IZMEĐU DVE VATRE: Željko Mitrović, Dragan Đilas, Aleksandar Rodić

Tabloidi – Značaj i uticaj >

Medijski rat kao politika drugim sredstvima

Od trenutka kada su upravljanje nad zemljom preuzeli Nikolić i Vučić, pisanje tabloida u potpunom je skladu s njihovim trenutnim političkim potrebama i interesima. Čiji se sve i kakvi interesi tu prelamaju i sukobljavaju

Prava je sreća da je u Srbiji nekako uspela da preživi stara mudrost po kojoj je važnije ko nešto kaže, nego šta taj neko kaže. Podjednako je srećna okolnost što ovde – zahvaljujući uglavnom gorkim iskustvima – niko nikome ne veruje.

Da nije tako, dogodilo bi se da jedna polovina građana i građanki Srbije živi u ubeđenju da ovdašnji tabloidni mediji objavljuju samo istinite informacije, dok bi druga bila potpuno uverena kako su redovni "klijenti" pomenutih medija u stvari poštenjačine koje oduvek rade za dobrobit naroda i države.

Ovako, teško da čak i polupismeni u potpunosti veruju onome što pročitaju u žutoj štampi, baš kao što se u promilima broje oni koji smatraju kako su likovi s naslovnih strana oblaćeni bez osnove. Kako bismo, uostalom, i mogli da biramo stranu u aktuelnim medijskim ratovima? Kako izabrati između Mlađana Dinkića i "Informera", između Dragana Đilasa i "Kurira", ili između istog tog Đilasa i Željka Mitrovića?

GAZDA I NJEGOVO PRAVO: Izbor je možda najlakši u slučaju Željka Mitrovića i praktično svih medijskih ratova koje je vodio. Bitka koju je protekle sedmice započeo protiv Dragana Đilasa u tom smislu nije ni po čemu specifična: kao i u više slučajeva do sada, on je Pink imperiju iskoristio za svakodnevno obaveštavanje građanstva o svojim duševnim bolovima, o problemima koji ga tište i o ljudima koji mu trenutno smetaju. Ovaj put, na dnevnom redu je navodno Đilasovo ponašanje prema medijima, monopoli koje je uveo, mahinacije sa Bus plusom, pritisci nad zdravstvenim radnicima i mnogo toga komplikovanog što ovde nije tema. Toj problematici posvećena je zavidna minutaža u svim udarnim terminima TV Pinka – tolika da nas samo korak deli od situacije u kojoj će se, u okviru redovnih aktivnosti na Farmi ili tokom glasanja u Grand paradi, verna publika podsetiti na "Đilasov zulum". Kada se Nezavisno udruženje novinara Srbije osvrnulo na takvu zloupotrebu medijskog prostora, Mitrović je, opet opširno i u udarnom terminu, cinično zatražio da mu što hitnije daju dodatna uputstva "šta sme, a šta ne sme da objavljuje", "o čemu sme, a o čemu ne sme da govori".

Jedan od najvećih Mitrovićevih sukoba ovog tipa odvijao se u februaru 2002, kada je zaratio s profesorom Čedomirom Čupićem, koji se, kao član Saveta za borbu protiv korupcije, osvrnuo na nelegalnost gradnje zgrade TV Pinka na Dedinju. I tada se, baš kao i danas, na toj televiziji razglabalo o liku i delu profesora Čupića, o njegovoj imovini, a Mitrović se – valjda zaboravljajući kako je i za čijeg vakta stekao sve što ima – upitao i kako je moguće da je Čupić "u vreme embarga gradio vilu na Kosmaju". Svaki Čupićev demanti izazivao je još veći bes bivšeg rokera i funkcionera Jugoslovenske levice, a njihova javna prepiska verovatno bi ušla u antologiju medijskih užasa koje smo svi nekako preživeli. Profesor Čupić je tom skandalu posvetio knjigu "Medijska etika i medijski linč", a Mitrović je po privatnoj tužbi osuđen za uvredu i bio prinuđen da Čupiću isplati trideset hiljada dinara.

