Erdoganovih pristalica koji su uzvikivali kletve: "Dabogda se polomile ruke koje napadaju policiju... "

EKONOMIJA LIBERLANOG ISLAMA: Malo ko je očekivao takvo komplikovanje stanja u Turskoj (74 miliona stanovnika), koja je tokom Erdoganove vladavine u prethodnoj deceniji pretvorena u jednu od najbrže rastućih ekonomija u Evropi (poljoprivredni proizvodi, tekstil, motorna vozila, brodovi, elektronika i kućni aparati, turizam). Zabeležila je pet procenata rasta godišnje od 2002. do 2012, spada u najjače ekonomije na svetu, ostvarila je, po Erdoganu, drugu najveću stopu ekonomskog rasta posle Kine. Po TV Al Džazira, ekonomski stručnjaci su, međutim, ranije upozoravali da taj kao Ararat visok rast može da se pokaže kao "virtuelni raj", te da kad rast stane, sve može da se sruši: podsećano je na to da je Turska pozajmila 77 milijardi dolara, da stanovništvo pozajmljuje sve više novca, da raste jaz između bogatih i siromašnih.

Sudeći po "Forbsovim" listama, Istanbul je 2010. imao 28 milijardera i po tome je na četvrtom mestu, iza Njujorka (60), Moskve (50) i Londona (32).

Događaji su pokazali da ta, po ekonomskim kriterijumima uspešna kombinacija umerenog islamizma i liberalnog kapitalizma ima drugu "konstrukcionu grešku" – autoritarnu vladavinu koju ne podnosi rastuća mlada, obrazovana, "džins" populacija. U Istanbulu ona je socijalni dinamit slično kao u drugim metropolama i do sada je suzbijana: studenti koji su nedavno protestovali protiv povećanja studijskih troškova su pohapšeni.

KORENI: Erdoganova partija ima islamističke korene. Svojevremeno, pre nego što će se popeti na turski politički Olimp, Erdogan je 1999. zbog recitovanja stihova "džamije su naše kasarne, minareti su naši bajoneti, a vernici vojska", osuđen na deset meseci zatvora, jer je sud smatrao da tom pesmom širi versku mržnju. Odležao je četiri meseca. Došavši na vlast on se zakleo da će braniti sekularizam u Turskoj. Čak su ga nazivali i EUganom, zbog približavanja Evropskoj uniji.

Islamolog Darko Tanasković, ambasador SRJ u Turskoj od 1995. do 1999, ocenio je za Tanjug da je sekularna Turska, koja uglavnom živi u velikim gradovima i koja nikako nije zanemarljiva, iako su islamisti ubedljivo pobeđivali na poslednjim izborima, danas već ozbiljno zabrinuta reislamizacijom ukupnog ambijenta života u Turskoj, nametanjem nekih navika koje su mnogo bliže šerijatskom poimanju morala nego što je to do sada bio slučaj.

Oštrije restrikcije prodaje alkohola (zabrana prodaje posle 22 h) na osnovu nedavno usvojenog zakona, (što je Erdogan pokušao još dok je bio gradonačelnik Istanbula) i opomene protiv javnog pokazivanja emocija (zabrana ljubljenja na javnom mestu) izazvale su takođe nezadovoljstvo i ruganje mlađih ljudi.

Kako izveštava "Los Anđeles tajms", hiljade ljudi u Gezi parku je uz miris suzavca koji je ostao od prethodnih sukoba pevalo, u festivalskoj atmosferi, pilo pivo na javnom mestu, jelo kriške lubenica. Mladi parovi su se ljubili – u inat vladinoj kampanji za veću pristojnost na javnom mestu i Erdoganovih zakona.

Dok je izgledalo da većinska Turska još ćuti, klatno raspoloženja tzv. lidera javnog mnjenja se, kako izgleda, pomeralo. Dva sindikata najavila su podršku protestima. Grupa od jedanaest levih sindikata javnog sektora KESK u utorak je počela štrajk, a sindikati DISK su zapretili da će "zaustaviti život", ako se vlada ne povuče.

