Egipat – Građanski rat >

Arapski vatreni pojas

Haos u Egiptu sve više podseća na građanski rat u Alžiru. Kako god se stvari izvrtale, vojska je pučem sa vlasti svrgla demokratski izabranog islamističkog predsednika, raspustila legalno konstituisan parlament u kome su dominirale islamističke partije. Zapad manje ili više otvoreno podržava prevrat. A postavlja se pitanje: kako nakon svega Muslimansko bratstvo da se pridobije da učestvuje u nekim budućim izborima, a ne da pravdu traži preko "krvi mučenika"

Najmanje 51 osoba je poginula, a 435 je ranjeno u okršajima ispred sedišta Republikanske garde u Kairu u ponedeljak, 8. jula. Kako tvrde pripadnici Muslimanskog bratstva, vojska je pucala na demonstrante koji su protestovali zbog vojnog puča kojim je svrgnut sa vlasti predsednik Egipta Mohamed Morsi i to u trenutku dok su se spremali za prvu jutarnju molitvu. Egipatska vojska saopštila je da su "naoružani teroristi" u zoru napali sedište Republikanske garde u kojoj je pritvoren Morsi, da je ubijen jedan policajac i ranjeno više pripadnika vojske. U petak je na istom mestu ubijeno četvoro ljudi u sukobima sa vojskom, a širom Egipta već danima bukte sukobi Morsijevih pristalica sa njegovim protivnicima i snagama bezbednosti, uz veliki broj žrtava i povređenih.

Sukobi su se intenzivirali posle vojnog puča koji je vojska izvela 3. jula, mada je izgovor za vojni udar bio upravo strah armije da će dotadašnji krvavi sukobi simpatizera vlasti i opozicije zemlju gurnuti u haos. Prethodno je vojska Morsiju 1. jula dala ultimatum da se za 48 časova sretne s predstavnicima demonstranata, koji su na ulicama tražili njegovu ostavku. Morsi je ultimatum odbio napominjući da je na vlast došao legitimno, na izborima, a vojska je 3. jula izvršila što je obećala, privremeno suspendovala ustav, raspustila parlament, najavila formiranje nacionalne koalicione vlade i vanredne izbore. Kairski list "Al-Ahram" je objavio da su izdati nalozi za hapšenje oko 300 istaknutijih pripadnika pokreta Muslimansko bratstvo, a da su Morsi i još pet najviših ličnosti Bratstva u pritvoru. Televizijska stanica tog pokreta i još tri islamističke stanice su ugašene, a Partija pravde i slobode, političko krilo Muslimanskog bratstva, pozvala je narod Egipta na ustanak "protiv onih koji pokušavaju da ukradu njihove revolucionarne tekovine".

TRAŽI SE NOVI HEROJ: Egipatska armija je za privremenog predsednika proglasila sudiju vrhovnog suda Adlija Mansura, do sada u javnosti ne preterano poznatog, ali je već njegov prvi pokušaj formiranja privremene vlade pokazao koliko će biti teško postići bilo kakav dogovor u šarolikoj koaliciji pristalica puča. Partija salafista Al Nur u početku je podržala vojni puč, mada pripada tvrdom krilu islamista, da bi se potom povukla iz pregovora oko izbora premijera zbog "masakra" 8. jula. Oni su već negodovali zbog predloga da privremeni premijer bude Mohamed el Baradej, kandidat opozicione koalicije Tamarod. El Baradej, bivši predsednik Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), favorit je liberala i sekularnih grupa, a očigledno i ostatka sveta. U vestima se uz njegovo ime stalno pominje da je bio jedna od glavnih ličnosti koje su stajale iza ustanka 2011, u kome je svrgnut Hosni Mubarak, i da je dobitnik Nobelove nagrade za mir.

Baradej jeste bio jedan od mnogih koji su vodili revoluciju protiv Mubaraka, ali ni izbliza najvažniji, a što se tiče Nobelove nagrade za mir, dobila ju je Komisija kojoj je bio na čelu, a ne on lično. Naravno da je i Baradejev rad u Komisiji bio za to zaslužan, ali izvrtanje činjenica u pokušaju da se od Baradeja učini i ono što nije deluje otužno. Ni on sam nije zvanično potvrdio da je prihvatio mesto oko koga već danima vlada konfuzija u Egiptu. Poslednje vesti kažu da je ekonomista Hazem el Beblavi imenovan za premijera, a Baradej za potpredsednika države.

KRIVICA I KAZNA: Adli Mansur doneo je odluku da parlamentarni izbori budu održani do 2014, posle čega će biti objavljen datum predsedničkih izbora. Lideri Muslimanskog bratstva objavili su da ne prihvataju tu odluku, što znači da će se sukobi nastaviti. Na duži rok, te sukobe će održavati činjenica da su Morsi i Muslimansko bratstvo pre samo godinu dana pobedili na izborima, na koje je i u Egiptu i van njega bilo malo zamerki, a da im je vlast oduzeta na ulici, vojnim pučem. Šta je Morsijeva konkretna krivica, još uvek nije jasno rečeno. Pojavile su se tvrdnje da bi mogao biti optužen za izazivanje mržnje među Egipćanima, jer je nekoliko sati posle vojnog udara emitovan njegov poziv pristalicama da brane izborni legitimitet.