Ništa pristojiniji nije bio ni Mitrovićev rat protiv Hrvatske, u koji je ušao u leto 2011. kada su hrvatske vlasti zbog neplaćene carine zadržale njegovu jahtu i najavile da će je prodati na licitaciji. Od tog trenutka, TV Pink je bez prestanka izveštavao o napadima na srpske građane u Hrvatskoj, o lošem kvalitetu hrvatskih proizvoda, o zločinima tokom rata i, uopšte, o svemu o čemu do tada nikada nije bilo ni reči. Takođe, najavljena je zabrana hrvatskih reklama i izbacivanje hrvatske muzike iz programa. Kada je na višednevnu hajku reagovalo hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova, Mitrović je debelo zagazio u teritoriju preko granice dobrog ukusa, otvoreno vređajući i pišući reč Hrvatska malim početnim slovom. Stvar je završena odlukom dubrovačkog suda u Mitrovićevu korist, pa se ni TV Pink Hrvatskom više nije bavio, izuzev u kontekstu Severine, Nine Badrić i ostalih tamošnjih zvezda.

I aktuelni rat sa Draganom Đilasom sigurno je inspirisan nekim ličnim sukobom, pošto je Željko Mitrović verovatno poslednja osoba u ovom delu sveta koja bi se stavila na branik javnog interesa. Sigurno je da bi nadležni trebalo da provere sve njegove navode i utvrde da li u silnoj dokumentaciji o kojoj govori ipak "ima nečega". Istovremeno, međutim, nema sumnje da će čak i najžešći Đilasovi protivnici dvaput razmisliti pre nego što poveruju čoveku koji je svoju imperiju izgradio pod okriljem Mirjane Marković i čiji medijski produkti već dve decenije moralno, intelektualno i estetski unazađuju srpsko društvo.

DRAMATURGIJA: Poslednja tabloidna drama ministra Dinkića takođe je dobar primer teze da je važnije ko priča, nego šta priča. Ovde je situacija ipak nešto kompleksnija i vrlo jasno objašnjava šta i zašto čitamo u najtiražnijim izdanjima. Uvek dobro obavešteni "Informer" prethodnih se nedelja intenzivno bavio likom i delom pomenutog Dinkića, objavljujući između ostalog: da je Dinkić pod istragom zbog sumnjivog osnivanja Nacionalne štedionce i isto tako sumnjive prodaje prostora nekadašnjeg Zavoda za obračun i plaćanje; da je tim svojim delatnostima navodno omogućio dodatno bogaćenje i onako bogatih Miroslava Miškovića, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića; da je slučaj "kiparskih milijardi" zataškan; da, uprkos zahtevu Javnog tužilaštva da tim povodom bude saslušano više funkcionera s Dinkićem pride, niko nikada nije saslušan.

S druge strane, ministar je opširnim demantijem objasnio da nije odgovoran ni po jednoj od navedenih stavki. Detaljno navodeći kontekst u kome su se stvari događale, tadašnju podelu nadležnosti i posledice svojih i tuđih postupaka, u tekstu objavljenom na sajtu Ujedinjenih regiona Srbije, čak je i posebno istakao ("boldovao") značajne delove. U jednom od tih boldovanih segmenata krije se i suština Dinkićevog protesta: "Nedopustivo je da tzv. pouzdani izvori iz policije, bez hrabrosti da javno stanu iza svog imena i prezimena, kukavički obmanjuju javnost i uništavaju ugled bilo kome."