Naš saradnik kaže da je relativno veliki broj javnih ličnosti i intelektualaca dao podršku protestima ili otporu ("direniš", može se prevesti i kao neposlušnost, bojkot), braneći pravo ljudi na okupljanje i na protest. Među javnim ličnostima koje su viđene među demonstrantima ima i onih koji su na prethodnim izborima otvoreno podržali i dali svoj glas Erdoganovoj stranci (reditelj Sinan Četin, npr).

Prema pacifističkom sajtu Radikal, među demonstrantima se pojavio i "Sultan" lično. Glumac iz TV serije Veličanstveni vek (Muhteşem Yüzyll, Magnificent Century), kod nas prikazane pod naslovom "Sulejman Veličanstveni" Halit Ergenc sa čitavom glumačkom ekipom privremeno je napustio set i pojavio se među demonstrantima u majici sa slikom nekog nalik dugokosom šezdesetosmašu koji puši. U subotu, 1. juna, dok je čitave kvartove pokrivao suzavac, vodeći članak u provladinom listu "Sabah" odnosio se na Erdoganovu borbu protiv pušenja.

Sa kakvim god se krizama do sada suočavao, Erdogan je uvek bio siguran u podršku naroda i zapada. Kad je svojevremeno osuđeno trista oficira zbog navodnog planiranja puča, posle čega je sprovedena čistka u turskoj armiji, koja je inače smatrana čuvarem sekularizma u Turskoj, američki nedeljnik "Njuzvik" je pisao kako više neće diktirati politički život u Turskoj. Erdoganov umereni islamizam je u zapadnim medijima podržavan s više pažnje nego ataturkovski sekularizam Turske, što je odraz podrške koju Turska uživa u zapadnim prestonicama zbog projektovane uloge Turske u regionu.

Po agenciji Rojters i po i "Njujork tajmsu", tokom demonstracija u Turskoj na površinu, međutim, izbija i zabrinutost da bi vladina politika pod uticajem Zapada mogla da odvuče ovu zemlju u konflikt u Siriji (vidi okvir Turska i Sirija).

Tanasković ukazuje na činjenicu da u Turskoj živi veliki broj alavita, koji su istog verskog opredeljenja kao i režim u Siriji, odnosno predsednik Bašar al-Asad i njegovo okruženje, i koji su, takođe, veoma revoltirani turskim stavom u sirijskoj krizi.

Turska je bila uzor opozicije u arapskim despotijama, a sada gubi ugled zato što vlast brutalno guši mirne proteste, baš kao što je to činio Mubarak u Egiptu. U medijskim izveštajima se ponavlja da Erdogan ima sasvim drugačiji legitimitet nego što su ga imali Mubarak u Egiptu ili Ben Ali u Tunisu, čiju su vladavinu srušile masovne demonstracije, jer turska vlada je demokratski izabrana.

Ljudi u Turskoj su, međutim, videli da je do sada nedodirljivi Redžep Tajip Erdogan ipak dodirljiv. "Tajipe odlazi!", odjekuje turskim trgovima.

Redžep Tajip Erdogan je na vlasti u Turskoj od 2002, od tada njegova partija ne zna za poraz. Izveštač nemačkog "Špigla" izvlači zaključak: posle ovih protesta neće više moći tako da vlada, ako uopšte ostane na vlasti. Erdogan, pak, izjavljuje da će se situacija iz dana u dan zapravo smirivati.

Scenario o postepenom smirivanju situacije je moguć ukoliko vlada zaista shvati poruku koju su prethodni dani doneli. Neki su je razumeli (predsednik Abdulah Gul), i nešto pre zaključenja ovog teksta, na primer, ministar policije Bulent Arinik izvinio se zbog prekomerne upotrebe sile. Ali neki poruku još nisu shvatili (Erdogan, koji je dao izjavu tipa tencere tava hep ayni hava, u smislu nek lupaju koliko god hoće, time ništa neće promeniti, hoće reći da ga to hič ne tangira).

Pošto mu propisi zabranjuju da se ponovo kandiduje za mesto premijera, dominantni Erdogan bi 2014. hteo da dođe na položaj šefa države, naravno sa prethodno promenjenim ustavom koji bi vlast prebacio u predsednički kabinet. Tu ne nailazi samo na otpor opozicije već i u redovima sopstvene partije. U Ankari je javna tajna da Gul mesto predsednika neće hteti bez borbe da prepusti Erdoganu.