Vojska tvrdi da je morala da interveniše zbog nemira u kojima je palo mnogo žrtava, ali je broj ubijenih posle vojnog udara nastavio da raste, što se lako moglo predvideti. Osim toga, najveći broj tih žrtava čine Morsijeve pristalice, i pre i posle puča, a nasilni napadi na sedišta Muslimanskog bratstva su učestali. U noći početka "nove revolucije", 30. juna, sedište Muslimanskog bratstva u Kairu je napadnuto, spaljeno i opljačkano, članovi Bratstva su uzvratili vatrenim oružjem, a poginulo je 16 ljudi; pre toga je napadnuto i uništeno sedište Bratstva u Aleksandriji. Ispred Kairskog univerziteta su 2. jula "nepoznate osobe" pucale na okupljene Morsijeve pristalice, ubijeno je 16 osoba, a najmanje 200 ranjeno; na desetine ljudi ranjeno je 6. jula u Fajumu, južno od Kaira, gde su nepoznate osobe upale u sedište partije Slobode i pravde, opljačkale ga i zapalile. Strani izveštači kažu da su snage sigurnosti u svim tim slučajevima bile skoro neprimetne.

Morsi je optuživan i za islamizaciju zemlje i protežiranje članova Bratstva. Činjenica je da su mnogi njegovi potezi sa pravom izazivali zebnju sekularnog dela stanovništva i pripadnika hrišćanskih Kopta, ali Morsi je i pobedio na izborima sa pedigreom islamiste i jednog od najvažnijih ljudi Muslimanskog bratstva, obećavajući "meku islamizaciju", pomalo nalik na turski model. Privreda Egipta je u godinu dana Morsijeve vlasti nastavila da propada, skočile su naglo cene hrane i goriva, porasla je ionako katastrofalna nezaposlenost, ali ni finansijski čarobnjak ne bi bio u stanju da reši preko noći privredne probleme zemlje, koji se gomilaju decenijama.

IGRA REČIMA: Velikim crvenim slovima na naslovnoj strani državnog dnevnika "Al-Ahram" objavljeno je da je "svrgavanje predsednika revolucionarno legitimno", ostali časopisi u Egiptu su pisali da je pobedila "revolucija naroda", "narod i vojska". Egipatski ambasador u Vašingtonu Mohamed Taufik izjavio je da je vojska njegove zemlje morala da preduzme korake i spreči da ulično nasilje izmakne kontroli, da je vojska odlučila da zbaci Morsija nakon što je njegov odgovor na masovne ulične proteste bio podsticanje nasilja njegovih pristalica, umesto dijaloga sa demonstrantima, ali da u Egiptu nije bilo vojnog udara.

Izbegavanja pominjanja reči vojni puč ima veze sa američkom pomoći u iznosu od 1,5 milijardi dolara, koja po zakonu ne može da bude data zemlji koja je vojno zbacila demokratski izabranog lidera, što je Morsi bio. Jasno je da se svrgavanje Morsija nije moglo odigrati bez aminovanja SAD, kojima je Egipat izuzetno važan zbog mirovnog sporazuma koji ova zemlje ima sa Izraelom. Zato i američki predsednik Barak Obama u pažljivo sročenom saopštenju nije upotrebio reč vojni puč, iako je pozvao egipatsku vojsku da bez odlaganja vrati vlast demokratskoj civilnoj vladi. Igre rečima ipak neće mnogo promeniti u realnosti.

SEĆANJA NA ALŽIR: Situacija u Egiptu neprijatno podseća na Alžir 1991. godine, kada je na izborima pobedio Front islamskog spasa (FIS). Uz podršku bivšeg kolonijalnog vladara Francuske i ćutanje ostatka sveta izbori su poništeni, FIS zabranjen, a u sledećih jedanaest godina je u nezamislivo surovom građanskom ratu poginulo najmanje 150.000 ljudi. Alžir je i danas pod vojnom diktaturom u kojoj su prvi znaci arapskog proleća odmah ugušeni.

Deluje kao da na pad Morsija nije bilo spoljašnjih uticaja, ali posle dešavanja u Egiptu islamisti su dobili još jednu poruku da im izlazak na izbore i pobeda na njima ne garantuju ništa. Ta poruka i onaj umereniji deo egipatskog Muslimanskog bratstva gura na put ekstremizma, jer su prethodni događaji pokazali da su ostala sredstva iscrpljena. Egipatsko Bratstvo je ozbiljna organizacija, koja je u poluilegalnom delovanju u prethodnim decenijama pod Mubarakom razvila dobru infrastrukturu. Šta god mislili o politici Bratstva, ne može im se odricati pravo na postojanje i delovanje, niti će pomoći to što egipatski i svetski mediji vesti o napadima na Bratstvo i ubijanju njegovih članova zatrpavaju izveštajima o nasilju koje čine muslimanski ekstremisti.