Jasno je svakom da se u dosadašnjem toku ove priče nije pojavilo ništa posebno novo i ništa posebno inovativno. Sad, međutim, dolazimo do bizarnog dramaturškog obrta u kojem Dinkić odstupa od svega do sada viđenog na inače živopisnoj medijsko-političkoj sceni. Pozivajući se na tezu o sprezi "dela policije i tabloida", on je 11. juna od Tome Nikolića tražio da sazove vanrednu sednicu Saveta za bezbednost. "Ako su se pojedinci iz policije otrgli kontroli i zajedno sa tabloidnim novinarima presuđuju i pozivaju na linč, onda je ugrožena i bezbednost svakog građanina", objasnio je maštoviti Dinkić. Zahtev je (sasvim očekivano) odbijen, uz ocenu da pisanjem beogradskih medija nije ugrožena bezbednost građana, ali i poetično objašnjenje: "Predsednik Nikolić se nikada neće mešati u rad medija, kao što nije ni do sada, čak i kada je i sam bio predmet medijskih napisa."

NA BRANIKU MEDIJSKIH SLOBODA: Teško je, zaista, utvrditi šta je u svemu ovome najapsurdnije – čemu se čovek može samo nasmejati, a šta bi moglo da mu izazove ozbiljne probavne i nervne tegobe. Kako, recimo, doživeti ovo Nikolićevo zalaganje za slobodu štampe i akcenat na njegovom medijskom dostojanstvu? Formalno-pravno, Nikolić je donekle u pravu: on se lično zaista nije mnogo mešao u medijska posla; nikada nije bio jedan od onih koji su svakodnevno zvali urednike; nikada se nije bavio likom i delom ovog ili onog novinara. Sećamo li se, međutim, u kojoj je stranci bio Tomislav Nikolić pre nego što se upristojio, pre nego što je naučio kako da se ponaša i šta sme da kaže, pre nego što je zaboravio šta je i kakav je bio nekad? Nekadašnja stranka istog tog Tomislava Nikolića odgovorna je za nezapamćena kršenja medijskih sloboda, za ratnu cenzuru, za nezaboravni Zakon o javnom informisanju i sve što je iz njega proisteklo. Njegova sadašnja stranka, s druge strane, ima vidan upliv u više medija – bilo u vidu najava raznoraznih hapšenja, bilo u vidu reklamiranja onoga što je dotičnoj stranci važno, bilo u vidu hajke na one koji su u datom trenutku trn u oku aktuelnim vlastodršcima (ili, preciznije, Aleksandru Vučiću, kao Nikolićevom najbližem političkom saradniku).

U tom kontekstu, poezija upućena Mlađanu Dinkiću i vaskolikoj javnosti, u najmanju ruku predstavlja licemerje, ako ne i otvoreno podsmevanje svakom preostalom mislećem biću u Srbiji. Jer svi takvi – uprkos svemu, i dalje misleći – nisu mogli da ne primete kako je poslednji napad na Mlađana Dinkića krenuo u jeku priča o rekonstrukciji Vlade i svega nekoliko dana nakon istorijske izjave Aleksandra Vučića da ima "noćne more zbog stanja srpske ekonomije". Zbog toga, zaista je teško odupreti se utisku da je izveštavanje "Informera" skoro isključivo u funkciji aktuelnih previranja u Nemanjinoj ulici.

Ne bi to, naravno, bilo prvi put. Od trenutka kada su upravljanje nad zemljom preuzeli Nikolić i Vučić, pisanje tabloida u potpunom je skladu s njihovim trenutnim političkim potrebama i interesima – dovoljno je samo pogledati primer Dragana Đilasa, koji će imati monopol nad naslovnim stranama sve dok ne ode iz fotelje gradonačelnika.

S druge strane, ne bi trebalo zaboraviti ni da Vučić i Nikolić – koliko god bili verzirani u medijskim stvarima – nikako nisu i rodonačelnici tabloidnog novinarstva u formi u kojoj ga znamo. Naprotiv. Ono je procvetalo posle 5. oktobra, u okrilju njihovih političkih protivnika, s tim što su mu se glavni izvori, finansijeri i nalogodavci periodično menjali. Pre ubistva Zorana Đinđića, tabloidi su živeli na jaslama kriminalnih krugova, braneći interese različitih klanova i ponekad čak najavljujući njihove akcije. Posle "Sablje", jednostavno su se preusmerili na izvore informacija bliske vladajućoj eliti, a svoje usluge počeli da naplaćuju – ne nužno u novcu. Zanimljivo je isto tako da su se neprestano gasili, a potom umnožavali, da su svi redom beležili zavidne tiraže i da uporno nisu odstupali od kršenja svih etičkih standarda profesije.