Još uvek nije jasno da li oni koji protestuju protiv Erdogana mogu da ostvare uspeh, zaključuje izveštač "Njujork tajmsa" uz opasku da sada nijedna opoziciona grupa ne izgleda sposobna da preraste u kohezivni sekularni pokret u Turskoj. "Demonstranti ne ugrožavaju stabilnost vlade i nije verovatno da će ugroziti vladajuću partiju na sledećim izborima", procenjuje za agenciju Blumberg Naz Masrafa, analitičar grupe Eurasia, koja meri politički rizik. On procenjuje: "Štaviše, povećaće značajno Erdoganove mogućnosti da sve autoritarniji predsednički sistem u Turskoj ojača."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Turska i Sirija

Pojedini komentatori sadašnjih nemira u Turskoj pominju i Erdoganovu politiku prema Siriji kao jedan od razloga izbijanja bunta. Tako, na primer, nemački list "Frankfurter Algemajne cajtung" piše da među demonstrantima u Istanbulu prednjače alaviti, pripadnici šiitske sekte, iz koje je i sirijski predsednik Bašar el Asad. Mada su u prethodne dve godine u turskoj javnosti relativno česti bili glasovi protesta protiv vladine podrške pobunjenicima u Siriji, čini se ipak da je preterano u tome tražiti jedan od glavnih okidača nemira.

Neprijateljstvo dve zemlje počelo je u martu 2011, kada se rasplamsala pobuna protiv Asada. Do tada, Sirija je bila važan prijatelj Turske na Bliskom istoku, sa kojom je imala i odličnu ekonomsku saradnju. Onda je Turska otvoreno stala na stranu pobunjenika, njena teritorija postala je mesto gde se sirijska opozicija sastaje, a njeni borci grupišu i pripremaju za ratne akcije, uz nesmetan protok ljudi i oružja preko granice. Mnogi džihadisti koji su ratovali u Avganistanu, Čečeniji, Libiji, Jemenu, Iraku sada su u Siriji, a većina ih dolazi preko Turske.

U pograničnim regionima raste napetost praćena oružanim incidentima. U junu prošle godine sirijska vojska oborila je turski vojni avion tvrdeći da je ušao u njen vazdušni prostor. Granata ispaljena sa sirijske teritorije je 3. oktobra 2012. u turskom mestu Akčakale usmrtila pet žena i jedno dete, a turska vojska je uzvratila artiljerijskom vatrom po ciljevima u Siriji. Televizija Al Džazira je prenela da su u tim napadima poginule 34 osobe. Sirija se izvinila Turskoj, ali je turska artiljerija još nekoliko dana nastavila da gađa ciljeve preko granice. Generalni sekretar NATO pakta Anders Fog Rasmusen izjavio da taj vojni savez ima plan da, ako bude bilo potrebno, odbrani Tursku od napada, a na tursko-sirijskoj granici je raspoređen i raketni sistem "Patriot". U maju ove godine je u eksploziji dva automobila bombe u turskom gradu Rejhanliju, u blizini granice sa Sirijom, poginula najmanje 51 osoba. Ankara je okrivila sirijski režim za te bombaške napade, ali je Damask odbacio optužbe i ponudio sprovođenje zajedničke istrage. U Rejhanliju se inače nalaze desetine hiljada izbeglica iz Sirije, a u čitavoj Turskoj ih je već skoro 400.000. U pograničnim područjima sa Sirijom i ekonomska situacija je sve gora, ne samo zbog izbeglica, već zato što se veći deo trgovine ranije obavljao sa ovom zemljom, što je sada zbog rata gotovo nemoguće.

Erdogan i mnogi zvaničnici turske vlade su već više puta javno pozivali zapadne sile da uspostave zonu zabranjenog leta iznad Sirije i da vojno intervenišu u ovoj zemlji. Posle eksplozije u Rejhanliju održani su sporadični protesti u Istanbulu, Ankari i Hataju, a demonstranti su krivili Erdogana i njegovu politiku prema Siriji za bombaške napade i žrtve u Turskoj.