Reči privremenog predsednika Adlija Mansura da je Bratstvo deo naroda i da je njegova pomoć "u izgradnji nacije" dobrodošla zvuče cinično u svetlu svega što se dešava, baš kao i pozivi Bratstvu da učestvuju na novim izborima. Muslimansko bratstvo insistira na protestima, čiji je cilj vraćanje Morsija na funkciju, ne želi da pregovara sa novim vlastima i poručuje da neće tolerisati hapšenja svojih lidera i zatvaranje medija.

INTERESI SVETSKIH SILA: Dok je Amerika prećutno prihvatila posledice vojnog puča, zvaničnici Velike Britanije su izjavili da ne podržavaju vojnu intervenciju kao način rešavanja sporova u demokratskom sistemu, ali da će sarađivati sa novim vlastima, dok Nemačka ocenjuje da je svrgavanje Morsija veliki korak unazad za demokratiju u Egiptu. Sa ruske strane stigla su upozorenja da Egipat klizi u građanski rat i da događaji u Egiptu pokazuju da nema brzog i mirnog prelaska iz autoritarnih u demokratske režime.

Što se reakcija sveta tiče, još jedan argument su dobili oni koji tvrde da Arapi isključivo zavise od interesa velikih sila. Ti interesi su raznoliki, pa nekada nalažu da se u ime demokratije podržava nasilno rušenje sekularnih vlada koje su protivnici radikalnih islamista, poput one u Siriji, nekada da se aminuje rušenje demokratski izabranih islamista, kao u Egiptu, nekada da se podržava nasilno gušenje svakog protesta u najgorim despotijama sveta, što se desilo u Bahreinu i Saudijskoj Arabiji.

Najrečitija su ipak reagovanja u neposrednom susedstvu Egipta. Turska je najžešće osudila smenu Morsija, verovatno imajući na umu probleme koje je sa demonstrantima na ulicama do juče imala sadašnja turska vlada, koja takođe nosi prefiks islamističke. Sirija je likovala, Asad je svrgavanje Morsija nazvao krajem "političkog islama", ali to likovanje je samo reakcija na Morsijevu podršku pobunjenicima u Siriji. I Asad je verovatno svestan da će svako ko dođe na vlast u Egiptu nastaviti istu politiku prema njegovom režimu, jer to je američki interes. Islamističke organizacije u susedstvu besno su reagovale. Jordanska Muslimansko bratstvo je osudilo "masakr" u kome su u ponedeljak poginule pristalice Morsija, koji je pokazao pravu istinu o "krvavom vojnom puču".

U Izraelu je očita nelagodnost, sa dobrim razlogom. Izraelski zvaničnici upozoravaju da bi rastuća nestabilnost u Egiptu mogla da stvori vakuum vlasti na Sinajskom poluostrvu, koji bi mogao biti iskorišćen za terorističke napade, ali to je samo deo izraelskih strahova. U retko iskrenom nastupu Avigdor Liberman, bivši ministar inostranih poslova Izraela, izjavio je da je razvoj događaja u Egiptu daleko od završetka i da Izrael ne bi trebalo da iznosi svoje mišljenje dok se ne slegne prašina. "Naša pozicija nije za, niti protiv. Očito je da ono što se desilo u Libiji i Siriji nije razlog za utehu Izraelu, a krijumčarenje oružja je jedan takav primer", rekao je on. Liberman je izrekao i reči koje precizno seciraju situaciju u Egiptu. "Okidač je bila ekonomska situacija i u odnosu na to malo je razlike u tome da li je ličnost koja vodi zemlju sekularna ili islamista. Bez odgovora na pitanje nezaposlenosti, neće biti lične bezbednosti. Ljudi žele dostojanstven život." Taj život sigurno neće doneti ni šaroliko sastavljena opozicija, koja nudi fraze o socijalnoj pravdi i funkcionalnoj ekonomiji, ali bez konkretnih saveta kako da se do toga dođe, a u tom blatu se i Morsi zaglavio. A bez toga, svrgavanje Morsija i u Egiptu i van njega verovatno će samo doprineti daljem jačanju ekstremizma.

Pominjući Siriju i Libiju, Liberman se dotakao problema čiji je Egipat samo deo, doduše veliki i važan deo. Zastrašujuća slika vatrenog arapskog pojasa proteže se sada od Alžira do granica Irana. U tom pojasu vatra negde tinja zatrpana ispod pepela, kao u Tunisu i Alžiru, negde stabilno gori, poput Libije i Iraka; negde plamti svom žestinom, kao u Siriji, a negde se razgoreva, kao u Egiptu. Na rubovima vatre su Turska i Iran, svako sa svojim brigama. Usred pojasa stoji Izrael, zatečen situacijom u kojoj se u paramparčad raspada neprijateljski, ali decenijama stabilan svet koji ga je okruživao, i poput slamki drhte od straha Liban i Jordan, svesni da ih plamen već liže po granicama. Taj plamen je razarajući najviše za ljude u svim pomenutim državama, ali od njega bi trebalo da strepi i ostatak sveta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---