Jedini izuzetak, ovde zanimljiv zato što pokazuje da je moguće napraviti tabloid koji neće biti uvreda za mozak i za oko, jeste "Kurir" u periodu od kraja 2010. do februara 2012, kada ga je uređivao Branislav Bjelica. Čovek je na zidu svoje kancelarije imao i Zakon o informisanju i Kodeks novinara Srbije, što se jasno videlo na stranicama koje su pritom ostale i žute, i atraktivne. Njegovim odlaskom sve se ne samo vratilo na staro već je postalo mnogo gore nego što je ikada bilo.

NAJBLIŽI INSAJDER: Pošto smo već na terenu rekapitulacija, dolazimo do detalja koji je imao dalekosežne posledice na našu medijsku scenu, kao i na ono što se danas događa Mlađanu Dinkiću. Jedan od prvih koji je zloupotrebio besramnost domaćih tabloida u sopstvenom političkom interesu, jedan od prvih koji je bio tzv. pouzdani izvor, jedan od onih "bez hrabrosti da javno stanu iza svog imena i prezimena, kukavički obmanjuju javnost i uništavaju ugled bilo kome", bio je glavom i bradom – Mlađan Dinkić. Tokom sistematskog uništavanja ugleda vlade Zorana Živkovića, Dinkić je posezao za "Kurirom" kao oruđem kad god je mogao, a tu praksu nastavio je sve dok na stranicama tog lista nije pronašao nešto što mu se nije dopalo.

Tadašnji urednik "Kurira", a današnji urednik i vlasnik "Informera" Dragan J. Vučićević, to je slikovito opisao u junu 2005. godine, pred Sudom časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije: "Do pre četiri meseca, Mlađan Dinkić bio je jedan od najbližih insajdera "Kurira" u Vladi Srbije i dostavljao nam je gomilu informacija o pojedinim političarima i strankama. Sve je počelo sa ‘Glasom javnosti’, koji je objavljivao feljton pod nazivom ‘Demokratska pljačka Srbije’, u kojem su iznete samo sumnje gde su pare koje je Milošević izneo na Kipar, a Dinkić pronašao." Pošto su "Glas javnosti" i "Kurir" pripadali istoj firmi, tj. kompaniji Radoslava Rodića, "od tada nastaje pakao za ‘Kurir’ i ‘Glas javnosti’". U zapisniku sa sednice Suda časti navodi se i da je Vučićević "u detalje objasnio kako je, kada i kome od članova uredništva ‘Kurira’, Dinkić pretio telefonom i SMS porukama, nazivajući ih mafijašima, obećavajući da će ih uništiti i preporučujući im da traže drugi posao. Inače, Sud časti, sazvan na inicijativu tadašnjeg G17 plus zbog pisanja "Kurira" o funkcionerima te stranke, tada je doneo preporuku koja lako može da se primeni i u današnjoj situaciji – tim pre što su glavni akteri isti: "Sud časti NUNS konstatuje da i podnosilac prijave G17 plus i list ‘Kurir’ demonstriraju odnose i veze koji su neuobičajeni za objektivne medije i političke organizacije... Ceneći argumentaciju i jedne i druge strane, Sud časti je ustanovio da su tokom godina visoki funkcioneri G17 plus i ‘Kurir’ bili u savezništvu iz kojeg je proisteklo više afera, vezanih pre svega za članove prethodne vlade. Prema izjavama novinara Kurira, izgleda da su se takvi nedopušteni odnosi nastavili i kasnije, kada su funkcioneri G17 plus postali državni funkcioneri. Iz iskaza dve strane nije jasno kada su i zašto takvi odnosi prekinuti, ali izvesno je da su prerasli u suprotnost i pravi medijsko-politički rat."