Sastav turskog parlamenta

Juna 2011. održani su 24. po redu parlamentarni izbori u Turskoj. Islamsko-konzervativna Partija AKP premijera Tajipa Erdogana po treći put za redom je osvojila izbore sa 327 od 550 poslaničkih mesta. Ipak, promašila je dvotrećinsku većinu i ne može sama da menja ustav.

Sa 135 mandata sledi kemalističko-socijaldemokratska Republikanska narodna partija (CHP).

Desno-radikalna, nacionalistička Partija nacionalnog pokreta, partija "sivih vukova", ima 53 poslanička mesta. Njene pristalice su mahom mladi, neobrazovani muškarci. Osnovao ju je 1969. godine bivši pukovnik i pučista Alparslan Turkes.

Na četvrtom mestu je Partija mira i demokratije (BDP), koja je osvojila 29 poslaničkih mesta, a koja zastupa interese Kurda.

U parlamentu je i šest nezavisnih poslanika.

Kroćenje generala

Godine 2011. Tajip Erdogan je bio prvi turski predsednik vlade koji je rukovodio Vrhovnim vojnim savetom. Bila je to definitivna pobeda civilne vlasti nad generalima. Na to su naprosto pljuštale pohvale iz EU na račun Erdogana i Turske koja se kandiduje za članstvo u Briselu. Prethodnih decenija vojska je tri puta prigrabila vlast – 1960, 1971. i 1980. godine – a četvrti put su saopštenjem na veb-stranici Armije 1997. godine prinudili vladu Nedžmetina Erbakana da dâ ostavku

Početkom avgusta te 2011, tri dana pre godišnje sednice Vrhovnog vojnog saveta, došlo je do senzacije: šef Armije Isak Kosaner podneo je ostavku, za njim su to učinila trojica komandanata oružanih snaga. Kosaner je protestovao zbog serije hapšenja visokih oficira i generala pod optužbom da su navodno učestvovali u zaveri protiv države tajnog saveza Ergenekon. Više od 270 pripadnika armije završilo je u istražnom zatvoru, među njima deseti deo generaliteta druge najbrojnije armije NATO-a (620.000 vojnika).

Posle masovne ostavke ostao je samo jedan komandant: Nedždet Ozel, šef žandarmerije. Njega su Erdogan i šef države Abdulah Gul naimenovali za šefa oružanih snaga, što je bilo prvi put da je u Turskoj civilna vlada postavila šefa generalštaba koga je sama izabrala. Vojska i nadalje poseduje svoja privredna preduzeća i sama kontroliše svoj budžet koji odobrava parlament. Nacionalni savet za bezbednost, organ armijskog rukovodstva, kome predsedava šef države, uspostavljen je posle puča 1960. godine, proširen 1980, a od 2001. je malo-pomalo kresana njegova moć. Broj civila u savetu je povećan, a vlada njegove odluke u vezi sa bezbednosnom politikom sada mora samo "da uzme u obzir".

Poslednji premijer koga je vojska srušila, Nedžmetin Erbakan, važio je za islamskog fundamentalistu i antisemitu. Prema oceni generalštaba ugrožavao je sekularne fundamente države. Erdogan i predsednik Abdulah Gul bili su njegovi sledbenici. Erdogan, koji je u vreme tog "postmodernog puča" bez krvoprolića, bio gradonačelnik Istanbula, je zbog "islamizma" kratko boravio u zatvoru. Posle toga su on i Gul osnovali umereniju konzervativnu AKP. Početkom ove godine uhapšena su četiri generala koja su tada bila umešana u obaranje Erbakana. Osveta je usledila kada je Erdogan uspostavio potpunu kontrolu nad vojskom.

Doskorašnja moć vojske počivala ja na ulozi koju joj je dodelio osnivač moderne turske države Kemal Ataturk: ona je bila čuvar njegovog političkog nasleđa, vodila računa da se ne širi politički uticaj islama, koji je Ataturk video kao kočnicu modernizacije i, zbog manjina koje žive u Turskoj, nametanje islama kao pretnju za celovitost države. I zaista, posle svakog puča, vojska bi se povlačila iz državnih institucija i predavala vlast civilnom rukovodstvu. Brutalnost vojske, pogubljenja, hapšenja i mučenja u vojnim zatvorima, to je druga priča. Tek, sa Erdoganom islamsko-konzervativna vlada otrgla se od kontrole vojske.