---

Geopoetika vs politika >

Dobri duh Vojvodine

Mnogo je pisano o identitetskim korenima Vojvodine koji su sami po sebi čudo, jer je reč o pokrajini u koju se večito neko doseljavao i čiji su svi stanovnici bukvalno dođoši i kolonisti, neko je došao pre, neko kasnije, a kolonisti su večito ostali samo oni koji nisu poštovali ono što je najbitnije za Vojvodinu: voli je i ne pitaj čija je, jer samo tvoja ona biti neće

Mada je danas Vojvodina i sama rastrzana – ne samo zbog agresivnih nacionalističkih nasrtaja na njen identitet, nego i zbog dubokih unutrašnjih sukoba izazvanih tranzicijskim procesima – u njoj i dalje živi nadaleko poznat dobri duh ljubavi za svoje i poštovanja prema drugima i drugačijima.

Bolje reći, valjalo bi da je taj dobri "lalinski duh" još tu negde, a vera da će on odoleti i nadživeti i poslednju veliku krizu cele Srbije, zapravo je vera da će nas stara dobra Vojvodina na kraju ipak sve nekako "sažvakati" i smekšati, da bismo mogli da nastavimo da živimo kao ljudi. Uslov je da se granice razvikane vojvođanske trpeljivosti ne prekorače, jer ko je to prekoračio, taj se nije dobro proveo ni u ovoj pitomoj ravnici "čardaša, čaša i bezemljaša" (kako je pevao Mika Antić).

Mnogo je pisano o identitetskim korenima Vojvodine koji su sami po sebi čudo, jer je reč o pokrajini u koju se večito neko doseljavao i čiji su svi stanovnici bukvalno dođoši i kolonisti, neko je došao pre, neko kasnije, a kolonisti su večito ostali samo oni koji nisu poštovali ono što je najbitnije za Vojvodinu: voli je i ne pitaj čija je, jer samo tvoja ona biti neće.

Da bi jedna višenacionalna i višekonfesionalna pokrajina opstala i odbranila se od svakog pokušaja da se etnički "pročisti" i prepravi po modli onih koji su u nju stizali nacionalno zajapureni, tragajući za boljim životom, a, najčešće, bežeći od velike nevolje koja ih je drugde zadesila, ona je i morala graditi duh miroljubivosti i tolerancije, razumevanja za drugost i uvažavanje svačijeg prava da čuva svoja sećanja i običaje. Jedino što se tražilo "unitarno" jeste da svako plaća svoj račun i da za stolom ne odbija crveni ovčiji paprikaš.

Zauzvrat, Vojvodina je nudila mnogo, pre svega najbolje evropske oranice. Vojvođanski potencijali, međutim, nisu bili samo ekonomski, posebno nisu bili samo agrarni ili infrastrukturni, sa evropskim Dunavom i velikim kanalima, gustom železničkom mrežom i prvim "internacionalnim" betonskim putem na tlu današnje Srbije. Ti resursi su pre svega bili i ostali u domenu civilizacijskih standarda životne svakodnevice i kulture rada. Oni, dakako, nisu bili nepresušni, a zanemarivani su decenijama, zato je modernizacija Vojvodine danas ključno i nasušno pitanje njenog opstanka u Srbiji.

U stvari, ugled Vojvodine u Srbiji, i ne samo u Srbiji, i nastao je u vremenu kada je ona emitovala evropske, modernizacijske ideje po celom balkanskom regionu. Uzmimo samo primer iz naše novinske branše – Medakovićev "Srbski dnevnik" i Miletićeva "Zastava" čitali su se u 19. veku širom Balkana, a danas u Vojvodini ne izlazi nijedan list koji nadilazi provincijske granice.

Kad kažemo da je glavni kvalitet Vojvodine kultura života i rada, koji su se oslanjali na čuvene prosvetne i prosvetiteljske ustanove, pozorišta, muzeje i galerije, pa i na mnoge afirmisane umetničke manifestacije, od Sterijinog pozorja do Stražilovskih pesničkih susreta, Zmajevih dečijih igara i mnogih muzičkih festivala, moramo zapaziti da je njihova tekuća, a kratkovida, "srbizacija" i "ćirilizacija" više doprinela njihovoj marginalizaciji nego unapređenju srpske nacionalne kulture, a najviše je Vojvodina ostala na gubitku.

Zbog svega toga, u traganju za nasušno potrebnom modernom "novom Vojvodinom", ne treba napuštati stari "dobri duh" Vojvodine, bez koga se Srbija neće moći snaći u "Evropi različitosti", kako glasi ključni slogan Evropske unije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---