Kome, dakle, i da li ikome verovati? S jedne strane, tu je političar koji već trinaest godina vodi srpsku ekonomiju, a nikada, nijednom rečju, nije preuzeo odgovornost za bilo koji deo ekonomske katastrofe u kojoj se nalazimo; političar koji je svojevremeno sarađivao s tabloidima, a koji danas zapomaže, tvrdeći da isti ti tabloidi narušavaju bezbednost države. S druge strane, tu je medij koji se otvoreno svrstava na stranu najjače partije u Srbiji; medij na čijem se čelu nalazi čovek koji je vodio sve važnije tabloide, koji javno tvrdi kako su novinarski etički kodeksi prevaziđena stvar, koji je u konfliktu sa svim i svakim, a koji pritom ne štedi uvrede na račun svakog ko se usudi da izgovori nešto što mu ne odgovara.

Imajući u vidu tajming ovog napada na Dinkića, kao i činjenicu da se u njemu nije pojavilo ništa čega već nije bilo u medijima, najpametnije bi bilo sačekati da sve to lepo prođe kao što je i počelo. Već za koji dan, Aleksandar Vučić imaće neke nove noćne more, pa će i nadležni tabloidi dobiti nove radne zadatke. Što se Mlađana Dinkića tiče, za njega tek ne bi trebalo brinuti: osoba bez koje ne može nijedna srpska vlada, dokazao je da može da preživi sve.

KALJUGA: U svemu ovome, možda je najžalosnije to što je Mlađan Dinkić u nečemu zaista u pravu. Imajući u vidu višegodišnje medijsko trovanje sa svih strana, kao i posledice koje je zbog toga pretrpeo nervni sistem građana Srbije, zaista ne bi bilo na odmet da bude sazvana sednica Saveta za bezbednost, uz obavezno prisustvo vlasnika i urednika svih medija – kako onih otvoreno tabloidnih tako i onih koji su elegantnije od tabloida takođe radili u interesu ovog ili onog zagađivača mentalnog zdravlja.

Da je isti taj Dinkić ustao u odbranu opšte nacionalne bezbednosti nešto ranije, sigurno je da bi naišao na veliku podršku. Potpisnica ovih redova lično bi stajala na Terazijama s transparentnom "Mlađo, majstore!". Isto tako, da je Dragan Đilas zakukao zbog načina na koji mediji izveštavaju o nekim njegovim političkim protivnicima u vreme dok je bio moćnija figura u medijima, podržali bi ga čak i oni koji njegovo ime nikada neće zaokružiti na biračkom listiću. Da su se zbog medijskog tretmana ove ili one osobe pobunili Božidar Đelić, Oliver Dulić, Dragan Šutanovac ili bilo ko od onih koji su apelovali na tabloidnu milost tek kada su se našli na naslovnim stranama, sigurno je da ne bi naišli na tišinu na koju su inače naišli. Ako, u međuvremenu, nešto ne nauče, slična sudbina stići će i današnje vlastodršce, već za koju godinu ili deceniju, kada više ne budu na vlasti.

Iste lekcije morali bi već jednom da nauče i medijski vlasnici i urednici raznih boja. Bez obzira na to kakva im je bila početna motivacija, oni bi trebalo konačno da shvate kako poseduju ili uređuju medij, a ne stranku ili PR agenciju koja se od ostalih agencija razlikuje samo po tome što ne poštuje nikakve standarde i za koju ne važe nikakva pravila i zakoni. Ako već nemaju neki pametniji razlog za to – javni interes, recimo – o tome bi mogli da razmisle iz tržišnog ugla: da se prisete koliko je tabloida i medija "čudnog porekla" nestalo, samo zato što su se pojavile neke bogatije i imućnije gazde, ili zato što su nalogodavci našli poslušnije plaćenike.

Sve dok medijske gazde i njihovi "najbliži insajderi" ne obnove gradivo i prisete se zašto se zapravo bave poslom kojim se bave, teško da ćemo isplivati iz medijske i političke kaljuge u kojoj smo se našli.

A vremena je zaista malo, jer se od smrada već i sada teško diše.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---